Pravda

Odakle interesovanje baš za ovo razdoblje? - Od kada čitam, privlači me istorijska tematika, posebno slovenska. A onda sam suzila krug na Srbiju i srpsku prestonicu. Volim to pretakanje prošlosti i sadašnjosti, ovog i onog sveta, preplitanje nerukotvorstva i veštastva u svakom smislu; bivalog, nebivalog i snivalog. Roman ''Evgenija Hajden'' je putovanje u najlepše i najprovokativnije doba naše domovine, poslednju deceniju 19. i prvu 20. veka. To je vreme između dva turska i Prvog balkanskog rata čijim se početkom završava roman; vreme naizglednog mira u kome vojuje svojevrstan, unutrašnji rat: skidanje okova dugovremene turske dominacije koja se preduboko ukorenila u kolektivno nesvesno i ekspanzija prosvetiteljstva, obrazovanja i širenja vidika; sudar protivrečnosti od mode, preko arhitekture, do shvatanja i ophođenja, uz neverovatno složen kolorit srpske prestonice koja podleže naglom prodoru evropejstva, istovremeno posrćući pod nepopustljivim robovanjem navikama, što je sve u romanu verno opisano.U tom raskolu, našla sam inspiraciju da opišem usud, beogradske porodice Naumović Vilaret čiji je osnivač čuveni Jovan Naumović Vilaret, miljenik jednog kneza i jednog sultana. Tih dvadesetak godina u koje ste smestili radnju romana Evropa je nazvala Lepom epohom; za Srbiju je to bilo tranzitno vreme slično današnjem. Koliko za današnjeg čitaoca može biti aktuelan vaš roman? - Aktuelnost romana ''Evgenija Hajden'' je nesumnjiva, jer se bavi večnim temama. Ovo je društveni koliko i porodčni roman koji postavlja niz intrigantnih pitanja: postoji li ljubav koja potire svaki greh, može li predrasuda do mržnje da opstane pred veličinom podnete žrtve, gde je kraj sunovrata, čime se iskupljuje savest, koja je cena iščekivane sreće? To su vanvremenske i neprolazne nedoumice čoveka od kada postoji. U prvoj verziji je roman imao preko 700 stranica. Koliko vam je vremena i truda bilo potrebno da napišete jedno tako obimno delo? - Roman je doživeo bitno skraćenje što je uticalo na pojačanu dinamiku radnje, bržu izmenu scena i svedeniju deskripciju kako bi se ispoštovao čitalački apetit savremenih poklonika pisane reči. Imala sam želju da ostavim snažan i veran pečat jednog razdoblja, da se čitalac apsolutno prenese u to vreme i poistoveti sa likovima kako bi preživeo njihovu dramu, da vidi, čuje i okusi ondašnji svet. Za to je bilo neophodno oslikati čitavu društvenu pozornicu, dočarati ambijent, eksterijer i enterijer, nošnje, frizure, jelovnike, od Orijenta do Austrugarske. Čitavu deceniju sam posvetila radu na ovom romanu koji je podrazumevao mnoga traganja, istraživanja i čitanja, kao i sposobnost da se snažnom imaginacijom prenesem u vreme o kome pišem, pa smatram ovaj roman svojim petim detetom. Osim što ste svojim romanom književnosti dali vredan doprinos, kao majka četvoro dece ostvarili ste se i kao protivnik najzlosrećnije pošasti današnjice, ''bele kuge''. - Stvaralaštvo je božanska supstanca u svakom čoveku, kao i potreba da traje. Neko traje u kamenu, podvigu, a neko u deci i reči. Ne bih volela da me neko doživi kao zaludnu majku koja je između dojenja i presvlačenja dece nešto piskarala kako bi prekratila dokolicu; vreme koje sam posvetila romanu je jednako vredno i savesno kao i vreme potrebno za podizanje dece, zahteva ogromnu ljubav i nesebičnu žrtvu. I jedno i drugo mi je pričinjavalo ogromno zadovoljstvo, zato je ''Evgenija Hajden'' i posvećena mojoj deci.Roman ima i religiozni karakter. U kojoj meri ste se upoznali sa pravoslavnom teologijom da biste mogli ovako nadahnuto da pišete i o toj temi? - Roman osvetljava pojavu jeresi na nešem podneblju koja izaziva sukobe, porodična nerazumevanja i rasula, onako kako je to i danas sa mnogim sektama. Nije nepoznato da su sekte ponikle upravo u vreme začetka industrijalizacije. Ta tema mi je veoma bliska i poznata, jer sam sarađivala jedno vreme na stvaranju prvog srpskog časopisa za borbu protiv sekti ''Beogradski dijalog'' koga je izdavala Svetosavska omladinska zajednica pri Hramu Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu. Nažalaost, doživeo je samo nekoliko izdanja. Tada sam se susrela sa mnogim osobama koje su imale dodir sa raznim sektama i njihova iskustva su na mene ostavila nezaboravan utisak, pre svega činjenica do koje mere su sekte pogubne po duševno zdravlje pojedinca, porodice, pa i celokupnog društva. Roman ''Evgenija Hajden'' je nesumnjivo zahtevao iscrpno poznavanje istorijskih prilika na prelomu 19. i 20. veka. Šta vam je sve poslužilu za građu romana? - Radnja se odvija na prelomu 19. i 20. veka, sa okosnicom na nepravosnažnom razvodu kraljevskog bračnog para, kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović. Taj razvod je doneo nezapamćenu krizu na dvoru i u zemlji. Imao je svoju nesrećnu refleskiju na čitav narod, pa tako i na pojedince. Beogradska porodica Naumović-Vilaret, čiju