Pravda

Za nedelju je, naime, dogovoren telefonski razgovor lidera Ukrajine, Rusije, Nemačke i Francuske (takozvana Normandijska grupa) u kojem će se razgovarati o predlogu nemačko-francuskog dvojca za rešavanje krvoprolića u kojem je dosad poginulo više od 5.000 ljudi. Iako među evropskim političarima postoje različita tumačenja događaja u Ukrajini čini se da je konfrontacija s Rusijom ipak najvećim delom ohrabrivana iz Vašingtona dok je Stari kontinent u najvećoj meri u toj utakmici bio kolateralna šteta. Kada neki budući istoričari, međutim, jednog dana budu analizirali krizu u odnosima Istoka i Zapada, čiji smo danas svedoci, ključno pitanje će biti kada je ona u stvari počela. Da li se prelomni trenutak odigrao kada je Viktor Janukovič odbio da potpiše sporazum o pridruživanju s Evropskom unijom, momenat smene vlasti u Kijevu ili ruske aneksije Krima? Stratezi i politički analitičari na različite načine tumače najveću konfrontaciju Vašingtona i Moskve u novijoj istoriji. Za neke je rat već počeo i samo se čeka potezanje nuklearnog arsenala, dok drugi u novonastaloj krizi vide tek pojavni oblik procesa menjanja koncentracije globalne moći. Nova mirovna inicijativa Angele Merkel i Fransoa Olanda pokušava da predupredi ponavljanje jednog ne tako davnog neprijateljstva čiji su glavni protagonisti takođe bili Rusija i Amerika, a posledice je osećao ceo svet. Paralele s Hladnim ratom iskrsavaju i već negde na početku ukrajinske krize američki predsednik Barak Obama se založio za dugoročnu politiku prema Kremlju koja nije ništa drugo do hladnoratovska politika obuzdavanja (containment). Da je živ DŽordž Kenan ili gospodin Iks – kako je ovaj američki diplomata 1947. potpisao članak u „Forin afersu” o tome kakva treba da bude politika SAD prema SSSR-u – danas bi zadovoljno trljao ruke. „Glavni element svake američke politike prema Sovjetskom Savezu mora da bude dugoročno, strpljivo, ali odlučno i budno obuzdavanje svih ruskih ekspanzionističkih težnji”, napisao je Kenan u tekstu koji će postati jevanđelje Hladnog rata. Članak je postao senzacija u Americi, a izraz „obuzdavanje” ušao je u leksikone hladnoratovskih fenomena. Administracija predsednika Harija Trumana odmah je prigrlila Kenanovu (inače kasnije bio ambasador u Beogradu) političku filozofiju i u narednih nekoliko godina nastojala da „obuzda” sovjetsku ekspanziju na više načina, uključujući i osnivanje NATO-a 1949, dok je istovremeno Moskva poslovično ignorisana u sistemu međunarodnih odnosa. Bezmalo sedam decenija kasnije nema velike razlike između politike Bele kuće prema Rusiji. Američki mediji su preneli, pozivajući se na obaveštene izvore, da Obama, čak i kada bi došlo do zadovoljavajućeg rešenja ukrajinske krize, nikada neće imati konstruktivan odnos s Vladimirom Putinom. Ostatak predsedničkog mandata će, piše „NJujork tajms”, provesti „u nastojanju da minimalizuje neprilike koje bi Putin mogao da izazove, da sačuva onoliko sporadične komunikacije koliko se da sačuvati, a da u drugim okolnostima ignoriše gospodara Kremlja”. Putin je u javnom obraćanju ruskim diplomatama rekao da ukrajinska kriza pokazuje da SAD nastavljaju hladnoratovsku politiku obuzdavanja, ali da Moskva ipak neće zalediti odnose s Vašingtonom. „Uvek smo težili da budemo predvidivi partneri. Spremni smo za konstruktivan dijalog, ali na ravnopravnoj osnovi”, naglasio je Putin, rekavši da Rusija ipak nije zainteresovana za učešće u inicijativama u kojima se ne uvažava njen glas. Razumevanje „novog” hladnog rata, kako se sve češće naziva trenutna kriza, nemoguće je bez upoređivanja s tokom onog prvog, „pravog”. Pad Berlinskog zida označio je labavljenje hladnoratovske