Pravda

U svojoj poslednjoj izjavi Obama je istupio protiv dostavljanja oružja Ukrajini. Zašto je tako odlučio, imajući u vidu da deo njegovog okruženja ima suprotno mišljenje? – Morate da razumete da tu ima nekoliko problema. Najpre, okruženje predsednika ne pokušava da ga nagovara. Glavni razlog je što naš Savet za nacionalnu bezbednost, kojim predsedava Suzan Rajs, smatra da takav pristup nije razuman i neće rešiti problem. Drugi problem leži u činjenici da glavnu reč u evropskoj politici u odnosu na Ukrajinu, a i uopšteno u evropskom suprotstavljanju delovanju Rusije, ima Nemačka, a Berlin se takođe slaže sa tim pristupom (da se problem Ukrajine ne može rešiti dostavljanjem oružja). Da, to je nedavno izjavio i šef nemačke diplomatije Frank-Valter Štajnmajer. – Ako bi SAD promenile svoj pristup, Nemačka bi se našla u neudobnom položaju. Morali bi da razmisle o svemu međutim, mi treba u svojoj politici prema Ukrajini da vodimo politiku koju vodi Evropa. Jasno je da danas nema tog oružja koje bi moglo danas da promeni situaciju u Ukrajini – u smislu borbenih dejstava koja sprovode milicije (Donjecke Narodne Republike i Luganske Narodne Republike) i Rusija. Zbog čega? Nama bi dobrodošle bespilotne letelice. – Čak i ako bismo danas doneli odluku, to oružje se ne bi sutra pojavilo na frontu. Za to je potrebno vreme odnosno, sadašnja situacija se ne bi promenila. U suštini – verujemo biće bolje. Mnogi smatraju da se problemi nalaze u ukrajinskoj armiji. Ukrajinska armija nije borbeno osposobljena, ne postoji koordinacija sa dobrovoljačkim bataljonima – ne dejstvuju kao jedinstvene snage. Mnogi su tu strukturni problemi koje dostava oružja ne može da reši, čak i ako bi vam dostavili naše najbolje tenkove i opremili ih raketama i bacačima granata. SAD imaju dobro iskustvo u tome (dostavljanju oružja). Mi smo to uradili u Iraku, a pošlo je naopako. Poslali smo protivtenkovsko naoružanje ustanicima u Siriji, ali im to nije promenilo sudbinu. Produžilo je rat, a sirijska armija ih je svejedno uništila. Cilj SAD je da se nađe politički izlaz iz ovog konflikta da bismo mogli da se bavimo stvarnim problemima Ukrajine. Ovaj konflikt polako uništava šanse da Ukrajina postane nova država, sprovede reforme i nastavi svoj evropski put. Bitno je za SAD i Nemačku da se ne upušta u rat sa Rusijom. U ukupnoj istoriji, Rusiju niko nije pobedio na njenim granicama. Plan da se jednostavno pošalje oružje Ukrajini i prati da li može iz toga da proizađe neki rezultat nije realan. Nema tu strategije. Kako onda objašnjavate sve izjave republikanskih senatora koji zastupaju mišljenje da se Ukrajini dostavi oružje? – Oni su senatori i oni mogu da govore, ali njihov zadatak nije da povlače poteze. Oni nemaju odgovornost za rezultate svojih preporuka. Predsednik je taj koji snosi odgovornost. Ako bi on poslao naoružanje, Rusija bi promenila svoju taktiku i našla pristup koji bi nas sve doveo u mnogo težu situaciju. Rusi mogu na mnogo načina da vode rat i našli bi odgovor bez velikih problema. Da li mislite da bi se, kada bismo dostavili protivtenkovske rakete i one počele da uništavaju ruske tenkove, sve promenilo? Naravno, Rusi nisu ludaci i ne bi dozvolili da tek tako gube tenkove. Jasno je da bi promenili taktiku. Na papiru je