Pravda

Na službenom sajtu MSP moguće je pronaći spisak svih slučajeva ikad pokrenutih pred ovim sudom kao i sve presude koje su dosad donesene. Ako ste dokoni, to može da bude zgodna zanimacija: istraživanje, hoću reći, oko čega su se sve sporile zemlje članice UN u prethodnih sedamdesetak godina. Niko nikada nije nikoga tužio za genocid sve dok Bosna i Hercegovina nije za genocid tužila (tadašnju) SR Jugoslaviju. I niko nikada nije ponovo uradio istu tu stvar dok Republika Hrvatska nije tužila za genocid (tadašnju) SR Jugoslaviju, odnosno, dok joj se nije uzvratilo protivtužbom. Generalno se države tužakaju oko banalnijih stvari. Onomad su, recimo, početkom sedamdesetih godina prošlog veka Australija i Novi Zeland tužili Francusku zbog nuklearnih proba u blizini njihovih teritorija. Osamdesetih su se pak Mali i Burkina Faso sporili oko granica. Devedesetih su se oko granica na moru zakačili Gvineja Bisao i Senegal. Dok god je postojala socijalistička Jugoslavija, nje u hronologiji Međunarodnog suda pravde nema nigde. Niti je Jugoslavija nekoga tužila, niti je nju neko tužio. Čim se Jugoslavija raspala, međutim, države nastale njenim raspadom kao da su se pretplatile na usluge MSP-a. Pomenuli smo već sporove Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv SR Jugoslavije, odnosno Srbije protiv Hrvatske, no, pred MSP je, takođe, stigao i spor Makedonije i Grčke oko imena, kao i zahtev Srbije za izjašnjavanje o legalnosti proglašavanja nezavisnosti Kosova. Ne treba zaboraviti ni tužbu SR Jugoslavije odnosno Srbije i Crne Gore po pitanju legalnosti upotrebe sile protiv članica NATO saveza koje su učestvovale u bombardovanju 1999. (Sjedinjenih Američkih Država, Belgije, Kanade, Francuske, Nemačke, Italije, Holandije, Portugalije, Španije, Velike Britanije). Međunarodni sud pravde je, dakle, postojao skoro pola veka bez jugoslovenskog aktivnog učešća, a onda su u samo deceniju, dve, Južni Sloveni navrli da im MSP da za pravo u raznim njihovim problematičnim situacijama. Ima nečeg indikativnog u toj sudskoj pomami. Počela je, dakle, 1993. godine kad je Bosna i Hercegovina tužila SR Jugoslaviju za genocid. Te godine rat je besneo punom snagom, a Sarajevo je od proleća 1992. bilo pod opsadom. Iz perspektive Sarajeva, tužba je bila potez očajnika, gotovo pa priznanje ratnog poraza. Iste te godine Filip Kaufman je snimio film „Izlazeće sunce” u kome DŽon Konor, lik koga tumači Šon Koneri, stručnjak za dalekoistočne filozofije te karate i druge borilačke veštine, na jednom mestu kaže: „Ako koristiš silu, znači da si već izgubio.” Obraćanje Međunarodnom sudu pravde predstavlja zapravo znak slabosti, kao kad dete traži zaštitu od učiteljice ili roditelja. I tužba SR Jugoslavije protiv članica NATO-a i traženje mišljenja po pitanju nezavisnosti Kosova i tužba Makedonije protiv Grčke oko imena, uvek su bili i dokaz nemoći da se efikasno reaguje u datim situacijama.

Pročitajte još:Siriza je antipravoslavna organizacija!?

U tom smislu su ponešto drukčije jedino tužba Hrvatske protiv SR Jugoslavije i srpska reaktivna protivtužba. Najpre, Hrvatska je SR Jugoslaviju tužila 2. jula 1999. godine, nepunih mesec dana nakon Kumanovskog sporazuma, kad joj od SR Jugoslavije definitivno nije pretila nikakva opasnost. Hrvatska je, naime, podnela tužbu u vreme kad je već bila ratni pobednik. Naravno, tamošnja patriotska retorika to je proglasila sudskim pohodom na istorijsku istinu. No, jasno je da je pravi cilj bio da se pokuša iskoristiti tadašnji nezavidan položaj SR Jugoslavije u međunarodnoj zajednici, nakon što je i Milošević već bio optužen za ratne zločine, i ušićariti šta se može. Ishod je, međutim, bio poraz. Trezveniji komentatori u Hrvatskoj ovih dana pišu o uzaludnom trošenju 28 miliona kuna (više od tri i po miliona evra) za proces u kome se unapred znalo kakav će mu biti rezultat. Umesto da su se tim novcem gradile škole i obnavljale kuće, on je otišao u džepove engleskih advokata, pišu hrvatski mediji. I mada je srpska protivtužba bila reakcija na hrvatsku, postavlja se pitanje koliko je imalo smisla istrajavati na njoj nakon što se videlo da neće biti uspešna kao oružje u eventualnoj vansudskoj nagodbi, odnosno, navođenju Hrvatske da svoju tužbu povuče. Pouka, ako je ima: nema vajde ni haira od tužakanja pred Međunarodnim sudom pravde. Ozbiljne države svoje probleme rešavaju bilateralno, izvan sudskih dvorana. Svim zemljama nastalim raspadom SFRJ treba poželeti sreću da u budućnosti budu nalik na Jugoslaviju barem po tome što nikoga neće da tuže Međunarodnom sudu pravde, kao i po tome da niko neće da tuži njih. Piše: Muharem Bazdulj Izvor: Politika