Pravda

Cele porodice se iz noći u noć okupljaju na staroj stanici, sagrađenoj za vreme bivše Jugoslavije, čekajući da se popnu u autobuse koji će ih odvesti preko granice u Srbiju i što je moguće bliže mađarskoj granici, da bi i oni, kao i svi drugi pre njih, pokušali da se probiju u neku od zemalja EU. Prvi put se sa ovim fenomenom suočavam krajem novembra prošle godine, vraćajući se iz Beograda. Mladić od 22 godine, koji je stopirao naš autobus na granici, vraćen je sa srpske granice jer mu je istekla lična karta, kojom Albanci sa Kosova mogu preći i putovati kroz Srbiju. On i njegov najbolji prijatelj, oboje studenti ekonomije na Univerzitetu u Prištini, odlučili su da napuste Kosovo i pokušaju da dobiju azil u Nemačkoj. O tome nisu ništa rekli svojim porodicama. Mladić je novac za put pozajmio od svojih prijatelja, a sa sobom je bio poneo samo ranac. "Svi u Uroševcu pričaju o odlasku. O tome se priča u svim kafićima", kaže on i dodaje da ga nesupeh nije obeshrabrio. "Obnoviću ličnu kartu i pokušaću ponovo uskoro", kaže on. Kad imigranti stignu u Suboticu, smeštaju se u odmaralištima oko Palićkog jezera, koji je veoma blizu mađarske granice. Zbog velike potražnje u zadnje vreme, skočile su cene van-sezonskih hotelskih soba u okolini jezera. Cena za jednu noć je negde oko 100 evra po sobi. Tada dolazi i ključni deo. Posle dva ili tri dana provedena u Paliću, oni dolaze u kontakt sa kriminalnom mrežom koja će ih prevesti preko granice sa Mađarskom. Krijumčari često zahtevaju visoku naknadu, ništa manje nego par stotina evra za pojedince i oko hiljadu evra za porodice. Neki odbijaju da plate toliko novca krijumčarima, već probaju sreću tako što sami pokušavaju da pređu granicu - nakon što ih neki lokalni taksista doveze do same granice. Neki malo više srećniji čak stižu direktno do mađarske granice. Kada smo posetili Merdare, na administrativnoj liniji, videli smo dosta njih koji su liniju između AP Kosova i Metohije i centralne Srbije prelazili pešice. "Sa druge strane ima taksista koji su slobodni u noćnoj smeni i koji te vode direktno do mađarske granice. Sve autobuske karte su rezervisane unapred, tako da sam ja odlučio ovako da odem", rekao je Arsim, koji nije želeo da otkrije njegovo prezime. Kao potvrda njegovih reči, na drugoj strani, tri vozila su čekala malo posle ponoći na putnike do granice sa Mađarskom. LJudi obično prelaze granicu noću - mada su neki prelazili i preko dana, posebno tokom početka masovnog egzodusa. Noću ili danju, granica sa Mađarskom se prelazi peške. Iz ptičije perspektive jasno se mogu razaznati grupe ljudi svih uzrasta kako hodaju preko livada i kroz šumarke koji razdvajaju Srbiju i Mađarsku, i koje vode do Segedina. Neki se smrzavaju prelazeći granicu preko reke Tise i noseći svoju decu na leđima. Sa druge strane je sve lakše. Ako ih ne uhvate na granici ili u pograničnom pojasu Mađarske sa Srbijom, onda put iz Segedina ili Ašotaloma nastavljaju vozom do Budimpešte i onda dalje do "obećanog" zapada. Putovanje je lakše i putovati možete neprimećeni, jer ste ušli u Evropsku Uniju. Poslednji talas masovne imigracije kosovskih Albanaca pre ovog aktuelnog viđen je 1999. godine i dogodio se na vrhuncu sukoba na Kosovu. LJudi su tada tražili utočište u susednim zemljama, pre