sve moguće, ali mi sve razumemo i imamo ozbiljno iskustvo na tom planu. DŽon Mekejn aktivno zastupa isporuke oružja Ukrajini. – DŽon Mekejn… Znate, naša je šala, njegova politika je poslati oružje uvek i svima. On se nikada nije susreo sa problemom koji nije hteo da bombarduje. Kroz ceo svoj život hteo je da bombarduje – Irak, Siriju, Libiju, Gruziju, evo sada i Ukrajinu. On uvek ima samo jedan odgovor na problem. Da je DŽon Mekejn postao predsednik mi bismo učestvovali u još četiri dodatna rata. Istina je da se sada vrši ogroman politički pritisak na predsednika i to ne sa strane republikanaca. Većina potpisnika izveštaja (o dostavljanju oružja Ukrajini) su bivši igrači i veoma uticajni ljudi iz administracije Hilari Klinton, odnosno napad na predsednika se u osnovi vrši sa strane demokrata, a ne republikanaca. Znači li to da sve te izjave treba posmatrati najpre u kontekstu predsedničkih izbora i da su više odraz unutrašnje politike SAD? – Da, u pravu ste, taj izveštaj je potpisala najvažnija ličnost kampanje, Mišel Flornoj koja će najverovatnije da učestvuje na izborima u kampanji Hilari Klinton. Svi ovde očekujemo da, ako Hilari Klinton pobedi na izborima za predsednika koji će se održati za dve godine, Mišel Flornoj postane prva žena, ministarka odbrane SAD. To su nijanse spektra naše unutrašnje politike. Ona je jedna od osmoro potpisnika tog izveštaja i učestvovala u njegovoj izradi. Ideja vodilja izveštaja je da se ozbiljno pokrene predsednik u pravcu promene svoje politike. Ja mislim da to nije pravilan pristup Ukrajini. Dostavljanje oružja ništa neće da promeni, osim što će da proširi ratni požar. Koja varijanta je bolja za Ukrajinu? – Najvažniji cilj je da se ostvari prekid vatre, primirje i konflikt prevede u političku ravan. SAD za Ukrajinu moraju da imaju strategiju na duži rok da bi se ustanovila armija, jer Ukrajini nije potrebno naoružanje – potrebna joj je armija. Naoružanje bez armije ne znači ništa. Ukrajina i SAD treba da ostvare realno strateško partnerstvo. U toj formi možemo zajedno da radimo i sarađujemo u rešavanju krupnih problema koje Ukrajina ima. To su reforme ekonomije, razvoja demokratije i političkog sistema, to je izgradnja osposobljene armije koju Ukrajina sama može da finansira. Ali ne na način, na primer, da mi dostavimo ukrajinskoj armiji milijardu dolara godišnje. Ukupan budžet ukrajinske armije je dve milijarde dolara, pa bi oružane snage koje bi bile u Ukrajini posle tri godine, pedeset procenata zavisile od sredstava koje uplate SAD, ali koje mi ne bismo uplaćivali beskonačno, odnosno da vaša armija finansijski zavisi od nas. Naš cilj je da se formira armija koju Ukrajina sama može da finansira, inače sve to nema smisla. Da li se takvi programi saradnje danas razrađuju? SAD pomažu u obuci naše nove buduće milicije. Šta je sa armijom? – Počeli smo sa veoma skromnim planom obuke četiri čete, na zapadu, blizu granice sa Poljskom. Pomažemo u obuci oružanih snaga Ukrajine. Još uvek ne postoji zajednički strateški pristup. Svako radi koliko može. Mi obučavamo, Litvanci obučavaju Ukrajince, Poljaci takođe ubacuju oružje, obučavaju. Engleska ubacuje oklopne transportere. Kanađani šalju uniforme, mi pancire. Eto, tako izgleda trenutno stanje zato što je situacija