„Znate ono kad vam suze idu same, bez glasa. Kad viču na vas i osećate se krivom, a niste krivi. Tako je meni bilo na porođaju“. Ovo priča Marija C. (31) koja je u bolnici „Narodni front“ u avgustu 2012. rodila prvu devojčicu. Uprkos traumatičnom iskustvu, ona je poželela i rodila drugo dete, januara ove godine, ništa manje traumatično u bolnici „Dragiša Mišović“.
"Porađala sam se nedelju dana pre termina, po želji moje doktorke koja je posle pregleda odlučila da mi porođaj indukuju. Bila sam samo jedan prst otvorena, i ne shvatam zašto su mi izazivali porođaj. Već sam postupak pripreme je bio neprijatno iskustvo. Sve je išlo hladno, bez empatije, kao na traci. Dok ležite tako na stolu, oko vas obleću anesteziolozi kao šakali, pitaju vas 'Hoćete li sad anesteziju? Da li ste se predomislili?' Ja nisam želela epidural, ali kad su bolovi postajali sve jači pristala sam. Sedim na porođajnom stolu, pod kontrakcijom, stomak mi visi preko butina, babica me drži, anesteziolog se na mene dere da budem mirna. Kad to doživite, suze vam same idu, bez glasa. Osećam se krivom, a nisam kriva. Kao da sam uradila nešto što ne treba da radim. Kad su naponi krenuli, više nisam imala snage da iznesem porođaj. Doktorka je dva puta nalegla na moj stomak da bi beba izašla. Nakon šest i po sati, rodila se devojčica, teška 3.150 grama, dugačka 48 centimatara, sa obimom glave 35, za centimetar manjim od proseka. Babica je sarkastično dobacila: „Kako bi se tek drala da je beba imala veći obim?"
"Samo malo ljudskosti, ništa više"
Drugu devojčicu Marija C. rodila je u bolnici „Dragiša Mišović“ 20. januara ove godine. "Mislila sam, manja je bolnica, nije kao na traci u „Frontu“. Ali, tu me dočekala nova trauma. Došla sam sa bolovima, uradili su mi pripremu, i onda mi je sestra dala da potpišem neku saglasnost u slučaju komplikacija. Rekla sam da ću sačekati kad dođe doktorka da mi objasni pa ću onda potpisati. Pojavljuje se doktorka i urla: 'Zašto nećete da potpišete saglasnost?! Valjda ja znam šta je dobro za bebu i za vas! Ja sam doktorka, a ne vi! Uostalom, ako nemate poverenja u nas, zašto ste došli ovde da se porodite?!“ Pokušala sam da spustim loptu koliko god sam mogla, govoreći joj da ne želim stres pred porođaj. Razmišljala sam gde sad da idem kad sam već pripremljena za porođaj i na kraju potpisala. Sve vreme sam bila pod utiskom događaja sa doktorkom, i sve veme sam se osećala kao krivac. Porođaj je već trajao tri sata, beba je bila velika, naponi su počeli, i onda je u ključnom trenutku došla jedna babica, srednjih godina. Uhvatila me za ruku i rekla:'Dušo moja, ti ćeš sad lepo da se okreneš na bok, postaviš noge pod 90 stepeni i guraš najjače što možeš. Beba je visoko, ti si pod jakim naponima i moramo da joj spustimo glavicu'. Eto, toliko je bilo dovoljno, da vam neko ljudski priđe, da objasni šta se dešava i šta treba da radite. Posle toga porodila sam se u roku od 15 minuta!”
"Prestani da plačeš i stisni zube!"
Vanesa Marčeta (37) porađala se u januaru 2012. puna dva dana. “Nakon nekoliko sati kontrakcija otišla sam kod svoje doktorke u bolnicu na pregled i ona mi je rekla da je porođaj krenuo i da moram odmah u boks. U porođajnoj sali su me ostavili samu ceo dan, od deset ujutro do šest popodne, vezanu za CTG u jednom položaju, u nekoj staklenoj sobi. Istraumirala sam se od bola, plača drugih žena. Ležala sam i gledala kako ženu preko puta mog boksa seku i vade dete iz nje. Toliko sam se potresla da je krenuo CTG da ludi pa je neki doktor naredio sestrama da mi daju injekciju bensedina. U šest popodne, nakon osam sati provedenih u porođajnom boksu, rekli su joj da nema ništa od porođaja tog dana. “U četiri ujutro je porođaj krenuo, ali nisam htela u onu hladnu prostoriju, da ležim na promaji, već sam trpela bolove u krevetu. Ćutala sam sve do jutarnje vizite. Kad me videla medicinska sestra mokru od bolova, hitno su me prebacili u porođajnu slu. Tri sata su me opet pustili da se porađam sama, pa sam narednih pet sati bila pod indukcijom. Tražila sam carski rez, ali je babica bahato odgovorila da sam 'veoma bezobrazna što tražim nešto tako od doktora koji je tog dana imao 11 carskih rezova'. Kad su shvatili da neće moći sa indukcijom da mi izazovu porođaj, a ja se gušila od bolova, tražila sam epidural na šta mi je rečeno da 'prestanem da plačem i da stinem zube'. U pola šest su odjednom svi poskakali, i odlučili se za hitan carski rez. Zašto, ne znam. Tutnuli su mi da potpišem saglasnost. Trčali su sa mnom u opracionu salu. Bila sam srećna jer su prestali da me muče, ali sam od tog carskog reza kasnije nagrabusila. Dobila sam sepsu u materici. Dve nedelje sam ostala u bolnici ne bi li sanirali štetu koja je napravljena.”
Poražavajući rezultati istraživanja
Prema istraživanju Centra za mame, glavno osećanje žena koje se porađaju u našim porodilištima je da ih niko ništa ne pita, ni kako žele da se porode, niti imaju bilo kakvog uticaja na tok porođaja. Osećaju se nezaštićeno, nesigurno i usamljeno. Gladne su i žedne. Osoblje koje im se obraća se ne predstavlja, ni imenom ni strukom, i ni o čemu ih ne obaveštava. Posle porođaja izlaze neraspoložene, sa lošom slikom o sebi, a čak 11 odsto (od 2.583 žene anketirane sredinom februara) izjavilo je da zbog traume ne želi drugo dete.
Pročitajte još:
Izvor: 24sata.rs