svega u Makedoniji i u Albaniji – a drugi su se već tada smestili u Austriji ili u Nemačku. Za razliku od najnovijeg egzodusa, ljudi su se pre odlaska govorili "Vidimo se na slobodnom Kosovu". Svi su planirali – i što je najvažnije – svi su hteli da se vrate. Petnaest godina nakon "oslobođenja" Kosova i sedam godina od proglašenja nezavisnosti, kosovski Albanci sada napuštaju zemlju i ne žele više da se vrate. Otišli bi bilo gde samo da ne ostanu da žive na Kosovu. Jedva čekaju da konačno okrenu leđa Kosovu. "Ja bi ih ubio, svakog od njih!" kaže sa ogromnom gorčinom Sejdi Fazliu, stanovnik sela Sfečelj, koje se iz dana u dan polako ali sigurno prazni. "Ubio bih sve političare, tu prljavu kopilad. Oni kradu od naroda, dok mi jedva plaćamo račune." NJegov sin je krenuo za Nemačku pre nekoliko nedelja, sa slomljenom rukom. "Neće ga vraćati Nemci. On jedva da koristi svoju ruku, videće da je bolestan. Pokušali smo da ga ovde izlečimo, ali jedva plaćamo bolničke račune", kaže Fazliu. Zamislite mladića koji prelazi Tisu, dok mu ruka visi po strani. Sfečel je u opštini Podujevo, čije gimnazije se ubrzano prazne od đaka. "Izgubili smo 85 učenika u poslednja tri meseca. To su skoro tri razreda. Svi dolaze da podignu svoje dokumente, očekujući da nastave obrazovanje na drugom mestu," kaže Hadži Bećiri, direktor gimnazije "Isa Boletini". Na drugoj strani, prosvetni zvaničnici smatraju da je oko pet hiljada đaka i studenata napustilo Kosovo. Kako odmiče nova godina, brojevi nastavljaju da se penju. Mađarska ambasada na Kosovu je saopštila da je od početka egzodusa u tu zemlju ušlo oko 60 hiljada Albanaca sa Kosova. Zvanični podaci iz Nemačke kažu da je oko deset hiljada njih zatražilo azil u ovoj zemlji u poslednjih nekoliko meseci. Procenjuje se da se broj najnovijih imigranata "u Evropi" kreće negde oko 200 hiljada. Nemački mediji su ovaj fenomen uporedili sa masovnim begom Nemaca iz Istočne u Zapadnu Nemačku. Prema njima, svaki Albanac koji odlazi sa Kosova na neki način glasa protiv svoje vlade. Očajanje, bes, borba za egzistenciju i nedostatak perspektive - svako od begunaca ima svoje i razloge slične drugima. Ali to nisu dovoljno dobri razlozi, kako tvrdi nemačka vlada, da oni dobiju azil u njihovoj zemlji. "Obećali su nam da ćemo jesti zlatnim kašikama," kaže Valona Sejdulahu, mlada žena koju smo sreli u selu Glamnik. "Šta znači biti nezavisan, kada vam pasoš ništa ne znači, kada je sistem obrazovanja gotovo rudimentaran a vaša zarada niska, ne vredi ništa." Pitam je o kući na tri sprata, u kojoj ona i njena porodica žive. "Kuća se ne jede", odgovara ona. - I nezavisnost se takođe ne jede - dodaje. Nemački mediji već najavljaju povratak azilanata i ubrzano procesuiranje njihovih zahteva. Biće vraćeni avionom direktno u Prištinu, a Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo da će azilanti morati da nadoknade novac za avionske karte. Većina njih prodala je svu svoju imovinu da bi finansirali put, a oni koji su bili zaposleni napustili su svoja radna mjesta. Ali za njih će biti najveća kazna to što će ih vratiti kući, na Kosovo.

 Pročitajte još:Kancelarija za KiM: „Tači da ne udara u ratne bubnjeve“Jovanović: Potreban sam Vučiću, jer on celu Srbiju sam nosi na svojim plećima!

Izvor: Lupiga.com