Srpski klubovi su ničiji, nemaju dovoljno kvalitetnih igrača, nema institucionalne kontrole, evidentan je manjak publike i konstantne pritužbe na regularnost lige. Glavni problem je nepostojanje titulara svojine, pa su zakonska regulativa i privatizacija jedino rešenje.
Urbana legenda kaže da su Englezi izmislili stadione da im pijani radnici ne bi izlazili na ulice. Činjenice, pak, pokazuju da tamošnji stadioni danas zadovoljavaju sve bezbednosne kriterijume, fudbal je vrhunskog kvaliteta i gledaju ga milioni ljudi širom sveta, a radnici, pijani ili trezni, ako kroče na teren znaju da će platiti velike kazne. U Srbiji većina stadiona ne zadovoljava kriterijume UEFA, a pojedini tereni više liče na oranice ili običnu ledinu. UEFA je prošle godine čak morala da pomogne obnavljanje travnjaka na Stadionu Partizana, da bi kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2016. Srbija mogla da igra na domaćem terenu. Kvalitet srpskog fudbala je u konstantnom padu i nije ništa bolji od objekata i terena, a stanje u njegovoj organizaciji liči na čoveka koji se nije treznio decenijama. Drugi deo srpske fudbalske lige počinje u situaciji kada mediji svakodnevno pišu o dugovanjima dva najveća kluba, kad je postala „normalna“ praksa da u inostranstvo odlaze igrači od kojih zavisi igra, a sve češće i mladi fudbaleri bez ijedne utakmice odigrane za prvi tim. Ukupno 16 klubova u okviru takmičenja Jelen Superlige boriće se za titulu prvaka, kvalifikacije za evropska takmičenja i opstanak u najvišem rangu takmičenja.
Svačiji i ničiji
„U Srbiji malo ko shvata da je fudbal u svetu ogroman i unosan biznis od koga koristi imaju ne samo klubovi, nego i kompletna privreda (ugostiteljstvo, marketing, industija sportske opreme), da fudbal snažno utiče na organizaciju života u najvećim svetskim gradovima, na njihov urbanizam, saobraćaj, turističke usluge“, kaže za Sputnjik Aleksandar Ostojić, dugogodišnji poznavalac prilika u srpskom fudbalu. Partizan i Zvezda jesu institucije i opšti interes je da njima bude dobro, ali način merenja tog opšteg interesa ne postoji. U politici su to izbori, dok su u fudbalskim klubovima izbori nedovoljno transparentni. Izbori u FK Crvena Zvezda održani su prema pravilima po kojim predsednika biraju članovi kluba sa plaćenom članarinom. Tako je novi predsednik Svetozar Mijailović izabran sa 196 glasova, od 3.843 upisana birača. U Partizanu je zadržan stari sistem izbora, koji važi gotovo od osnivanja ovog kluba 1945. godine, gde su članovi Skupštine iz redova igrača i trenera, veterana, zaposlenih u klubu i navijača izabrali privrednika Zorana Popovića. Srpski klubovi su udruženja građana. Svačiji, dakle ničiji. Nema dovoljno kvalitetnih igrača, evidentan je manjak publike i konstantne su pritužbe na regularnost lige. I pre svega, nema institucionalne kontrole. „Glavni problem srpskog sporta, a pre svega fudbala, predstavlja nepostojanje titulara svojine, i uopšte opisa svojine. Fudbalski klubovi nisu u državnom vlasništvu, čak ni u anahronom društvenom. To su registrovane grupe građana kojima rukovode skupštine birane po neverovatnim statutima“, konstatuje za Sputnjik novinar Zoran Pavić. Prema njemu, reforma u izboru glavnog čoveka u Zvezdi njega čini donekle demokratičnijim od prethodnog, ali je zadržana činjenica da ni oni koji biraju, ni oni koji su birani, nemaju legitimitet.
Dugovi glavna briga
Osim fudbalskog kluba Čukarički, gotovo svi srpski fudbalski klubovi imaju dug veći od imovine. Nekoliko dana pred početak ovog dela prvenstva FK Radnički iz Kragujevca, zbog dugovanja igračima od 23.832 evra i dva miliona dinara, nije dobio pravo da registruje pojačanja. Pred početak prvog dela srpske fudbalske lige, finansijsko kontrolno telo UEFA diskvalifikovalo je FK Crvenu zvezdu iz evropskih takmičenja za narednu sezonu zbog kršenja pravilnika o finansijskom fer-pleju. Zvezda ovu vrstu problema ima dugi niz godina, a pred početak više polusezona klub je bio pred zabranom licenciranja novih igrača. Inače, finansijski fer-plej se odnosi na ugovorna dugovanja igračima i drugim klubovima i ima za cilj da klubove i igrače zaštiti od neodgovornosti onih koji im duguju. Ovo pravilo ne tiče se obaveza klubova prema državi, bankama ili bilo kojim drugim poveriocima. A ti dugovi su i najveći. Prema poslednjem preseku koji je izneo tadašnji potpredsednik FK Zvezda Nebojša Čović, dug ovog kluba iznosio je oko 50 miliona evra. Generalni direktor Crvene zvezde Zvezdan Terzić rekao je početkom ove godine da klub do 31. marta mora da plati 11,8 miliona evra, kako bi sledeće sezone učestvovao u evropskim takmičenjima. S druge strane, posle revizije poslovanja koju je izvršila revizorska kuća „Vaskons JVP“, saopšteno je da ukupan dug FK Partizan zaključno sa 31. decembrom 2014. godine iznosi 