Pravda

MINSK-2 ne može i neće da reši ukrajinsku krizu - upravo zato što je kriza samo posledica globalnog konflikta između SAD i Rusije, koji je samo jedna forma borba dve države. Ali, minski sporazum omogućuje da se na neko vreme ugasi plamen rata u kome Rusi ubijaju Ruse, da se plati izdaja iz 1991. godine i želja da Zapad otkine zapadni deo ruskog sveta. Mnogi se danas spore oko toga koliko su minski sporazumi korisni, ko je pobedio, ko je izgubio, analiziraju sadržinu teksta - iako je tu važna samo jedna stvar: šta će posle Minska raditi glavni akteri konflikta, kako će i za šta iskoristiti primirje. Pri čemu ne treba zaboraviti da je ukrajinska drama samo jedna, makar i najkrvavija, dimenzija američko-ruskog konflikta. Sam format minskih pregovora pokazuje da Evropa pokušava da preuzme inicijativu u definisanju Zapadnog stava o ukrajinskom sukobu. To ne znači da Berlin i Pariz dejstvuju odvojeno ili u inat stavu Anglosaksonaca - međutim, oni žele da imaju veći uticaj na definisanje Zapadnog stava nego što je to bilo do sada. SAD nastupaju kao začetnik konflikta i neko ko ima najveću korist od njega - one na svaki način ohrabruju Kijev u njegovom stremljenju da se prikloni Zapadu i obračuna sa Novorosijom, pritišću Evropu, plašeći je ruskom pretnjom i prinuđuju je da prekine veze sa Rusijom. Poslednjih nedelja upravo su SAD, više od svih, doprinele potpisivanju sporazuma u Minsku, tako što su otvoreno počele da govore o isporukama oružja Ukrajini. To je izazvalo ozbiljnu uzbunu u Evropi - iako je u američkoj ratnoj retorici bilo i elemenata racionalne i unapred pripremljene igre, izigravanja dobrog i lošeg islednika (u kojoj je Berlin glumio dobrog), jer u priči vezanoj za isporuku oružja nije bilo pokušaja da se izvrši pritisak na Moskvu (što je bilo potpuno besmisleno), već se radilo o realnim taktičkim i strateškim razlikama povodom ukrajinske krize. Sjedinjene Države nikada neće uputiti vojsku u Ukrajinu, ali žele da konflikt bude žestok u dug. Naravno da u Vašingtonu razumeju da nema govora da se Donbas vrati Ukrajini, dok je u Kijevu na vlasti proamerička vlast. Isto tako, tamo dobro znaju da Rusija neće odustati od cele Ukrajine, tim pre što trezveni realisti znaju da SAD nemaju mogućnosti da u srednjoročnoj perspektivi Ukrajinu zadrže u svojoj orbiti. A ako je već tako, onda uz formalno realizovanje maksimalnog zadatka - koji u ovom trenutku za SAD izgleda kao podela Ukrajine na dva dela, s tim da se Moskvi da Donbas, a da Amerikanci ostatak zadrže za sebe - u prvi plan sve više izbija maksimalni cilj: razvlačenje ukrajinskog konflikta na što je moguće duže vreme, s ciljem da se Rusija što više angažuje na tom pravcu... Nekoliko godina permanentnog rata u Ukrajini, Americi će - i same po sebi - doneti ogromne geopolitičke dividende. Prema tome, SAD će i tokom ovog primirja spremati Ukrajinu za novi rat i na sve načine jačati kijevsku elitu, nastaviti da po Evropi seju strah od ruske ekspanzije, uz nastojanje da ne dopuste da antiruski front zaostane. Za SAD je problem što u Moskvi dobro razumeju američku strategiju i smatraju da je vašingtonski minimalni zadatak isto toliko neprihvatljiv kao i maksimalni. U borbi protiv Sjedinjenih Država, Rusija, pored ostalog, pokušava da iskoristi i evropsko-američke nesuglasice - odnosno odbijanje Evrope da zaoštrava konflikt sa Rusijom - i zato odugovlači sa ukrajinskim ratom. Evropa želi da zamrzne ukrajinski konflikt - zato što više ne može da bude raspolućena između SAD i Rusije. Evropa ne želi, po svaku cenu, da Ukrajinu otkine od Rusije i da se zbog Kijeva svađa sa Moskvom - ali isto tako ona ne može ni da prestane da podržava Ukrajinu u njenim evropskim integracijama i želi da svoj životni prostor poveća na račun ruskog sveta. Ali, Evropa (ako izuzmemo najekstremniji proatlantski deo njene elite) nije bila inicijator konflikta - ona je nastupala samo kao mlađi američki partner koji je smatrao da će mu američki instrument biti od koristi u atlantizaciji nezaležne (nezavisne) Ukrajine. Međutim, ispostavilo se da uopšte nije tako jednostavno otrgnuti Ukrajinu od Rusije. Umesto da na miru osvaja ukrajinski černozjom, EU sad ima posla sa ratom na svojim granicama, plus prekid korisne saradnje sa Rusijom, a što je najgore - i sve veću zavisnost od SAD. Zbog svega toga, evropske elite počinju silno da se nerviraju. One razumeju da će odugovlačenje konflikta, na kraju krajeva, dovesti ne samo do krize