Ruski analitičari i političari jedan za drugim redom izjavljuju kako bi se turska blokada Bosfora probijala drugim, a ne političko-diplomatskim sredstvima. Autor: Zoran Meter
Stanje na Bliskom istoku ubrzano se kreće prema sveopštem haosu: od gomilanja vazduhoplovnih snaga međunarodne zajednice nad sirijskim nebom i ubacivanja različitih „umerenjaka“ preko njenih granica, turskog vojnog upada na iračku teritoriju, pa do jemenske kataklizme koja se odvija iza debelog zastora zapadnih medija i gde, uz svu vojnu nadmoć Arapske koalicije, ne prestaje žestok otpor šiitskih Huta i njima odanih vladinih vojnih snaga koje su se na pojedinim delovima fronta prebacile čak i u pogranične južne regije Saudijske Arabije. Ali vratimo se najpre samoj Siriji. Nakon turskog rušenja ruskog aviona Su-24, 24. novembra, aktivnosti turskog ratnog vazduhoplovstva nad sirijskim nebom su „zamrle“, pre svega na zahtev SAD-a zbog izbegavanja daljnjih incidentnih situacija s ruskom vojskom nakon instaliranja njihovog PRO i PVO sistema S-400 u Latakiji. Međutim, to ne znači da su Turci prestali da prebacuju logističku i vojnu podršku svojim simpatizerima na severo-zapadu Sirije, u regiji Alepo, Idlib i Latakija. Naprotiv, ta se podrška sve više intenzivira (pod agendom „humanitarne pomoći“) tamošnjim islamističkim vojnim grupacijama „Jabhat al-Nusra“, „Ahrar ash-Sham“ i „Jeish al-Muhajarin val-Ansar“. Istocremeno turska vojska i dalje „tuče u leđa“ sirijskim Kurdima na severu zemlje, ne dozvoljavajući im prelaz reke Eufrata i spajanje sa svojom sabraćom na sirijskom severozapadu gde oni zajedno s vladinim snagama vode žestoke borbe protiv navedenih islamističkih grupacija, a kojima je Rusija pre nekoliko dana transportnim avionima izbacila 5 tona naoružanja i vojne opreme. Upravo od Eufrata pa 98 kilometara na zapad uz sirijsko-tursku granicu nalazi se zona pod nadzorom „Islamske države“ kroz koju njihovi borci slobodno prolaze, primaju nove članove iz različitih država preko turske teritorije, a preko nje se neometano švercuje i ukradena sirijska nafta. Nedavno rusko rušenje mosta preko Eufrata kojim se do tada odvijala većina ilegalne trgovine naftom, bila je ona kap koja je prelila tursko strpljenje, kada je Ankara dva meseca u šoku posmatrala kako im Rusi pred nosom uništavaju ključni (ilegalni) biznis, ali i ruše snove o širenju turskog carstva na južne prostore arapskih zemalja. Kako bi sačuvala tu zonu od zauzimanja Asadovih vladinih snaga ili jedinica sirijskih Kurda, Turska i dalje diplomatskim putem lobira za uspostavljanje sigurnosne zone na tom jedino preostalom području koje je veže s arapskim sunitskim svetom. Ali do zone zabrane leta nad tim delom Sirije verovatno neće nikada doći (a ukoliko nje nema besmisleno je uspostavljati isključivo kopnenu sigurnosnu zonu), posebno nakon rušenja ruskog aviona. Iz takvih nepovoljnih vojno-političkih okolnosti u samoj Siriji, Ankara je odlučila da izađe na način uvlačenja svojih vojnih snaga na teritoriju susednog Iraka, i to uz pomoć tamošnje proameričke Kurdske demokratske stranke i njenog čelnika i vođe Iračkog Kurdistana Masuda Barzanija. U tom području nema ni ruskih aviona, ni sistema S-400, niti proiranskih jedinica libanskog „Hezbolaha“, a regularna iračka vojska nema dovoljno manevarskih mogućnosti niti realne snage da udari na turske snage u svojoj zemlji (osim toga, između njih su, naravno, i snage "Islamske države").
