Pravda

Stopa ubistava je u istom periodu pala za 41 odsto, dok se vrednost deonica na berzi učetvorostručila. Poređenja radi, prosečni dohodak američke porodice devedesetih je porastao za deset odsto, da bi od 2000. zabeležio pad od devet odsto. Ako tome dodamo da se u poslednjoj deceniji 20. veka raspao Sovjetski Savez, da se ruski predsednik prezivao Jeljcin i da je Amerika tih godina nesmetano vladala svetom – milina. Ali me čudi nostalgija za devedesetim u Srbiji, kakvu u poslednje vreme iskazuju aktivisti manjeg broja nevladinih organizacija i Nezavisno udruženje novinara Srbije koji daju prednost devedesetim kad ih porede s današnjim trenutkom. Razumem da pojedinci pamte devedesete kao vreme svoje neustrašive borbe protiv zla koje je na kraju savladala najmoćnija armada koju je svet ikada video, NATO. Ali, ako Srbiju i Ameriku čitamo u Dikensovom ključu (Bila su to najbolja vremena, bila su to najgora vremena), teško da može biti sumnje da su najbolja američka vremena istovremeno bila i najgora srpska vremena. Nostalgiju za devedesetim primetila sam ove sedmice i kod čuvenog britanskog intelektualca Timotija Gartona Eša, jednog iz plejade onih koji su vrhunac karijere dosegli tumačeći Srbima zašto je dobro da je njihov nacionalizam poražen, dok su slovenački, hrvatski, albanski i muslimanski nacionalisti trijumfovali. Garton Eš grmi ovih dana u „Gardijanu” da je Vladimir Putin „Slobodan Milošević Sovjetskog Saveza – samo veći i još više zao” od srpskog prethodnika. E to su, za mene, devedesete. Ta potreba da sve bude crno-belo, da neprijatelj bude crnji od samog đavola, da mu oduzmemo svaku čovečnost, da neprestano infantilizujemo javnost, da se stalno vrti jedna te ista matrica, da se događaji uvek čitaju u istom ključu, taj esencijalizam po kom smo „mi” stalno u pravu a „oni” zauvek ostaju krivci: to je ono što nas zaista sve vraća u devedesete. To pomislim i kada ovih dana čitam kako „koalicija nevladinih organizacija za pristup pravdi i protiv diskriminacije” (čitaj Fond za humanitarno pravo, NUNS i NDNV, Sandžački odbor za ljudska prava, Labris...) traži od vlasti u Srbiji da „prestanu da napadaju organizacije civilnog društva” i da, umesto toga, hitno stave pod istragu načelnika Generalštaba Vojske Srbije, upravo kao što im je Nataša Kandić rekla. Ako sam dobro razumela, oni zapravo kažu da se NVO ne smeju kritikovati. Kao što se onda, po toj istoj logici, ne sme kritikovati ni BIRN, koji je kritiku svog manjkavog teksta unapred proglasio „napadom” na BIRN (ili, u prevodu sa sajta, BIRN „pod vatrom”). I ne kažu to samo oni, u tome im daje za pravo i Amerika, koju je ovde prošle sedmice predstavljao visoki funkcioner Stejt departmenta Tomas Melija. Nismo ni znali da nam je u gostima dok se u korist „napadanih” organizacija BIRN, FHP i ombudsmana Saše Jankovića nije oglasio posredstvom agencije Fonet, i to izgleda tek po odlasku iz Beograda. Ni njemu se, kao ni „koaliciji” NVO, nije dopala lokalna kritika ovdašnjih američkih favorita („nezavisnih centara”, kako ih je nazvao). Ostalo je nejasno da li se sastao s njihovim predstavnicima ili su mu lokalni službenici ambasade rekli da se tim „nezavisnim centrima” prigovara da nisu „dovoljno patriotski”. Ko god da mu je to rekao, dobro se setio i lepo bi se uklopilo u priču o povratku u devedesete. Nevolja je, međutim, da BIRN – barem u „Politici” – nije kritikovan što nije dovoljno patriotski, već što izveštava u ključu devedesetih – izostavljajući važne činjenice koje mu se ne uklapaju u tezu. Ni FHP nije kritikovan zbog odsustva patriotizma, već zbog iznošenja teških optužbi bez dokaza, kao onomad protiv Tomislava Nikolića i njegovih navodnih zločina u hrvatskom selu Antin (koje je i hrvatska država negirala). Ni Saša Janković nije kritikovan zbog patriotizma, već što je tvrdio da zakon brani ono što zakon ne brani. Dobro je što je Tomas Melija ponovio korisnu napomenu o potrebi da se postavljaju teška i neprijatna pitanja, ali je šteta što nije objasnio zašto je dobro da nezgodna pitanja postavlja Nataša Kandić, a nije dobro ako se nezgodna pitanja postavljaju Nataši Kandić i drugim američkim favoritima u Beogradu? Na kraju krajeva, i vlast Aleksandra Vučića je i te kakav američki favorit ili nas u to barem redovno uverava gospodin Kirbi. Nije reč samo o tome zašto jedino