14.873.000 evra. Ova revizorska kuća trebalo bi da do 15. marta objavi procenu imovine Partizana i iznos potraživanja kluba. Klub je u međuvremenu uzeo kredit od četiri miliona evra i za to založio Sportski centar „Teleoptik“, a još četiri miliona evra dobio je od prodaje Petra Škuletića Lokomotivi iz Rusije. Zvezda od generalnog sponzora „Gasproma“ dobija oko četiri miliona evra godišnje, dok Partizan već nekoliko godina najavljuje potragu za generalnim sponzorom. Prema Aleksandaru Ostojiću, država ne brine o klubovima na isti način kao što brine o „Galenici“, „Agrobanci“ ili „Azotari“, gde hapsi odgovorne za ogromna dugovanja i pronevere. „Ako su klubovi dužni desetine miliona evra, država mora da sprovede krivični postupak i utvrdi ko je kriv za to i gde su završile pare“, kategoričan je Ostojić. „Fudbal je, kao najmasovnija zabava za narod, uvek bio zanimljiv za političare zbog rukovođenja masom, odnosno glasovima, a još više zbog para koje su van svake državne kontrole, kojih je nekad bilo mnogo više, a i sad ih je dovoljno da bi mesta u upravama bila privlačna“, dodaje Zoran Pavić. On podseća da je prema izuzetno rigidnim propisima UEFA i FIFA svako direktno mešanje politike u odlučivanje, rukovođenje, pa čak i finansiranje fudbala drastično kažnjivo. „SPS je decenijama ʼdržaoʻ FK Partizan. Čak i posle promena 5. oktobra, tu se ništa nije promenilo. Klub koji je poslednje decenije za srpske uslove bio ʼuspešanʻ, prodao je mnogo igrača za vrlo impresivne pare, a nastavio da tavori i finansijski i takmičarski, kad je Evropa u pitanju. Partizan su zvali i ʼfudbalskom Galenikomʻ, u smislu tumačenja gde su se dele tolike pare od transfera igrača“, precizira Pavić.
Pročitajte još:
Nema boljitka bez zakona i privatizacije
Potencijalni kupac Zvezde ili Partizana najverovatnije neće kupovati samo brend, već i zemljište oko stadiona i objekata ovih klubova, pošto je FK Crvena Zvezda vlasnik stadiona i korisnik 16 hektara zemljišta, dok je SD Partizan vlasnik stadiona i korisnik 10,4 hektara zemljišta. „Umesto da postavlja DŽajića, Čovića, Vesića, Popovića ili Vazuru, država bi morala najpre da donese zakon o oslobađanju od poreza sponzorstava i investicija u sport. Time bi se stvorio preduslov za privatizaciju, jer bi mnogi, umesto da novac uplate za porez, dali pare za sport (ne samo fudbal). Bez toga niko nema interesa da ulaže“, predlaže Aleksandar Ostojić. On smatra da država mora da odluči da li infrastruktura pripada udruženjima građana — klubovima, i može li biti predmet privatizacije, ili ne. „U svakom slučaju, najveći klubovi poput Zvezde i Partizana trebalo bi da štampaju akcije sa kojima bi se pojavili na Beogradskoj berzi. Na primer — štampaju pet miliona akcija, svaka vredi deset evra. Koliko se akcija proda — upravo toliko vredi taj klub. Jer cenu određuje tržište, a ne revizorska kuća. Ko kupi najviše akcija, ima pravo da bude u Upravnom odboru, a taj organ bira direktora-menadžera koji vodi klub i odgovara za sve. Izveštaj o poslovanju podnosi Upravnom odboru svakih šest meseci, ako pravi gubitke – smenjuju ga“, precizira Ostojić. Jedini privatan klub u Srbiji je fudbalski klub Čukarički. Ovaj klub je od stečaja 2011. i duga od oko 1,3 milijarde dinara, danas u samom vrhu prve lige. U međuvremenu ga je na aukciji aprila 2012. kupilo preduzeće ADOK, izvršena je sistematizacija radnih mesta (u klubu ima 25 zaposlenih) i poboljšanje infrastrukture. Čelni ljudi Čukaričkog kao najveću prednost i ono što ih razlikuje od drugih klubova ističu da svi sa strane koji žele da kontaktiraju klub znaju sa kim se u tom klubu razgovara. Preciznije, zna se vlasnik. „Čukarički je incident zato što on nema ʼnavijačeʻ. Niko tu nije pravio nikakav problem, na ovaj ili onaj način, po postojećem zakonu, neki ljudi su našli interes da drže fudbalski klub. I to je isplativo. U fudbalu možeš da prodaješ igrače od Singapura do Islanda, od 100.000 do više miliona evra. Ako nije ćopav i pijan, naći ćete za njega klub i prodaćete ga. Čović to već deceniju radi u košarci, gde je tržište manje i cifre su manje, ali kad si vlasnik igrača, svaka para je zarada“, zaključuje Zoran Pavić. Premijer Aleksandar Vučić najavio je da državne firme neće više sponzorisati klubove i da je jedini spas privatizacija. Takođe, premijer je pomenuo velike otpore u klubovima i izjavio da je nemoćan da reši ovaj problem. Najzad, svi su saglasni da je jedino rešenje privatizacija klubova. Nije važno da li će to biti čovek sa imenom i prezimenom ili sosiosi (kao u Barseloni, u Realu) odnosno pojedinačni vlasnici akcija kluba koji na izborima glasaju za one koji će upravljati njihovim vlasništvom. Ključno je da u klubovima mora postojati titular, kako bi se znao red. U međuvremenu možda bude i fudbala i golova. Izvor: Sputnjik