surevnjivosti, a na Malti je upriličen susret DŽordža Buša i Mihaila Gorbačova gde su deklarativno zakopali ratne sekire. Dogovoreno je i da Sovjetski Savez neće intervenisati u istočnoevropskim zemljama kako bi u njima sačuvao komunističke režime, a Amerika se zauzvrat obavezala da neće zloupotrebiti sporazum. DŽentlmenski dogovor je pogažen kada je za vreme administracije Bila Klintona došlo do ubrzanog proširenja NATO-a na istočnu Evropu. Na iscrtavanje novog svetskog poretka dolaskom Alijanse u rusko dvorište reagovao je i DŽordž Kenan (isti onaj koji se smatra ocem doktrine obuzdavanja SSSR-a), upozoravajući na potencijalno opasne scenarije – koji se danas ostvaruju. Stoga bi bilo pogrešno uzroke ukrajinske krize tražiti u Majdanu ili aneksiji Krima. Klica trenutne konfrontacije SAD i Rusije, nazivala se ona novim hladnim ratom ili nekako drugačije, posejana je prodorom NATO-a na istok. I pored mnogih sličnosti, još je više razlika između ove krize i one od pre pola veka, pa je utoliko teže naslutiti dalje posledice dešavanja u Ukrajini. Najpre, Rusija nije isto što i Sovjetski Savez. Osim manjka ljudstva i teritorije, mnogi nekadašnji sovjetski sateliti su sada prišli drugoj orbiti. Zemlje nekadašnjeg Istočnog bloka mahom su postale članice NATO-a i Evropske unije. Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska formiraju maltene neprekinut niz članica Severnoatlantskog pakta u neposrednom komšiluku Ruske Federacije. Ekonomska slabost Moskve izbila je na videlo zbog sankcija SAD i EU, ali i pada cena energenata na svetskom tržištu. Uprkos ogromnim prirodnim bogatstvima i solidno kvalifikovanoj radnoj snazi, Rusija se našla u situaciji da njena celokupna privreda zavisi od izvoza nafte i gasa. Toga je Zapad svestan i upravo su to karte na koje će igrati radi što većeg „obuzdavanja” Kremlja. Svet se u međuvremenu promenio i za razliku od hladnoratovske situacije Moskva danas ipak ima i druge opcije. Okretanje Kini i istočnim partnerima uveliko je u toku i biće dodatno pojačano ukoliko EU i SAD nastave s politikom sankcija. Od takvog razvoja događaja najviše koristi će na kraju imati Kina. Već se pokazalo da u ruskom partneru pre svega vide izvor sirovina za snabdevanje svoje zahuktale privrede. Politika obuzdavanja Moskve nije izvodljiva kao u vreme Hladnog rata, i zbog toga što je Rusija u većoj meri nego SSSR američki partner u nizu međunarodnih žarišta. Rešavanje otvorenih pitanja u Siriji, Iranu ili Avganistanu nije moguće bez zajedničkog delovanja, a „obuzdavanje” se po svemu sudeći neće odnositi ni na pitanja nuklearne bezbednosti. Trenutna situacija izgleda turobno i nimalo obećavajuće, ali opora je istina da bi mogla biti i gora. Da bi se izbegao otvoreni sukob u koji bi bila uvučena cela planeta, jedan od najuglednijih američkih intelektualaca DŽon Miršajmer predlaže rešenje: Skloniti sa stola sve ponude za članstvo Ukrajine u NATO ili EU i od nje napraviti neutralnu graničnu zemlju. Za takav put potrebna je spremnost Vašingtona u čijim su rukama jače karte, dok sa NATO-om pred vratima Moskva nema mnogo prostora za manevar. I ne bi bio prvi put. Predsednik Ronald Regan, koji je rečenicom „Mi pobedimo, oni izgube” jezgrovito objasnio šta misli o odnosima Amerike i SSSR, pristao je 1986. na susret s Mihailom Gorbačovim – na pola puta, u Rejkjaviku. Dvojica lidera su tada napravili istorijski napredak da su oba poverovala da su zauvek stavili tačku na Hladni rat.

Pročitajte još:Od skupog koledža do krvavog fronta: Ko je čovek koji je hteo da ubije Putina?Putin: Vi Nemci niste pobedili malu Srbiju 1915-te, pa nećete ni slomiti veliku Rusiju 2015. godine

Izvor: Politika