Pravda

Kada je onomad prvi put navratio u rodni grad, na istim radio talasima je repreziran taj intervju i izazvao je toliko negodovanje Sarajlija da je njegovo kafansko društvo morala da čuva policija. A Nele je samo pomenuo cifru srpskih izbeglica koju je utvrdio Helsinški odbor (Srđan Nijaza Dizdarević) i ni rečju nije pomenuo uzrok egzodusa svojih sunarodnika. Šta je onda izazvalo toliki gnjev? Sarajlije naprosto ne vole da čuju ni aluziju na ovaj deo ratne drame, u svome, kako kažu, i danas „kosmopolitskom“, iako bezmalo etnički čistom muslimanskom gradu. O Kazanima, Dobrovoljačkoj, o javnim i privatnim zatvorima, slanju na kopanje rovova, pljačkanju stanova, šikaniranjima u redovima za vodu i sl. povremeno su ponešto pisali i „Dani“ i „Sl. Bosna“. Ali, kada to isto pomenu oni koji su upravo zbog toga otišli, onda postaju domaći izdajnici. Valjda je trebalo da ostanu i uživaju u porukama slušalaca u kontakt-emisiji radio „Hajata“ da „svaki Musliman treba da pokolje Srbe u svojoj ulici“. Ako su izbivanjem iz Sarajeva tokom rata, Nele iz Beograda i Kusta iz Pariza, navodno, podržavali razaranje „multietničkog“ Sarajeva, nisu li onda, pogotovo, i Hadžihafizbegović i Sidran, ostajući u gradu svojim ćutanjem podržavali nasilje nad Srbima. To je maltene kao kada bi Turcima danas palo na pamet da osuđuju hrišćane što su pred nasiljem Osmanlija napustili prestonicu Istočnog rimskog carstva, umesto da su ostali, prihvatili da se na crkvi Svete Sofije dogradi minaret i sačuvali multikonfesionalni karakter Konstantinopolisa/Istanbula. Šta je, po njima, Nele trebalo da uradi? Da ostane u Sarajevu da bi i sam postao jedna od, prema Mirku Pejanoviću, tri hiljade srpskih žrtava unutrašnjeg terora? Ili da, uprkos svemu, kao „zaštićeni svedok“ pred reporterima zapadnh medija fingira multikulturni imidž olimpijskog grada? Ako misle na ovo drugo, zašto ga posle rata nisu pozvali da se vrati, jer Sarajevo se i u miru praznilo od Srba, pa bi im bio još korisniji kao kamuflaža? Elem, ne valja im Srbin Nele ni kada ode, ni kad se vrati, ni kada, kao onomad, samo navrati. No, vratimo se u realnost! Onog Neletovog imaginarnog „3. novembru 2021.“ biće u Sarajevu još manje onih koji pamte „zlatno doba“ i gnjave potomke sa pričama o Bijelom dugmetu, Doli Bel, Zabranjenom pušenju, Nadrealistima, KK Bosni itd. A neuporedivo više onih kojima je današnje Sarajevo jedan normalan muslimanski grad u kome, kao i u većini maloazijskih i bliskoistočnih gradova, dominiraju suniti, ima dosta vehabija, nešto šiita i zanemarljiva manjina od pet odsto hrišćana, koji u miru malo kome smetaju, ali kada se zakuva, prvi nastradaju. Da bežanje od te realnosti u fantazije sarajevskog multietničkog patriotizma ili veleizdaje može biti opasno svedoči primer Emira Suljagića. Bošnjačkog političara u usponu koji, u ime ratnih grobova, Neleta i njegovo kafansko društvo, u kome nisu bili samo Srbi – naziva „smećem“.

Pročitajte još:Nele Karajlić: Sa Kusturicom ne pričam 2 godine

O autoru: Nenad Kecmanović je srpski politolog, politički analitičar, sociolog, doktor i profesor političkih nauka, publicista, te član Senata Republike Srpske. Izvor: Pres