Pravda

Međutim, iz Moskve su im upravo poručili: da ne nude ništa posebno novo. Jer, ta zverka se ranije nazivala „doktrinom Due“, tj. - strategijom garantovanog nuklearnog uništavanja. Suština i „ trenutnog udara“ i „garantovanog uništavanja“ svodi se na isto: distancioni, beskontaktni rat bez gubitaka za napadača, pri čemu se infrastruktura zemlje - žrtve pretvara u prah, stanovništvo je u užasu, armija demoralizovana, a vlada moli „poštedu i demokratiju“. Pentagon je u oba slučaja radio na mogućnosti nanošenja udara po bilo kojoj tački na planeti u vremenu koje se meri minutima. I u jednom i u drugom slučaju, glavna meta trebalo je da bude - Rusija. Radi toga su se pojavile i ideje da međukontinentalne balističke rakete dobiju i nenuklearne bojeve glave. Sve je izgledalo fantastično, ali je iz Moskve stiglo pitanje: Želite li vi to pravi pravcati nuklearni rat? Zapravo, ključno je bilo potpitanje: A kako mi da znamo koja vaša raketa nosi običnu, a koja nuklearnu bojevu glavu? Pentagonu je odmah postalo jasno da bi lansiranje jedne rakete bez nuklearne glave moglo da izazove ruski kontraudar sa desetinama pravih interkontinentalnih nuklearnih raketa. Zato je krenuo na drugu stranu: počeo da radi na stvaranju krstarećih raketa sposobnih da lete pet i više puta brže od zvuka. Ni malo slučajno. Hipersonični let na visinama do 10-20 kilometara ne dozvoljava protivničkim radarima da na vreme otkriju takvu raketu i da signaliziraju njeno presretanje i uzvratni udar. U takvim situacijama, cela igra bi se svodila na nekoliko presudnih minuta. Stvar je u tome što bi hipersonične rakete - za razliku od balističkih  - startovale sa bombardera, ratnih brodova i podmornica.  Amerikanci su računali da bi to učinilo nemogućim otkrivanje samog lansiranja takve rakete i njeno uništavanje postojećim kosmičkim ili nadzemnim antiraketama. To je kod Amerikanaca stvaralo iluziju da mogu nekažnjeno i započeti i dobiti nuklearni rat. Pogotovo što su računali da njihove rakete na visinama do 20 kilometara mogu leteti i deset puta brže od zvuka. Drugim rečima: preletati hiljadu kilometara za samo pet minuta. A da mogu ukupno leteti 6.000 kilometara, što je uporedivo sa dometima interkontinentalnih balističkih raketa. U međuvremenu su Amerikanci saznali da je ruska vojna fabrika „Raduga“ razradila stratešku krstareću raketu H-90, poznatu i kao AS-19 Koala koja može da leti brzinom pet puta većom od zvuka i da preleti 3000 kilometara, noseći dve nuklearne bojeve glave koje imaju samostalno navođenje na cilj. Posebno ih je zabrinulo to što se tim raketama može upravljati tokom leta, što je utoliko veće dostignuće što rakete pri takvim brzinama okružuje oblak plazme koja blokira radio talase. Amerikanci su naprosto prevideli da je taj problem Rusija rešila još prilikom konstrukcije i  postavljanja raketa za svoj protivraketni sistem A-135 koji štiti Moskvu i tzv. Centralni industrijski region. Skeptici u Kongresu SAD su sugerisali američkom vojnom vrhu da se okrene sasvim drugom rešenju: korišćenju suborbitalnih glajdera koje u SAD još nazivaju i „dirigovanim bojevim blokovima“. Takvi glajderi se lansiraju bezmalo u sam kosmos, pa otuda lete prema ciljevima na zemlji. Još u proleće 2004. godine - nakon što su Oružane snage Rusije izvele vežbu uz učešće svoje nuklearne trijade - čula se važna novost „od Putina“: „Uskoro će Oružane snage dobiti borbene sisteme koji su u stanju da deluju hipersoničnom brzinom i sa velikom preciznošću na međukontinentalnim rastojanjima, a raspolagaće sposobnoću širokog manervisanja po visini i pravcu udara. Ti sistemi će učiniti besperspektivnim svaku protivraketnu odbranu. Kako one koje već postoje, tako i one koje će se pojaviti u perspektivi“. Zapadna štampa odmah je počela da nagađa: šta bi to moglo da bude, gde su Rusi za to našli sredstva? Ili su - kakav užas! - odranije radili u tom smeru? Gospodo, dirigovani borbeni blok za raketu „Vojvoda“ bio je napravljen još 1984. godine! Testiran je bio 90-ih, a dokumentacija je završila u Orenburškom mašinskom zavodu, pa se činilo da se na nju zaboravilo... A u leto 2006 je Ministarstvo odbrane RF objavilo da raspolaže manevrišućim bojevim glavama interkontinentalnih raketa. Zar rukopisi zaista ne gore? Samo, to nije bilo sve. Kako je nekoliko puta izjavljivao vicepremijer Dmitrij Rogozin, Rusija takođe radi na proizvodnji hipersoničnog oružja. Minulog leta su korporacija „Taktičko raketno naoružanje“, Ministarstvo odbrane i Ministarstvo industrije i trgovine usaglasili program razvoj hipersoničnih raketnih tehnologija. U to će biti uloženo preko dve