Pravda

Ali naravno da nije u pitanju nikakav plan. Gašićev seksisitički incident je samo slučajno kamerama uhvaćena primitivna kafanska „duhovitost“, koja predstavlja prilično rasprostranjen izraz jednog mentaliteta i jedne  otužne političke i kvazimačističke bahatosti. U svakom slučaju, u odnosu na tu pomalo isforsiranu dramu saga o „državnom udaru“ deluje kao nešto što se dogodilo „pre sto godina“ (gotovo samo kao kakav ružan san) i ne zavređuje da se više pominje i analizira. No, stvar stoji upravo suprotno. Tih deset dana koji su protresli političku Srbiju treba da budu vrlo pažljivo tretirani i analizirani, od medija do nadležnih institucija i službi –  upravo zato da se više nikada ne bi ponovili. Imam utisak da je gotovo sve u vezi sa ovim slučajem bilo namešteno i lažno, odnosno, da se pričom o „državnom udaru“ nešto želeleo da  skrije – ali nije sasvim jasno šta – i da se sa nečega skrene pažnja. Možda je u pitanju prodaja Telekoma, možda želja da se zabašuri negativan epilog gromoglasne priče o „podizanju plata i penzija“, a možda neki interni sukob i obračun u vrhu vlasti. Ili od svega po malo. Ali, šta god da je u pitanju, apsolutno je nedozvoljeno, neozbiljno i neodgovorno na ovaj način instrumentalizovati medije, ljude i institucije zarad ostvarenja nekog dnevnopolitičkog i politikantskog cilja. A da su institucije i ljudi bili instrumentalizovani nema nikakve sumnje. Zamislite, jedan tabloid je, navodno, objavio nešto neistinito?! I oblatio je nekoliko premijerovih saradnika, pa čak i njega lično. To jeste za demanti, pa možda čak i za tužbu za klevetu. U krajnjoj liniji, može i konferencija za štampu. Ali to još uvek nije nikakav „državni udar“, niti zaslužuje višesatni i višednevni politički rijaliti na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. I da li je nastavak kampanje „rušenje Vučića“ ako pitamo šta je sa istragom povodom čitavog tog slučaja? Ili ako, na primer, pitamo: ko je izneo karton pacijenta Kornica? To jest, ko je tražio i ko je dozvolio da taj karton izađe iz nadležne ustanove?  (Ko ga je objavio, znamo, tj. videli smo uživo u programu TV Pinka.) Štaviše, mada nije nikakav dokaz, i mada je u poslednje vreme profanizovano i banalizovano preko svake mere, možda bi imalo smisla ponuditi poligrafsko testiranje akterima ove operacije  – od direktora „Laze“, pa do resornog ministra. I da li smo deo neke opasne međunarodne zavere ako insistiramo na tom pitanju? Iskreno govoreći, čak i nezavisno od dosijea, pomenuti Kornic ne deluje naročito kredibilno, pogotovo u delu koji se tiče prisutnosti i uloge premijera Vučića. Ali to je moj laički utisak. U svakom slučaju, ima smisla pitati i ispitati da li se neko od onih koje pominje u svojoj tužbi sastajao sa njim – i kojim povodom? Ako nisu, to treba jasno i glasno objaviti, da ne pada ljaga na ljude. Ako jesu, treba rasvetliti kontekst i motive. U prorežimskim medijima, neprestano se proigrava teorija kako Vučića ruše neki neimenovani ali prepoznatljivi centri moći („ambasade“) i time pokušava izazvati „patriotska“ mobilizacija   Ali ako zaista ima dokaza za to, voleo bih da ih vidim, da ne živim u zabludi da je ono što ova vlada radi – od Kosova i Metohije do ekonomske politike i saradnje sa NATO i MMF-om – i te kako na liniji onoga što od Srbije traže te zapadne ambasade i vlade. I da ne dužimo. Hoću reći da je, po mom najiskrenijem uverenju društvo iz Pinkovog studija tokom operacije „državni udar“ daleko više ponizilo novinarstvo, analitiku, državu i struku nego deset Gašićevih seksističkih „duhovitosti“. (Što ne znači da opravdavam Gašića, ali, recimo, zaista mislim da je mnogo više i pre zaslužio da ode zbog „slučaja helikopter“.) Isto tako, verujem da ćemo se relativno lako složiti i oko toga da takve odbrane „lika i dela“ kakve smo gledali tokom serijala „državni udar“ premijeru dugoročno mnogo više štete nego što koriste – čak i ako, privremeno, pomažu održanju popularnosti i rejtinga. Ono što, međutim, nije sasvim jasno i oko čega se možda nećemo složiti jeste dilema da li ove i slične „državne udare“ premijeru nameštaju njegovi prerevnosni saradnici, kako bi mogli da ga od njih brane. Ili, pak, to sebi – i nama – radi on sam? Nije dobro ni jedno ni drugo, ali u onom prvom slučaju makar ima neke nade.