Kurdski čelnik kod saudijskog kralja primljen kao državnik
Početkom decembra, neposredno pre turskog vojnog upada na iračku teritoriju 30-ak kilometara severo-zapadno od strateškog i drugog po veličini iračkog grada Mosula (kojeg drže snage "Islamske države"), predsednik Iračkog Kurdistana Barzani pozvan je u Saudijsku Arabiju gde ga je sa svim državnim počastima primio lično saudijski monarh Salman. Takav prijam, koji se organizuje isključivo pri dolasku čelnika svetskih država, bio je jasan signal vladi u Bagdadu, šta Rijad misli o suverenitetu današnje iračke države na čelu s proiranskom šiitskom vladom. Ne treba biti previše mudar da bi se zaključilo da je jedna od važnijih tema razgovora bila i podrška Barzanija ulasku turskih trupa u Irak koja je nakon toga i usledila. Turski ekspedicijski korpus zvanično je u Irak ušao sa zadatkom osiguranja bezbednosti turskih instruktora koji pomažu kurdskim pešmergama, ali i podršci sunitskim arapskim plemenima u tom području. Ona je, navodno, zasnovana na molbi političkog čelnika Mosula Atile Nujafija, izbeglog iz tog grada u junu 2014. godine nakon ulaska jedinica "Islamske Države". Osim toga, turske vlasti i dalje uveravaju da je njihova vojna intervencija bila usaglašena sa SAD koje predvode antidžihadističku koaliciju protiv "ID". Ali zvanični Bagdad se ne miri s takvim turskim obrazloženjem i dao je ultimatum od 48 sati da turske snage napuste Irak. On ističe danas, ali je već poznato da Turska na njega nema nameru da pozitivno odgovori. Istovremeno, u iračkom parlamentu već zahtevaju i izvođenje vazdušnih udara po razmeštenim turskim jedinicama (do kojih u ovom trenutku sigurno neće doći), a vlada preti diplomatskim merama i ekonomskim sankcijama prema Turskoj s kojom inače ima vrlo razvijene trgovinske odnose. Posebno će biti zanimljivo pratiti reakciju Irana kao najvećeg saveznika vlade u Bagdadu. Danas je zamenik ministra spoljnih poslova Irana Hosein Amir Abdulahian izjavio, da se Turska ne bori protiv terorizma već ugrožava bezbednost čitave regije što će dovesti do haosa. Turska je pre takvog poteza morala da zatraži saglasnost iračkih vlasti, kaže iranski političar za tamošnju televiziju Press TV. Nezavisno kakva je uloga SAD u najnovijem turskom opasnom vojnom soliranju po Bliskom istoku, jedno je sigurno: turska jača svoju vojnu prisutnost oko svojih južnih granica – u Iraku već sasvim otvoreno, a u Siriji ubacivanjem paravojnih oružanih jedinica, poput "Sivih vukova", vojnog krila već respektabilne parlamentarne turske Nacionalističke stranke (prema rezultatima nedavnih parlamentarnih izbora, ima 80 zastupnika).
Traži li Turska zvaničnu iračku objavu rata?
Juče je tursko Ministarstvo spoljnih poslova pozvalo ruskog ambasadora u Ankari radi upoznavanja s "incidentom" koji je "prouzrokovao" izvesni ruski vojnik na palubi ruskog vojnog broda koji je plovio kroz Bosforski moreuz prema Siriji, i koji je u rukama držao raketu "zemlja-vazduh". Zvanična Ankara se zbog toga jako zabrinula. Turski rizični vojni upad u Irak, u prvo vreme prouzrokovaće verovatno samo diplomatske posledice ali, znajući da je vlada u Bagdadu (iako još uvek pod dovoljno snažnim američkim uticajem) ipak proiranski orijentisana i da uživa i rusku podršku, ne bi bilo iznenađenje da turski čin i zvanično proglasi agresijom na svoju državu, a time Ankari objavi i rat. Upravo takav razvoj stanja, u kojoj bi se Turska formalno-pravno našla pod opasnošću vojnog napada neke, u ovom slučaju njoj susedne države (a realno o tome ne može biti reči s obzirom na međusobni odnos snaga), Turska bi imala pravo da zatvori tesnace Bosfor i Dardanele za prolaz ruskih vojnih brodova prema sirijskim obalama. Konvencija iz Montreja od 1936. godine, potpisana u istoimenom švajcarskom gradu, kaže, da u slučaju učestvovanja Turske u ratu, a takođe, ako ona oseti da joj neposredno preti ratna opasnost, Turska ima pravo da odobri ili zabrani prolaz kroz moreuze bilo čijih vojnih brodova. Za takav turski potez prema Rusiji još uvek nema pravnog utemeljenja, ali u slučaju opisanog razvoja stanja s Irakom – kao članom ruske vojne koalicije na Bliskom istoku (zajedno sa Iranom i Sirijom) stvari se menjaju. Ruski političari i analitičari u poslednje vreme često javno govore o tom potencijalnom problemu najvišeg bezbednosnog rizika. Isto tako, jedan za drugim redom izjavljuju da bi se takva turska blokada probijala drugim sredstvima, a ne političko-diplomatskim.