ekstremna. Ne postoji strateški pristup. I što je najvažnije, nema finansijskih resursa za pomoć Ukrajini. To je glavni problem. LJudi govore, šaljite naoružanje, a ne žele da daju novac za reforme u Ukrajini. U kom slučaju bi prestala saradnja sa Ukrajinom ili mislite da to ne može da se desi? – Mislim da će Ukrajina uvek da ima podršku, ali se danas ne postavlja pitanje da li pomoći ili ne. Pitanje je kako da se efikasno pomogne, šta funkcioniše, a šta ne i o tome se vode diskusije u Vašingtonu. U Ukrajini su mnogi uvereni da je američko oružje potrebno jer je bez njega nemoguće ostvariti primirje. – Pa, vi nikakvo primirje ne možete da ostvarite oružanim snagama. Jednostavno, nemate ih. Kako u toj situaciji mi bilo šta možemo da dobijemo? Sankcije protiv Rusije se ne pojačavaju naročito. Ona počinje sve jače napada. Zato svi vide izlaz u oružanom suprotstavljanju. – Shvatite, to su iluzije ukrajinskog rukovodstva. Stvarni problem Ukrajine je što niko, ni Porošenko ni Jacenjuk, ne želi da potpiše stvarni dogovor o kompromisu sa Rusijom. Oni ne žele da shvate šta se desilo i ne žele da daju bilo kakav politički status milicijama (DNR i LNR). Oni se boje reakcije naroda, trećeg Majdana. Pa, mogućnost trećeg Majdana postoji. – Problem je što, u sadašnjoj konstelaciji, u Ukrajini ne dozvoljavaju da Zapad donese ozbiljne, zrele odluke. Ukrajina se samo tapše po ramenu. Zbog toga Ukrajinci nastavljaju da žive u iluziji da svojom vojskom mogu nekako da se odupru jednoj od najvećih armija na svetu. To je nemoguće. Moje kolege iz Rusije koje imaju izvore u generalštabu znaju da, ako bi htela, Rusija može za 72 sata da uništi kompletno oružane snage Ukrajine. Oni imaju razrađen takav plan. Naši to ne shvataju. – To se neće desiti jer Rusija to ne želi, ali ljudi moraju da shvate da problem nije u protivtenkovskim raketama. Ako pošaljemo te rakete, Rusija će da pošalje nešto drugo – avione, rakete, jednostavno će da zbrišu tu teritoriju sa lica zemlje. Hoćete da kažete da treba priznati da te teritorije nisu ukrajinske i oprostiti se od njih? – Šta je doneo konflikt? Te teritorije su realno izgubljene. Jedini rezultat koji ja vidim u proteklih godinu dana je da Ukrajina neprestano gubi teritoriju i vojnike, a nema poboljšanja. Sankcije nisu promenile politiku Moskve. A zašto oni napadaju? Zato što Minski sporazumi Rusiji ništa nisu doneli. Rusi smatraju da su potpisivanjem sporazuma u Minsku napravili ozbiljnu grešku. U Ukrajini nije postojao nikakav ozbiljan interes da se razmotri Minski protokol. Pored toga, svima je poznato da je, pored tog protokola, između Kijeva i Moskve potpisan i drugi protokol, 19. septembra, gde je utvrđena karta kontrole teritorije između vojske Ukrajine i milicija. Po toj mapi, Ukrajina je bila u obavezi da preda donjecki aerodrom i teritorije koje, u stvarnosti, Ukrajina nikada nije imala nameru da preda. To svi dobro znaju. Ukrajina nije imala nameru da se pridržava bilo čega, bez obzira što je potpisala sporazum. Niko u Ukrajini ne želi da prihvati stvarni kompromis.

Pročitajte još:Obraćanje pojedine Svetogorske bratije vojsci narodne odbraneIsporuka oružja Ukrajini – poslednja od mogućih opcija

Intervju vodila: Tatjana Kozak, Sa ruskog posrbio: Aerial6 Izvor: stanjestvari.com