Za neke katastrofe bi mogli biti odgovorni ljudi, a druge mi mogle biti posledica sila na koje nemamo uticaj i od kojih se ne možemo zaštititi.
1. Erupcija supervulkana
Vulkani su roditelji života, ali i sledbenici smrti. Pakleno su vrući, negostoljubivi i nasilni, a ipak su pre tri milijarde godina uneli toplotu i potentan hemijski koktel u "supu" u kojoj se, prema savremenoj naučnoj teoriji, rodio život. Pre gotovo 600 miliona godina život je zapeo u velikom ledenom dobu s prosečnom temperaturom od -50 stepeni Celzijusa, a večna zima okovala je Zemlju. Tad su supervulkani u atmosferu izbacili ogromnu količinu ugljen-dioksida koja je zadržala toplotu u atmosferi i ponovo Zemlji vratila proleće. Ipak, zaštitnici života brzo menjaju ćud i postaju glasnici smrti . Pre 70.000 godina na Sumatri u Indoneziji jezero Toba, koje je zapravo grotlo supervulkana dugačkog 100 i širokog 30 kilometara, lansiralo je u atmosferu 2.800 kubnih kilometara prašine, pepela i vulkanskih ostataka, što je promenilo celokupnu klimu planete, a čovečanstvo dovelo do ivice izumiranja . Taj pakleni vatromet, najveću erupciju u poslednjih 25 miliona godina, preživelo je tek nekoliko hiljada ljudi. Za poređenje, najmoćnija i najsmrtonosnija erupcija u poslednjih 10.000 godina dogodila se 1815, kada je eksplodirala planina Tambora u Indoneziji i izbacila 100 kubnih kilometara vulkanskog materijala do vidine od 43 kilometara u stratosferu. Od eksplozije, otrovnih sumpornih kiša, pepela i gladi umrlo je više od 90.000 ljudi. Oblak prašine kružio je planetom nekoliko godina sprečavajući zrake sunca da dođu do tla, a 1816. bila je "godina bez leta" - sneg je padao u julu, a žito nije rodilo. Snaga eksplozije bila je jednaka snazi 8.000 atomskih bombi . Ipak, za razliku od supervulkana Jelouston u SAD-u, ti vulkani nalikuju na letnji povetarac. Iako svaki vulkan ima životni ciklus, vulkanolozi upozoravaju da postoji pravilo za sve - tajne budućnosti skrivaju se u prošlosti. Najstarija erupcija Jeloustona bila je pre 2,1 miliona godina, a izbacila je 2.500 kubnih kilometara eksplozivnih gasova, pepela i lave snage jednake sa snagom 70 najjačih hidrogenskih bombi na svetu. Druga je bila pre 1.300.000, a poslednja pre 640.000 godina. Sad još treba samo nastaviti niz... i zamisliti veliki kontraevolucioni skok unazad. Većina vulkana mirna je vekovima, a zatim iznenadi. Pre 35 vekova i Krit je isijavao umetnošću i naukom, a onda je eksplodirao Santorini i plimnim talasom uništio prastaru civilizaciju. Legenda o Atlantidi, poput oblaka pepela, zauvek ostaje arhetip budućnosti.
2. Klimatske promene
Klima se na Zemlji oduvek menja, ali stopa promena se ubrzava. Zemlja je sve toplija, a zbog globalnog zagrevanja, oluje postaju žešće, obrazac padavina nepravilniji, a neka područja trpe strašne suše. Nastavak nepovoljnih promena mogao bi da uništi useve i prouzrokuje glad kakvu planeta još nije iskusila. Poraste li nivo mora, obalna područja nastanjena stotinama miliona ljudi biće poplavljena. Viša prosečna temperatura stvorila bi i povoljnije uslove za širenje ljudskih i biljnih bolesti dosad ograničenih na tropska područja. U najgorem scenariju, otopljenje bi proizvelo kritičnu količinu štetnih gasova, koji bi zarobljavali sve više toplote u blizini površine tla i uzrokovali nezaustavljivu spiralu zagrevanja sve dok Zemlja ne bi postala nenastanjiva.