NVO smeju da iznose optužbe bez dokaza. S dužnim poštovanjem, gospodin Melija je mogao da posavetuje NVO da se ne roguše kada ih neko pita za donacije. Na sajtovima ne kriju imena donatora već iznose donacija, s maštovitim izgovorima tipa „u javnosti je stvorena nepovoljna slika o našem radu”, „branimo se od manipulacija”. Ispada da sva „vezana lica” uvek treba navesti, jedino za njihove kumove ne treba nikad pitati. Za mene je tu najveći šampion izvesni Andrej Nosov, koji se 2005, u svojstvu izvršnog direktora Inicijative mladih za ljudska prava, proslavio postavljanjem bilborda o Srebrenici po Beogradu i drugim gradovima Srbije. Na pitanje ko ga finansira, odgovorio je: „Kad država kaže koliko ju je koštao genocid u Srebrenici, reći ću i ja ko je i koliko platio bilborde”. Doduše, javne simpatije ambasadora SAD za rad njegove grupe nisu ostavile mnogo prostora za sumnju u tom pogledu. Slično je pre nekoliko godina odgovorio i dobitnik nagrade Američke ambasade i NUNS-a za „istraživačko novinarstvo”, upitan gde su mu dokazi da je čuveni umetnik Emir Kusturica bio kurir DB-a i prenosio spiskove za odstrel profesionalnom ubici. Zoran Janić je rekao da bi zasigurno našao dokaze, kada bi samo prvo mogao da demontira srpske službe bezbednosti. A šta se, za vreme dok je Tom Melija bio u Beogradu, dešavalo u Sjedinjenim Državama, iz kojih smo uvezli koncept NVO? Za kim tamo zvone zvona? Nekoliko uticajnih instituta i NVO predložilo je da Amerika i NATO hitno naoružaju kijevsku vladu kako bi mogla da se odupre „ruskoj agresiji” jer, kako im tercira britanski nezavisni intelektualac Garton Eš, klin se klinom izbija a „oružje se oružjem zaustavlja”. Za takvo izbijanje klina izjasnili su se šefovi uglednih ustanova poput Brukingz instituta i Atlantskog saveza, Flečerove škole za pravo i diplomatiju, čikaškog Saveta za globalna pitanja i Centra za novu američku bezbednost... Svi odreda pripadaju onom što se u Americi naziva „vojnoindustrijski kompleks”: prvi je Ivo Dalder, bivši ambasador SAD u NATO, drugi je bivši podsekretar u Pentagonu, treći je bio ambasador SAD u Ukrajini, četvrti predlagač naoružavanja je bio pomoćnik podsekretara odbrane, peti bivši vrhovni komandant NATO-a za Evropu, a šesti podsekretar u Ministarstvu spoljnih poslova... Gde je njihova Nataša Kandić? Je li na čelu američkog pandana Fondu za humanitarno pravo možda neki borac da se zvaničnici koji su dozvolili mučenje zatvorenika protivno Ženevskoj konvenciji krivično gone, ili da se procesuiraju zvaničnici koji su nezakonito prisluškivali milione ljudi? Daleko od toga. U stvari, kada bi u Americi postojao Fond za humanitarno pravo na njegovo čelo bi verovatno došao neki američki pandan LJubiše Dikovića. Zato predlažem da ne krenemo odmah sa samobičevanjem. Ne bih da odmah skidamo komandanta koji je ratovao protiv NATO-a samo zato što je Nataša Kandić u njega uprla prstom. Nije prvi na koga je uprla prstom bez ijednog dokaza. I za to organizovala konferenciju za novinare, tražeći od Vojske da sama nađe dokaze protiv Dikovića. A sigurna sam da Diković neće biti ni poslednji kome će se to desiti. Nadam se da se Vesna Pešić preračunala u svom trijumfalizmu na sajtu „Peščanika” što je u odbranu FHP-a, BIRN-a i ombudsmana stao „Tomas Mejli, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara”. Gospođa Pešić još dodaje da je sreća u nesreći što su „patrioti” poslovični glupi, „što je ranije već više puta dokazano”.

Pročitajte još:SKANDAL: Vodi opštinu, a nije završila ni srednju školu!

Ako smo mi patriote toliko glupi koliko gospođa Pešić tvrdi, kako to da nismo toliko glupi da Toma Meliju nazivamo Mejlijem, kako to čini bivša ambasadorka? Devedesetih, kada sam ja bila „izdajnik”, mi smo znali kako se izgovaraju imena, ne samo pomoćnika zamenika savetnika već i ličnih izaslanika američkih predsednika, jer smo se rutinski sastajali s njima kad god bi došli u Beograd. Tako smo saznavali šta se dešava unutar režima, odnosno Miloševićevog „zatvorenog grada”. Sama sam, doduše, i u ono vreme bila patriota. Kritikovala sam američku politiku, kako u novinama za koje sam pisala, tako i na sastancima s američkim diplomatama. Nisam sigurna da sam time postala „poslovično glupa”. A ponekad mi se znalo učiniti da i Amerikanci umeju to da cene. Piše: LJiljana Smajlović Izvor: Politika