milijarde rubalja, a prvi „aparat“ treba da se pojavi najkasnije 2020. godine. Znači li to da eksperimentalni modeli već lete? Problemi postoje sa konstrukcijom potrebnog motora. Hipersonični vazdušno-reaktivni motor prost je samo u teoriji. On nema ni turbinu ni kompresor... A potrebno je mešavinu goriva i vazduha „spaliti“ u izuzetno kratkom vremenskom intervalu... Međutim, sve funkcioniše kad raketa leti 4-5 puta brže od zvuka, a problemi nastaju čim uspori. Rast pritiska postaje takav da se am motor razleće u komade. Zajedno sa raketom. To se dogodilo 25 avgusta prošle godine Amerikancima. Raketa koja je poletela sa Aljaske eksplodirala je posle samo 7 sekundi. NJihova je zamisao bila: takvu raketu kačimo ispod krila strateškog bombardera B-52 i patroliramo nebom koliko bude potrebno na 12 kilometara visine, pa onda po komandi puštaš da odradi svoj posao... Amerikance je taj jedan neuspeh koštao pola milijarde dolara, a šteta je mogla da bude i veća. Problem sa hipersoničnim letelicama je što se ne mogu testirati na Zemlji... Pokušavali su da uštede... Jer, kod „onih Rusa“ je nešto takvo već letelo 1991-ve! S obzirom na sve ovo, nije li program „trenutnog globalnog udara“ nova verzija „rata zvezda“ i blef? Pogotovo ako nove krstareće rakete budu imale samo obične bojeve glave, kao što nas ubeđuju, jer će to navodno biti samo razoružavajući udari. Bez radijacije i svih ostalih gadosti. Dakle, kako će to realno izgledati i kakvi će biti rezultati? Odgovor se sam nameće. Setimo se 1999. i operacije Allied Force kada je NATO razarao Jugoslaviju iz vazduh celih 78 dana. Za vreme te „humanitarne intervencije“ bilo je bačeno preko 23.000 dirigovanih bombi i lansirano 298 krstarećih raketa. A kakav je bio rezultat? Oštećeno je oko sto vojnih objekata (uglavnom PVO), tridesetak fabrika, električnih centrala i rafinerija, nekoliko mostova i aerodroma, pet tv-tornjeva i niz velikih zdanja: zgrade generalštaba, partijskgo centra i kineske ambasade. Obične stambene zgrade niko nije prebrojao. Uništena su i dva voza i autobus: a oružje je bilo visokoprecizno. Poginulo je nešto više od 1700 civila, uključujući bezmalo 400 dece, a oko 10.000 je ozbino ranjeno. Sve u svemu: kada je PVO sistem Jugoslavije bio izbčen iz igre - NATO-piloti su mogli da se „šetaju“, a rezultat je bio sasvim razoružavajući i human. Međutim, Jugoslavija nije Rusija. Samo naš Krasnojarski kraj i Jugoslavija su, kad se uporede po veličini, kao bik i ovca. A to znači da bi Amerikancima bilo potrebno da raspolažu sa desetinama puta više preciznih dirigovanih raketa i bombi. Samo za uništavanje sistema PVO. A postoje još položaju naših Raketnih strateških snaga, komandni centri i baze atomskih podmornica. Ne računajući mostove i aerodrome. Ovo znači da toliku količinu čudotvornih oružja naši „prijatelji“ naprosto nemaju A i to nije sve. Amerikanci, koje se trude da sve proračunavaju unapred, jednom prilikom su pravili simulaciju udara po nuklearnim snagama Rusije. Onog razoružavajućeg udara. Ispostavilo se da su i udari dva „minitmena“ - a to je dva puta po 300.000 tona trotila - malo da se onesposobni šahta iz koje uzleće naša interkontinentalna raketa „Vojvoda“. Američki „minitmeni“ pogađaju u 100 metara, ako protivnik nema čime da se zaštiti. Ako nema, recimo, zenitne sisteme supermalog dometa kakav je „Morfej“ koji će naše Ministarstvo odbrane dobiti tokom ove godine. Ubeđuju nas da će hipersonične rakete biti visokoprecizne. A visoka preciznost znači - promašiti metu za manje od 10 metara. Međutim, to je nemoguće obezbediti ako raketa leti takvom brzinom hiljade kilometara.

Pročitajte još:Geopolitički udarac Zapadu: Ratifikuje se sporazum o banci BRIKS-aKijev: Debaljcevo nije opkoljeno naše snage se još bore na tom prodručju

Pored svega ostalog, takva raketa ne može nositi bojevu glavu težu od tone, a protiv šahte rakeete „Vojvoda“ potrebna je bar deset puta teža bojeva glava. Ta raketa je stotine metara ispod zemlje. Pokušavati sa tonom eksploziva protiv nje isto je što i bacati orahe na tiganj od gusa. Isto stvari stoje i sa zaštićenim komandnim centrima:  i oni su stotine metara ispod površine zemlje. O branama hidrocentrala i da se ne govori: Nemci su uspeli da razruše branu HE na Dnjepru tek sa tri vagona trotila, a i to - iznutra. Zato i jeste pitanje: verujete li da će te „humane“ hipersonične rakete imati obične, a ne nuklearne bojeve glave? Sve u svemu, ne proizvodi Rusija slučajno sisteme protivraketne odbrane S-400 i S-500, ne pravi uzalud sisteme „Pancir-S1“ i „Morfej“ koji se mogu postaviti i na krov višespratnice. Izvor: Fakti.org