Turski „Sivi vukovi“ na vratima Krima
Međutim, turski predsednik Erdogan već je dokazao svoju "nepredvidivost" i sklonost "kockanju" sa vlastitim narodom. Ali njegova hrabrost znala je da preraste i u kukavičluk. Kada je 2010. godine Izrael uveo potpunu, uključujući i pomorsku blokadu palestinske Gaze, Turska je poslala konvoj pomoći za palestinski narod. Tel Aviv je upozorio da neće dopustiti turskim brodovima ulazak u svoje teritorijalne vode, na šta je predsednik Erdogan uzvratio da će lično stajati na predvodničkom brodu turskog konvoja. Odgovor izraelske vlade bio je kratak i jasan: sprečićemo proboj svim raspoloživim sredstvima. Naravno, Erdogan se u konvoju nije pojavio niti su turski brodovi stigli do Gaze, a ubrzo je gromoglasno tursko udaranje u antiizraelske bubnjeve zamenila potpuna tišina. Drugim rečima, zrno razuma u Erdoganovoj glavi ipak postoji pa se stoga s pravom postavlja pitanje koliko je u stvarnosti reč o njegovom političko-vojnom soliranju u preduzimanju vrlo riskantnih poteza kojima svedočimo poslednjih dana, a koliko o poslušnosti kreatorima novog svetskog poretka. Ali da Erdogan igra zaista riskantno, niko ne može da opovrgne. Ovih dana na nadzirane delove Hersonske regije (granične ukrajinske regije sa poluostrvom Krim) od strane tatarskih ekstremističkih organizacija (jedan od lidera je milijarder Lenur Islamov, član "Medžlisa krimsko-tatarskog naroda" u izgnanstvu u Ukrajini), pristigli su pripadnici ekstremističke turske nacionalističke paravojne formacije "Sivi vukovi" (pomenuti u gornjem delu teksta), čiji je pripadnik izvršio atentat na Jovana Pavla II u Rimu nedugo nakon njegovog proglašenja Papom. Na svojoj fejsbuk stranici Islamov je objavio fotografiju s pripadnicima turskih ekstremista i njihovom zastavom, uz reči, „prsten blokade se sužava“. A kako je danas preneo Rojters, turski premijer Ahmet Davutoglu izjavio je da će Turska, prema potrebi, uvesti sankcije protiv Rusije, a kabinet je u ponedeljak već razmatrao moguće mere koje bi Ankara mogla preduzeti. A slučajno ili ne, znajući za nastojanja Ankare za razbuktavanjem sukoba na Južnom Kavkazu, pre svega u regiji Nagorno Karabah, Rusija je u svoju bazu Erebuni u Jermeniji iz svog Južnog vojnog okruga dislocirala sedam savremenih udarnih helikoptera Mi-24P i transportne helikoptere Mi-8MT te ih razmestila uz eskadrile lovaca MiG-29. Iako je predsednik Putin u svom nedavnom obraćanju izjavio da Rusija neće „zveckati oružjem“ po pitanju Turske, naglasio je da će njegova zemlja istrajati u borbi protiv svih organizacija i država koje pomažu terorizam, i to bilo kojim sredstvima. A kada vidimo koliko ruske državne institucije (pre svih Ministarstvo odbrane) i mediji svakodnevno rasprostranjuju dokaze o turskom sponzorstvu "Islamske države", jasno je da se bliskoistočni sukob sve više pretvara u obračun Rusije i Turske, u kojem je pobednika lako razaznati. Ali s kojim posledicama po ukupni svetski mir, to još niko ne može reći.
Pročitajte još:
Izvor: dnevno.hr
