Pravda

Francuski predsednik Fransoa Oland ranije, a nemačka kancelarka Angela Merker kasnije, shvatili su tu čudovišnu grešku napravljenu u Ukrajini, dok nije postalo još gore, dok nije postalo kasno. Baš stvari izgledaju tako, preteće, izmičući kontroli. Oland i Merker izlaz traže za nezavidan položaj Evrope, jer na Zapadu, u SAD posebno, a i u samoj EU, postoje snage koje ne štede napor da prodube i pogoršaju situaciju u i oko Ukrajine, da eskaliraju, potpirujući i evidentno prizivajući rat, u Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj. SAD sa eksponentima, nisu spremne za preraspodelu uticaja, ni u evropskim razmerama, ni saglasno novim svetskim realnostima. U Evropi oronule ekonomske, socijalne, političke snage i kohezije, takva ratno-huškačka atmosfera postaje neizdrživa. EU je daleko od one dokrizne, Unije u usponu, postajući upitna. Vodeća Nemačka je, a to se i ranije očekivalo, preuzela inicijativu, a kancelarka artikulisala evropsku poziciju: „Nemačka ne vidi vojno rešenje problema“ i „Nemačka je protiv isporuka oružja Ukrajini.“ Kao da je eksponirana evropska nezavisnost i evropski suverenitet pod američkom zastavom, sa 28 američkih baza, 80 hiljada vojnika i nuklearnim arsenalom u Nemačkoj, dok šest stotina instruktora Amerika dislocira u LJvovu. Đavo je odneo šalu. Evropu valja spašavati. Ukrajina nije SFRJ, ni SRJ, ni Srbija i Crna Gora, ni Kosmet. To je realna pretnja i realni potencijalprvog evropskog rata posle 1945. g. Iza ruskog naroda Novorusije stoji nova Rusija, koja smelo stoji iza svojih interesa. Današnja situacija u Ukrajini, rezultat je delovanja SAD, a ne sasvim EU i njenih članica. Zato je na samitu „Minsk plus“ nedostajala američka stolica, predsednička, ili predstavnička, kao kod rešavanja svakog konflikta na Planeti. Oland i Merkel su, pred samit „normandske četvorke“, i razradu mirovnog sporazuma „Minsk plus“, dolazili u Moskvu da dogovore zaustavljanje konflikta. I, vidimo, sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom nije bilo problema. U Kijevu, gde su se takođe obreli, predsednik Petar Porošenko je golub među golubovima, a jastreb među jastrebovima. Međutim, mirovna konstrukcija „Minska plus“ (ono ranije dogovoreno sa novim terminskim obavezama) nije moguća, i nije održiva, bez podrške sa one „pete strane“, bez oslonca na „peti stub“. Zato se, odmah posle Moskve, kancelarka uputila preko okeana, da izdejstvuje, kakvu-takvu, javnu podršku svojim i Olandovim mirovnim naporima Vašingtona i Otave. Pravo je, međutim, pitanje održivosti američke podrške usled igara na kartu raspaljivanja konflikta i histerije za što hitniju masovnu javnu isporuku oružja Kijevu? Uverenosti u američku podršku nema. Američko postavljanje i američki ciljevi u Ukrajini ocrtani su na kijevskom „evropskom majdanu“, okončanom ravno pre godinu dana, državnim prevratom, 21. februara 2013. g. Današnja situacija u Ukrajini, rezultat je delovanja SAD, a ne sasvim EU i njenih članica. Zato je na samitu „Minsk plus“ nedostajala američka stolica, predsednička, ili predstavnička, kao kod rešavanja svakog konflikta na Planeti. Posle sedamnaest sati celonoćnih pregovora u Minsku je postignut kompromisan politički dogovor i, ne bez kontradikcije, spisak „kompleksnih mirovnih koraka“. Cilj iscrpljujućih minskih pregovora, 12-13 februara o.g., je da se mir „uhvati za slamku spasa“, da se lideri ne vrate kući „pustih ruku“, da se smanji eskalacija rata, i, skoro geometrijskom progresijom, rast nepovrenja i hladnoratovska retorika na evropskom tlu. I takav, po nekima, minimalni dogovor, ima pravo na uspeh a mir opet dobija šansu. Prekid vatre, označen 15. februara 2015, mogao bi postati nepovratan? Međutim, za to je potrebno minimum poverenja između Kijeva i Novorusije. Kijevske vlasti nemaju ni mudrosti ni hrabrosti da imaju kontakt sa realnošću, a to je vlast, i sa njom sve ostalo, koja postoji u Novorusiji. U novom „paketu mira“ izdvajaju se, a mirovni optimizam pobuđuju, dve stvari. Prvo, „normandska četvorka“ Francuska, Nemačka, Rusija i