Gosti Kopaonika pa i majstori koji rade na brojnim gradilištima mnogima će, za koga veruju da su informisan više od njih, postaviti pitanja: koji je hotel Gašićev, koji Dačićev, koji Zvonkov, a koji Zeljov... Tako kruže priče planinom, pripisuju se vlasništva i nagađa ko ovde kopa i zida hotele, vile, restorane... Jer, zna se da table tamo i gde postoje zadovoljavaju samo zakonsku formu i niko ne veruje u to što na njima piše. To važi i za tek podignutu građevinu na samom vrhu Kopaonika, na Suvom rudištu. Na lokaciji visokoj 1.970 metara, a ispod najvišeg vrha Kopaonika, koji se nekada zvao Milanov, (po kralju Milanu Obrenoviću), a kasnije po botaničaru svetskog glasa Josifu Pančiću.
Da li će i Suvo rudište dobiti novi naziv, primera radi, prema „zaslužnom” investitoru prostranog restorana, građevina na četiri etaže još se ne zna, to jest samo malobrojni znaju ko uistinu ovde ulaže novac, ali ćute.
Zvanično, za dosadne znatiželjnike, reč je o preduzetnici Snežani Mitković iz Smedereva, ali se uveliko govori i piše da je to, uistinu, biznismen Zoran Milojević Zeljo, važan aktivista SNS-a sa juga Srbije.
Takve priče, svojom ćutnjom, svakako, podstiče i Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Republike Srbije na čiju smo adresu, pre desetak dana, uputili pitanja: ko zida, da li sa dozvolom, prema kom i čijem programu i projektu ali, uprkos pozivima, nismo dobili nikakav odgovor, osim saveta da se „još malo strpimo”. A, nezvanično pomenuta Snežana je uz saglasnost, shodno programu za postavljanje privremenih objekata opštine Brus, kojoj ova teritorija Kopaonika pripada, sa uslovima za gradnju od Zavoda za zaštitu prirode i saglasnost JP „Skijališta Srbije” započela gradnju tog privremenog kafića. O tome, o svim dobijenim papirima i početku gradnje, kako nam je objasnio Bojan Milovanović, direktor Nacionalnog parka Kopaonik ona ih je obavestila, a zatim je iz Nacionalnog parka obavešteno i resorno ministarstvo koje, prema pravilima, preuzima dalju ulogu nadzora gradnje.
I, gradilište je jesenas otvoreno, a sam početak gradnje na tom planinskom krovu Srbije izazvao je pažnju iako kafić na ovoj lokaciji i nije neka novina. Još davno bio je to plan „Skijališta Srbije”. Kao idejno rešenje pominjao se restoran od najviše 600 sa terasom od 200 kvadrata pokraj i u sastavu izlazne stanice žičare. No, u kasi „Skijališta” za to nije bilo novca. Nije sporno što je to iskoristio drugi investitor, ali se zamera na tajnosti i, očigledno, privilegiji „popreke” procedure za izdavanje pomenutih dokumenata. Uz to, i lokacija na kojoj se gradi podalje je od ranije pominjane i što je posebno sporno umesto kafića podignut je prostran i povisok objekat koji, prema načinu gradnje, nema karakter privremenog.
Zato je investitoru, kako nezvanično doznajemo, od republičke inspekcije izdato rešenje o rušenju, a glavni razlog je što je umesto omanjeg panoramskog kafića, na temelju za trajne a ne privremene građevine, dakle od armiranog betona podignut objekat, „kafić” na četiri etaže površine veće od hiljadu kvadrata...
Investitor je na to rešenje reagovao tražeći, zbog navodne zdravstvene sprečenosti, odlaganje realizacije rešenja o rušenju. Onda je sneg zavejao breg i ko će da ruši na vrhu planine po cičoj zimi... Zima će proći, sa prvim ljubičicama otići će i skijaši i sneg, breg će onda prekriti zaborav pa će, kako to obično biva, do daljnjeg, ostati Snežanin ili ko zna čiji čardak na ovom kopaoničkom vrhu...
