Pravda

- Nazivanje “sukobom” činjenice da zaštitnik građana radi svoj posao i kontroliše rad drugih državnih organa i odbijanje državnog funkcionera, konkretno ministra odbrane, da poštuje zakon je pokušaj zamene teza - kaže Saša Janković, zaštitnik građana. Mesecima pokušavate da utvrdite šta se desilo u incidentu tokom Parade ponosa u kojem je učestovao brat premijera. Šta se događa s tim slučajem? - Trenutno šef državnog organa koji bi morao po Ustavu i zakonu da se podvrgne kontroli kaže “ne dam i ne možete mi ništa”. Naš pravni sistem ne poznaje takvo stanje, već kaže: organ vlasti dužan je da dostavi sve dokumente zaštitniku građana, dužan je da odgovori, sarađuje. Ali, iako sam do sada sproveo skoro 7.000 postupaka kontrole onako kako zakon nalaže, u ovom posebnom slučaju to se ne dešava. Nakon što sam tri meseca pokušavao da obrazložim ministru odbrane zašto je nužno da poštuje zakon, obavestio sam javnost da postoji problem jer je javnost bazična institucija svake demokratske zajednice, što sam uveren da Srbija jeste. Šta dalje? - Građani Srbije i državni organi, pa i međunarodna zajednica, moraju na kraju videti da, kao i svugde, postoje određene krizne, prelomne situacije za vladavinu prava, ali da su naše društvo i država funkcionalne demokratske zajednice u kojima se zakon na kraju ipak sprovede. Zato smo i uspostavili kontrolne državne organe da u ovakvim situacijama niko ne bi bio iznad zakona i da bi prevagnula unapred zadata pravila uređenog društva, a ne to ko je u medijima glasniji, ko ima više pozitivnih komentara, ko ima veći bužet za odnose sa javnošću. Dakle, kraj ove situacije vidim u tome da svi nadležni državni organi – organi pravosuđa, zaštitnik građana i ostali, okončaju postupke koje vode i ostvare svoju funkciju. Kako gledate na tekst u listu Ministarstva odbrane u kojem ste stavljeni u izrazito negativan kontekst prema Vojsci Srbije? - Treba znati da je budžet Uprave za odnose s javnošću Ministarstva odbrane, dakle samo te uprave, 118 miliona dinara, a kompletan bužet zaštitnika građana kao državnog organa, za sve aktivnosti na zaštiti svih prava građana, sve kontrole, sve plate, sve troškove rada, svu opremu - 171 milion. I ako je ovaj tekst krajnji domet odnosa s javnošću Ministarstva odbrane, onda ja stvarno moram da se pitam da li tolike pare treba da se troše na stvaranje privida sukoba dve državne institucije, dva državna organa koji i u Ustavu stoje jedan do drugog. Besmisleno je da ministar Gašić u odbranu svojih grešaka ispred sebe potura navodnu brigu za bezbednost predsednika Vlade, pa Ministarstva odbrane, Vojske, države... Šta je cilj tog teksta? - Pojedinci koji rukovode određenim delovima Ministarstva odbrane, a mislim posebno na ministra, direktora VBA i jednog njegovog bliskog saradnika, svesno ili nesvesno prave ozbiljne nezakonitosti i nepravilnosti na štetu zagarantovanih prava građana, a tekst i naslovnica u „Odbrani“ je pokušaj da se ti ljudi izjednače sa Vojskom Srbije kojoj ja nijednom ništa nisam zamerio. Ona nije zaslužila da se svi izazovi s kojima se suočava, jednim pokušajem spina zamene sa zaštitnikom građana i započne rat s njim. Pripadnici Vojske znaju mnogo bolje od toga, zvanično glasilo Ministarstva odbrane ih je potcenilo. Nije to pravi nivo ni lista „Odbrana“, a kamoli Ministarstva odbrane, koje je ipak mnogo više od nekolicine rukovodilaca.

Pročitajte još:Kancelarija za KiM: „Tači da ne udara u ratne bubnjeve“

Koliko je opasno stvaranje ove opšte hajke “ko nije sa mnom, taj je protiv mene”? - Odavno upozoravam da je jedna od najvećih opasnosti po naše društvo tendencija raspirivanja konflikata, stvaranje konfliktne atmosfere u kojoj, između ostalog, stradaju prava građana. Autocenzura je zahvatila i naš javni diskurs jer ljudi znaju da će, ako iznesu kritičku misao, biti proglašeni za stranog ili tajkunskog plaćenika, unutrašnjeg neprijatelja, domaćeg izdajnika, “opoziciju”... U Srbiji se ubrzano stvaraju društvene grupe između kojih antagonizam raste. Proglašavanjem neistomišljenika za neprijatelje i izdajnike, ne jača se već se slabi društvo. Umesto sukoba moramo graditi atmosferu dijaloga. Da li se vi osećate posle svega toga kao da su vam nacrtali metu na čelu? - Teško je zamisliti težu optužbu u društvu koje je prošlo kroz ratove, čija je prethodna država razorena, a neko s visokog državnog položaja tvrdi da radite protiv njene bezbednosti, da napadate njenu vojsku. Ali ponavljam, mislim da građani znaju, ili bar u sebi osećaju, o čemu se ovde zaista radi. Neprijatelj građana je prazan džep, nedostatak posla, nestabilnost pravosuđa, javna preduzeća kao države u državi, od partija okupirana, prekobrojna i neodgovorna administracija, tabloidizirana predstava stvarnosti u kojoj se od njih očekuje da ne veruju svojim očima, ušima i stomaku, deca koja gube časove, mladi lekari i inženjeri koji odlaze, stari ostavljeni na milost i nemilost životu, bolesni u redovima, neravnopravnost pred zakonom, samovolja i nestručnost pojedinaca u vlasti... Ne osećate se ugroženo? - Ne. Upravo zbog vaše hrabrosti da javno saopštavate sve nepravilnosti ubrajaju vas u nove nade opozicije. Kako gledate na to? - Vlast treba da kontrolišu parlament, nezavisno sudstvo, nezavisni kontrolni organi, mediji, nevladine organizacije, građani i, naravno, opozicija. Kod nas taj sistem provera i ravnoteža nije u skladu, kontrolna strana je preslaba. Na primer, parlament se uglavnom postavlja kao branitelj, a ne kao kontrolor vlade, pravosuđe je zbog reformi godinama okrenuto prema sebi i sopstvenim problemima, u medijima stanje ni izbliza nije ružičasto, nevladine organizacije bore se za opstanak na projektnom tržištu gde je najveći donator izvršna vlast, opoziciju, dozvolite mi, neću komentarisati ni pozitivno ni negativno, a nezavisni kontrolni organi još nemaju dovoljan kapacitet, tradiciju, niti su se dovoljno čvrsto ukorenili u pravnu i opštu svest kao punopravni organi državne vlasti. U takvoj slučajnoj ili namernoj magli, za svakog ko uradi nešto što se izvršnoj vlasti ne sviđa kaže se – opozicija, čime se institucionalna struktura srpske demokratije banalizuje na dva elementa. Kada sudija donese odluku koja se nekom u vlasti ne sviđa, začas se spomene da ga je postavila bivša vlast (opozicija) ili da je povezan sa tajkunima. Činioce demokratije ne čine samo pozicija i opozicija, baš kao što je fudbal u Srbiji mnogo više od igračke postave Zvezde i Partizana. Izvor: Blic