Ukrajina, delovaće kao stalni implementirajući, kontrolni i organ koji podržava mir između Ukrajine i Novorusije. Iako su četiri države uglavnom kontinuirano delovale, to je dogovoreno kao obavezujući način. Drugo, dokumenta potpisana u Minsku treba, kao obevezujuća, da usvoji Savet bezbednosti OUN (ako bude podrške zna se od koga), što celom mirovnom okviru garantuje onu potrebnu, obavezujuću, čvrstinu „mirovne armature“ svetske organizacije. Na taj način, u rešenje ukrajinsko-novorusijskog konflikta, htele-nehtele, konačno ulaze, toliko „otsutne“, a toliko sveprisutne, Sjedinjene Države. Međutim, mir je još daleko, jer je sve mnogo složenije, mnogo je akumuliranog, skoro ništa ne rešavanog u krupnoj politici. Da li, opet, treba ponoviti da je rusko poverenje u odnosima sa evropskim (zapadnim) partnerima, i evropskih u odnosu prema Rusiji, temeljno potkopano. Postoji čitav spisak nerešenih problema koji počinje sa verolomnim proširenjem, i pomeranjem instalacija i žive sile, NATO-a na Istok, sve do izlaska na ruske granice, moguće čak i u Ukrajini, a kao najkrupniju, završnu tačku tog spiska nepoverenja, i nebezbednosti, mogao bi predstavljati američki antiraketni štit u Evropi, strateški, opet, usmeren prema Rusiji. Pukotina je duboka, a jaz je preširok. Nemoguće je jednim mahom, jednim korakom, toliku provaliju prevladati. Mnogo je truda, i mnogo političke volje, i još mnogo nedostajućeg vizionarstava, potrebno da se savlada (zajednička) greška, izrade nove garancije i opšteevropske koncepcije i perspektive. Danas je situacija takva da se na „kontu Evropljana“ nakupilo mnogo problema, mnogo nepoverenja. Ako se pogleda, ceo evropski projekt puca, a njegove pukotine suštinski pojačava rat koji je otpočeo u Evropi. Pravi uzrok rata Ukrajine protiv Novorusije je u odbijanju Zapada, više od dvadeset godina, da Rusiji prizna pripadajuće zakonite interese bezbednosti, stalno proširujući i pomerajući zonu svoga uticaja i kontrole. Ali rat u Ukrajini nije posledica državnog prevrata, to je samo povod, u kojem je Barak Obama otvoreno priznao ulogu SAD. Pravi uzrok rata Ukrajine protiv Novorusije je u odbijanju Zapada, više od dvadeset godina, da Rusiji prizna pripadajuće zakonite interese bezbednosti, stalno proširujući i pomerajući zonu svoga uticaja i kontrole. Rusija je prva, a ne Kina koja dolazi kasnije, pod udar SAD i NATO. Moskva to ne može da podnese. Ona je sahvatila da sa postojećim ugovorima sa SAD i Zapadom ništa ne može učiniti, a da do novih, sa Vašingtonom, kao i sa Briselom, ne može doći. To je suštinski, onaj dubinski, čak egzistencijalni, razlog današnjeg konflikta. Zato na površini ostaje američki prevrat u Kijevu, kojim se iznutra destabilizuje Ukrajina, a spolja ne štede napori za trovanje (odnosa) Ukrajine i Rusije. Glavni razlog je de fakto nezavršeni hladni rat, kao otvorena rana na evropskom kontinentu. Godinama SAD, „pobednici u hladnom ratu“, odbijaju da se sa bilo kim, i sa Rusijom naravno, dogovaraju o novim pravilima igre u Evropi („posle završetka hladnog rata“), i u svetu (osim ako to nije u direktnom interesu, kao što je borba protiv terorizma, ili Iran, gde se bez Rusije ne može). Za dogovaranje se Rusija još izbegava i zbog toga što je SAD smatraju ne sebi ravnom i ne doraslim partnerom, verujući da će one, Sjedinjene Države, i dalje (bezgranično?) proširivati zonu svoga uticaja, i svoje kontrole, vojne, političke, ekonomske. Ukrajinski događaji su sve presekli, a ne neki novi međunarodni ili bilateralni američko-ruski ugovori. Ruska elita je posle dve decenije shvatila koliko je o tome besmisleno govoriti. SAD isključuju pregovore (osim o nuklearnom arsenalu), trgujući vremenom, verujući da im nema ravnog. Izgleda da ćemo pre videti pad imperije, nego njenu sposobnost dogovaranja. Nada da rat protiv Novorusije neće izmaći kontroli, i izvan regiona, gde se sada odvija, pojačana je posle najnovijeg Minska. Evropa je možda počela da shvata: politika koja je sprovođena poslednje dve decenije bila je meko rečeno nepravilna, pa greške treba ispraviti. O tome nam Sergej Karaganov, priznati ruski spoljnopolitički ekspert, kaže: „Mi se danas nalazimo u lošijoj situaciji nego 1991. godine, ali smo takođe ponovo na nultoj tački.