unutar EU (zbog različitih stavova povodom politike prema Rusiji), već i do ozbiljnog jačanja antibriselskih pa čak i antiatlantističkih raspoloženja. Sve je ovo pretnja da može doći do novog formatiranja evropske elite - dovoljno je da zamislimo šta će se desiti u Francuskoj ako na vlast dođu Marin Le Pen i njen Nacionalni front. Kontinentalna Evropa ne želi da, zbog Anglosaksonaca, vadi kestenje iz vatre - tim pre što tamo sve bolje shvataju iluzornost nade da će Ukrajina zadržati zapadni vektor. Evropa ne može da zaustavi konflikt jer nema odlučujući uticaj na Kijev. Zbog toga joj jedino ostaje da zamrzne situaciju. U nadi da će joj to omogućiti da sačuva odnose sa Moskvom i oslabi pritisak Vašingtona i da se zatim u Ukrajini sve nekako smiri. Evropa će sadašnje zatišje iskoristiti za jačanje situacije „ni rat, ni mir“ i za pokušaj da se sa Moskvom dogovori o neutralnom statusu Ukrajine koja bi postala most između Evropske i Evroazijske unije. Ali, problem je u tome što u Moskvi ne veruju u samostalnost Evrope, a dejstva Kijeva pokazuju da se on - kao i ranije - više orijentiše na Mekejna, nego na Štajnmajera. Pri tom sama politika ukrajinskih vlasti i tok rata ostavljaju sve manje šanse za mirno rešenje krize. Sadašnje primirje će za Kijev biti ozbiljno iskušenje. Da je Porošenko samostalan, on bi odavno odustao od Donbasa (ili bi bar započeo direktne pregovore sa Donjeckom) - da makar pokuša da spase ono što je još ostalo od Ukrajine. Ali, on to ne može da uradi zbog straha od novog majdana i ofanzive Novorosije. Nesreća je u tome što će daljim obećanjima, o obnovi ukrajinsktva u Donbasu i evropskim integracijama, dobiti i bunt i rat. U narednim mesecima, Kijevu će biti veoma važno da svojoj javnosti pokaže da Zapad pomaže jačanje ukrajinske armije i privrede, uz istovremeno javno propagiranje novog „rata sa Rusijom“ i da očuva veru u „evropski izbor“. Pri tom će neophodnost da se u narednim mesecima u Vrhovnoj Radi raspravlja o realizaciji sporazuma iz Minska (i to bez obzira na ishod glasanja) dovesti do porasta optužbi za izdaju na račun Porošenka kao i do eskalacije ionako napete situacije u društvu i eliti. Čak i ako Kijev uspe da uz minimalne gubitke evakuiše jedinice iz debaljcevskog kotla, borci koji će se vratiti sa fronta samo će doliti ulje na vatru antivladinih mitinga. Porošenko se našao u bezizlaznoj situaciji. On mora da pokaže ekstremistima da je spreman da se bori za Donbas, da podržava militarističku atmosferu i da zaustavi degradaciju ukrajinske privrede, rasipanje vlasti i pad poverenja prema samom sebi. Neće pomoći optužbe na račun Rusije da je ponovo minirala sporazum iz Minska. Naprotiv, čak i u slučaju da ratna dejstva obnovi Novorosija, Porošenka će optužiti da je specijalno dao Donjecku vreme da konsoliduje snage. Porošenko ne može sam početi novu etapu rata, a za razliku od ekstremista - on razume kakvu katastrofu to može izazvati. Zato - kada bude obuzdavao ratni žar nacionalne garde - Porošenkoće sav njen gnev primati na sebe, a ako pristane na obnovu ratnih dejstava - on će biti taj koji dovodi u pitanje čitavu Ukrajinu. Zbog svega, raste verovatnoća da će do obnove ratnih dejstava doći spontano, slučajno - neki samosvesni bataljon „neće izdržati provokaciju ruskih dobrovoljaca“. Pitanje je samo da li će se to dogoditi slučajno ili će biti posledica unutrašnje igre Porošenkovih protivnika ili možda „lukavština“ samog vrhovnog komandanta. U svakom slučaju, mirovna pauza neće dugo potrajati - ratna dejstva u situaciji raspada ukrajinske države predstavljaju za mnoge aktere jedini način da se problemi reše (organizovanjem novog Majdana ili njegovim sprečavanjem - sve u zavisnosti od ciljeva). Novorosija čeka - niko ne veruje da je Kijev zadugo prekinuo rat. Nakon što veći deo sporazuma iz Minska, po odlukama Rade, ostane bez sadržaja, Donjeck će dobiti dodatnu potvrdu svojih očekivanja. Novorosija će sa stisnutim zubim posmatrati kako slabi kijevska vlast, kako se u ukrajinskom društvu menja odnos prema ratu i kako se oligarsi i njihove marionete međusobno ujedaju u Radi. Za to vreme, Novorosija će se spremati za novi rat - ali, ovoga puta sa jasnim stavom da sledeći cilj neće biti ni Mariupolj ni Slavjansk, ili granice Donjecke i Luganske oblasti. NJen sledeći cilj biće poraz ukrajinske armije, od kojeg se ni ona, a ni vlasti u Kijevu neće oporaviti.

Pročitajte još:Težak obračun artiljerijom kod Luganska!

Izvor:  Fakti.org