Pravda

Ono što je za Srbiju pitanje svih pitanje jeste da li ćemo mi kao država uspeti da u ovoj globalnoj utakmici za sebe obezbedimo poziciju pobednika ili smo se već unapred predali i koristimo taktiku „praviti se mrtav” u nadi da ćemo na taj način izbeći konfrontacije. Po mom mišljenju, tačka na kojoj će se određivati kakva će biti sudbina Srbije jeste pitanje kuda će u narednom periodu prolaziti koridori za snabdevanje srednje Evrope naftom i gasom, kao i to kuda će prolaziti dominantni koridori za transport roba i ljudi. Što se tiče gasa, postoje dve mogućnosti. Prva opcija je gas iz Rusije koji će biti doveden na granicu Turske i Grčke i gde će Evropa moći da se priključi gasovodom koji će ići ili trasom kroz Bugarsku (što bi u suštini bio nešto izmenjeni Južni tok) ili kroz Makedoniju. Obe ove verzije koje se tiču ruskog gasa u potpunosti uključuju Srbiju na magistralnom toku gasovoda. Druga opcija je takozvani američki gas (tečni gas iz uljnih škriljaca plus gas iz Azerbejdžana), koji će biti doveden do ostrva Krk u Hrvatskoj, gde se planira izgradnja velikog gasnog terminala, odakle će se magistralnim gasovodom odvoditi dalje ka Evropi. U toj drugoj opciji Srbiji je namenjena uloga kapilarno povezane države, to jest ostali bismo van magistralnog toka. Kada je o transportu roba reč, najvažnije je pitanje statusa luka u Solunu i Pireju. Ako ove luke budu u vlasničkom ili dugogodišnjem koncesionom ugovoru sa Kinom, onda će koridor 10 postati jedan od ključnih, jer će se duž ovog drumskog i železničkog pravca Evropa snabdevati robom iz Kine. Naravno, ne treba trošiti reči u objašnjavanju koliko bi za Srbiju bilo važno da se preko naše teritorije vrši transport velikih količina robe namenjene tržištu Evrope. Ništa manje značajno nije ni to koliko će se robe ka Rusiji transportovati Dunavom, jer i u tom slučaju luke u Srbiji mogu dospeti među najvažnije. Naravno, nameće se pitanje da li Srbija na bilo koji način može da utiče na to kuda će se recimo transportovati gas. Odgovor je da može, a najveći dokaz za to je Bugarska koja je odlukom da odustane od „Južnog toka” dovela do toga da Rusija postigne dogovor sa Turskom. Ono što Srbija mora da uradi kako ne bi postala periferija Evrope jeste da započne snažnu proaktivnu regionalnu politiku u pravcu uspostavljanja kvalitetnih savezništava. Kao centralna država na Balkanu mi moramo za sebe vezati Mađarsku, Bugarsku i Grčku, jer nam takvo savezništvo omogućuje da u potpunosti iskoristimo svoju geostratešku poziciju. Ovo nužno znači konfrontaciju s pojedinim krugovima moći koji ulogu centralne države na Balkanu dodeljuju Hrvatskoj, što se najbolje može videti na primeru najave izgradnje terminala za tečni gas na ostrvu Krk. Naravno da će ti krugovi pritiskati vlast u Srbiji, na sličan način na koji je pritiskana vlast u Bugarskoj, da suprotno svom interesu prekine projekat „Južni tok”.

Pročitajte još:Evropa u strahu od „ruske propagande“

Lično, sumnjam da će aktuelna vlast uspeti da se izbori s tim i takvim pritiscima. Razlog za sumnju mi je taj što mi u vlasti već poslednjih više od deceniju imamo elemente koji otvoreno rade suprotno zdravoj logici, a jedna mudra misao kaže da obično tamo gde prestaje zdrava logika počinje lični interes. Stoga, mislim da je za Srbiju ključno da dođe do smene generacije na političkoj sceni i da na čelo države dođu novi ljudi koji će imati dovoljno mudrosti, hrabrosti i istrajnosti da vode politiku srpskog interesa i dovoljno morala da opšte dobro stave na prvo mesto. Piše: Miroslav Parović, predsednik Treće Srbije Izvor: Politika