“ Ako Amerikanci govore da nisu saglasni stim da bilo koja strana pretenduje na sferu uticaja, oni prećutkuju da u stvarnosti SAD pretenduje na Ukrajinu, upravo s geopolitičke tačke uticaja i posedovanja. U dugoročnoj perspektivi, mir i stabilnost u Istočnoj Evropi može postojati samo u slučaju realizacije projekta opšteevropske arhitekture bezbednosti koji u obzir uzima interese i Zapada i Rusije, na ravnim uslovima i bez konjukture. Putin je tu temu otvorio još 2007. g. kada je na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti podvrgao kritici jednostranu strategiju Amerike u Evropi. Pre sedamdeset godina, koliko se navršilo ovih dana od neobeležene i sa novoizvučenim poukama savezničke Konferencije u Jalti, 4-11- februara 1945. godine, kada je dogovorena podela Evrope i mnogo šta drugog, svetska imperija stvorena Sjedinjenim Državama, stalno je ojačavala. Kada je likvidiran SSSR-a, kao geopolitička realnost i međunarodni subjektivitet, SAD su izbile same na prvo mesto, da bi 2014. došle na prag Krima i Jalte. Ot toga momenta, Amerika se, kao Napoleon i Hitler, koji su posle prodora u Rusiju, morali svuda da se pokupe, nalazi u mišolovci. Zapadni krugovi su smatrali da će strahoviti ekonomski udar Rusiju, kojem su je od leta 2014. izložili, baciti na kolena. Zemlja davne istorije, i ukorenjenih nacionalnih vrednosti, ne predaje se, i ne pada pred iskušenjima. Samo narodi i zemlje lišeni istorijskih i nacionalnih vrednosti, Rusiju ne razumeju. Uostalom, i Srbija je u svojoj istoriji znala ostati verna svojim idealima. Rusija najnoviji, više nego ekonomski, rat koji protiv nje vodi ceo Zapad, podnosi stojeći, ne stoički, ne klecajući. Prekooekanska očekivanja su bila sasvim druga, poput onih sa Sovjetskim Savezom i njegovim krajem. Međutim, Rusija se izmenila, svet se izmenio, Zapad je ostao isti, sa starom politikom, i starim shvatanjima. Samit „Minsk plus“ protekao je u senci rasprava američke političke elite i nastojanjima Obame da Ukrajini obezbede oružje u borbi sa „separatistima“. To nije ništa drugo nego dolivanje ulja na vatru, a time i ustanici dobijaju odrešene ruke za snabdevanje iz svojih izvora. Međutim, da vlada, stvorena nakon „evromajdana“ po američkom diktatu, nije „odabrala“ politiku gušenja Rusa, ne bi bilo ni ustanka. Ukrajinska vlada sprovodi etničko čišćenje i proteruje rusko jezičko stanovništvo. U svakom sličnom slučaju, SAD traže pregovore centralne vlade sa „separatistima“, a u novorusijskom ne, nego i dalje provociraju rat, a ustanike ne priznaju. Međutim, pažnju treba fokusirati na zločine ratne i više od toga. Ukrajinska vojna armada nije sposobna za „muški rat“ na frontu sa ustanicima, ni za pobedu na bojnom polju Novorusije. Zato neprekidno, i dan i noć, dalekometnom artiljerijom i raketnim sistemima, uključujući taktičke rakete „Tačka U“, granatira, naročito, milionski Donjeck, kao najveći grad, Lugansk, druge gradove i sela, ubijajući svakodenvnio desetine mirnog stanovništva, među njima i najmanju decu, i starce. To je zločin kojeg čeka kazna. Cinični, kratkovidi zapadni moralisti, i trabanti, ništa ne vide, i ne žele da vide, iako se slike vrte na TV kanalima i internetu, osim slučajeve kada njihovi kijevski štićenici režiraju novi „Račak“, ili novo „Merkale“, krvavi pir, za unapred postavljene u zasedi zapadne medije i novinare, opet, za neki njihov „viši cilj“. Da li je moguće (i kada) evro-ruske odnose povratiti u predratno stanje, u konstruktivni tok? Čitavu deceniju ti odnosi ne napreduju, a ne samo sa SAD ili NATO. Na mesto desetogodišnjeg Sporazuma EU i Rusije iz 1994. novog nema, nema ni drugih, jedinstvenog evropskog ekonomskog prostora, bezviznog režima. Tek, neko duhovno buđenje potrebno je Evropi. I nama na Balkanu.

Pročitajte još:Debaljcevo pred oslobađanjem, Ukrajinci podižu utvrđenja oko Lisičanska

Izvor: Evroazija.info