3. Svetski rat
Sve veći broj ljudi nadmeće se za sve manje resursa. Prema podacima UN-a, ljudska populacija je u oktobru 2011. premašila sedam milijardi, a nastavi li da raste po sadašnjoj stopi do 2040. dostići će deset milijardi. Pre ili kasnije, narodi će se sukobiti oko ključnih, a manjkavih dobara kao što su obradive površine, hrana, pitka voda i gorivo. Osim oko namirnica i energenata, sukob je moguć i oko verskog i nacionalnog identiteta. Činjenica da nekoliko suprotstavljenih zemalja imaju nuklearno oružje daje hagoveštaj da bi naredni rat mogao da se završi potpunim uništenjem. Ne treba zanemariti ni rizik od slučajnog ispaljivanja nuklearnog oružja. Iako mnoge države imaju sisteme za rušenje projektila, dovoljno je da se samo jedan "provuče" pa da pogođena strana uzvrati. Osim nuklearnog, treba strahovati i od biološkog oružja. O njemu javnost manje zna, jer ga je daleko lakše proizvesti i sakriti nego nuklearno. Zašto bi, ako ne iz zlih namera, SAD i Rusija držale zalihe virusa velikih boginja?
4. Pandemija neizlečive bolesti
Patogeni i sisari dugo žive zajedno u relativnom miru, ali povremeno njihov odnos postaje neprijateljski. Često tome prethodi unošenje novih patogena u populaciju. Pre 12.000 godina strašna epidemija je naglo pokosila brojne vrste sisara u obe Amerike. Ros Mekfi iz Američkog muzeja za prirodnu istoriju tvrdi da je krivac bila veoma zarazna bolest, koju su ljudi preneli iz Azije u Severnu Ameriku. Širenje naselja i poljoprivrede u divljinu dovodi ljude u dodir sa nepoznatim životinjskim patogenima. Širenju zaraze pogoduju i gusto naseljena područja bez dobrih sanitarnih uslova, kao i mogućnost brzog prenošenja uzročnika bolesti. Ukoliko sagledamo činjenice da pola čovečanstva živi u gradovima i da je planeta umrežena vazduhoplovnim linijama, uvidećemo da je rizik od pandemije neizlečive bolesti veći no ikad. LJudi i životinje nisu jedine žrtve patogena, jer zarazne bolesti podjednakom snagom pogađaju i biljke. Budući da mnogi poljoprivrednici kupuju identične sorte semena od velikih korporacija poput Monsanta i Duponta, njihovi usevi su podložni istim zaraznim bolestima. Pandemija poljoprivrednih kultura mogla bi da uništi veliki deo godišnje žetve i prouzrokuje globalnu glad ili ratove za preostale životne namirnice.
5. Udar nebeskog tela
Kada scenario katastrofe padne u ruke holivudskim filmadžijama, izaziva više smeha nego straha. Ipak, u padu pozamašnog nebeskog tela na našu planetu nema ničeg duhovitog. Putanje tela koja jure sunčevim sistemom ponekad se ukrštaju sa Zemljinom, a neka od tih tela, asteroidi i komete, dovoljno su velika da naprave zastrašujuću štetu. Komad komete 1908. je proleteo kroz atmosferu i eksplodirao iznad Tunguske oblasti u Sibiru. Iako mu je prečnik bio samo 65 metara, njegov pad je uništio 80 miliona stabala, oslobodivši energiju hiljadu puta veću od atomske bombe bačene na Hirošimu. Astronomi procenjuju da tela takve veličine padaju na našu planetu prosečno svakih 200 godina. Budući da je veći deo Zemlje prekriven vodom, a da su mnoge kopnene površine nenaseljene, mala nebeska tela poput tunguske komete nisu do sada uzrokovale ljudske žrtve. Ipak, stena prečnika između 800 i 1.000 metara, kakva pada na našu planetu u proseku na svakih 250.000 godina, izazvala bi globalnu katastrofu bez obzira na koje je mesto pala. Padne li u okean, izazvaće cunamije, koji će poplaviti široka obalna područja. Tresne li o kopno, zapaliće strahovite požare i podići milijarde tona prašine, koja će zakloniti sunce na više meseci. A Sunčevim sistemom kruže i stene poput one koja je po mišljenju paleontologa pre 65 miliona godina zbrisala dinosauruse... "Asteroidi i kometska jezgra, čiji je prečnik veći od desetak kilometara, mogli bi da izazovu globalnu katastrofu pri kojoj bi stradao najveći deo čovečanstva" , rekao je astronom Ante Radonić. "Verovatnoća za tako nešto je izuzetno mala, recimo jednom u milion godina. Međutim, teško je zamisliti da bi takav događaj uništio sve žive organizme. Neki organizmi bi sigurno preživeli."
Pročitajte još:
Izvor: 24sata.hr