sudbinu pratimo kroz roman, iz generaciju u generaciju prenosi zlu kob upravo izazvanu tim razvodom. Roman je pisan u dve vremenske ravni koje se, po mišljenju urednika i recenzenata, virtuozno prepliću. Dakle, čitalac prati dve istovremene priče koje su tesno povezane i odgonetaju mnoge predrasude, sukobe, intrige, skandale, pa čak i ubistva. Mnoga predznanja su neophodna da bi se što realnije i plastičnije napisao jedan ovakav roman za koga su mnogi posvedočili da deluje tako kao da je pisan baš u vreme kada se radnja i odvija: od svakodnevnog života, preko memoara znamenitih ličnosti, biografije dinastije Obrenović, knjiga o modi tog doba, arhitekturi, političkim i društvenim previranjima, pa sve do jezika i psihološkog sklopa tadašnjeg čoveka koji je, ipak, živeo drugačijim ritmom nego današnji. Šta je najinteresantnije što ste istraživanjem saznali o kralju Milanu Obrenoviću, a da je u javnosti do sada bilo malo poznato? - Istoričarima i monarhistima je sigurno poznato, ali široj javnosti verovatno nije da je kralj Milan bio grandiozna ličnost svog doba koja je ušla u istoriju sa svim svojim vrlinama i manama. Iako je imao zečju usnu koju je prikrivao gustim brkovima, profesor bečkog univerziteta Paltauf, koji je balsamovao telo pokojnog kralja izjavio je kako je pred sobom imao bezbroj leševa, ali da nikada nije video plastičnije i pravilnije razvijeno telo koje bi, po njegovim rečima, bilo savršen model za najlepšu mermernu statuu. Zato je i Evgenija Hajden, u jednom pismu, rekla za kralja Milana da je kraj nje ''ležalo ogromno, kao izvajano telo, ne čoveka već Boga.'' Da li je Evgenija Hajden istorijska ličnost? - Kada sam prvi put došla kod urednice za srpsku prozu izdavačke kuće Evro-Đunti da se dogovorimo oko objave, ona me je pitala gde sam pronašla istorijske podatke o ljubavnici kralja Milana, Evgeniji Hajden. ''Kako mislite, gde sam pronašla podatke? Pa, Evgenija nije istorijska ličnost, ona je produkt moje fikcije!'', rekla sam. I to je bio najveći kompliment koji sam mogla da dobijem, jer svedoči sa koliko realizma i plastičnosti je ona opisana u romanu. Istina je, međutim, da sam spremajući se za pisanje romana naišla na podatak da je među mnoštvom ljubavnica, kralj Milan za ljubavnicu imao i jednu bečku lepoticu. Taj podatak mi je poslužio da razvijem svoj lik i njenu tragičnu životnu dramu. Poznato je na šta je sve kralj Milan bio spreman kako bi došao do žene koja mu se dopadne, pa ukoliko je bila udata unapredio bi muža kako bi mu ljubavnica bila bliže, a ako bi se muž protivio bila bi mu nameštena intriga, pa je proterivan iz zemlje, a kralju ostavljan ''brisan prostor''. Pomislila sam šta bi se dogodilo kada bi i pored svih intriga i skandala, žena koju je poželeo za ljubavnicu ostala nedostupna i nedodirljiva... Tako je nastala Evgenija Hajden! Roman je pre svega psihološka drama, jer ponire u urvine duša najrazličitijih karaktera. Da li planirate da se i u buduće bavite tom vrstom literarnog žanra? - Koristim priliku da najavim i svoj sledeći roman pod radnim nazivom ''Uspokojavanje savesti'', koji je po mom mišljenju još bolje literarno ostvarenje, jer je pisan kao poezija u prozi, jezgrovito i zgusnuto, a prati potresnu životnu dramu jedne porodice. U planu su i još tri romana, različitih žanrova, ali svaki pisan visokim stilom kakav literatura jedino i zavređuje – tako da ćemo se još dugo družiti na književnoj sceni. Nadam se da roman ''Evgenija Hajden'' svojom vrednošću, autentičnošću i visokostilizovanim jezikom zavređuje pažnju čitalačke kritike, s obzirom da su ga urednici i recenzenti videli kao delo koje vraća u literaturu slavljenje lepote jezika, predstavlja riznicu arhaizama, budi toplu emociju i ima moć da svojom autentičnošću do samozaborava prenese čitaoce u čarobni svet naše prošlosti koja je iznedrila sadašnjost! Duh klasika se zaista oseća u ovom delu. Da li možete da izdvojite autore koji su najviše uticali na vas? - S obzirom da je moj stil pisanja recenzija Tanjuga uporedila sa jednim Zolom i Floberom, što su zaista laskavi epiteti, smatram da su moje pisanje najviše obeležila upravo klasična ostvarenja. Pored nezaobilaznog Dostojveskog, Turgenjeva, Čehova, Gončarova, roman za večita vremena, koji je nedomašan u svakom smislu, a koji čitam već godinama svake druge zime je ''Ana Karenjina'', Lava Tolstoja. Takođe, Ćosićevi ''Koreni'' su moj omiljeni roman kao i ''Vreme smrti''. Danas je, nažalost, sve manje takvih ostvarenja, te sam, odustavši od pokušavanja da iz pera savremenih pisaca pročitam nešto slično, napisala roman ''Evgenija Hajden'', jer smatram da istinski poklonici književnosti odavno čeznu za nečim što vraća prepoznatljiv duh ruskih i domaćih klasika.

Pročitajte još: „Bolno rastojanje“ šokantna priča o žrtvama i nasilnicimaOtkrivamo vam detalje o glavnim glumcima u filmu „Pedeset nijansi – siva“

Izvor: Pravda/Marija Gojković