Četvrta generacija sistema PVO, S-400 (prvobitno S-300PMU-3) i S-300V4, treba da dobije raketu 40N6 sa dometom presretanja 400km u daljinu i 185km po visini.
Nije glavni raketaš američke armije tek tako javno priznao da ga brine narastanje ruske raketne moći. Oružane snage RF su dobile novu zenitnu raketu u okviru čuvenog PVO sistema S-300V4, čije čak prve verzije da su imale Srbija i Sirija - niko ne bi smeo ni da ih pipne. Radi se o raketi 40N6 s dometom presretanja do 400km i, kako tvrde upućeni, mogućnošću gađanja ciljeva u bližem svemiru. Ispitivanja te rakete trajala su od 2008. godine, a njena pojava u vojsci je pravi proboj u oblasti nacionalne odbrane. Armija Rusije ima na raspolaganju tri različite porodice sistema PVO s oznakom S-300: objektne-stacionarne, armijske-mobilne i brodske. Najpoznatija je prva - S-300 „Favorit“ - sa njenom veoma modernizovanom verzijom S-400 „Trijumf“. U ovom trenutku oko dve hiljade različitih verzija sistema S-300 (šifra GRAU 35R6) i S-400 (prvobitno S-300PMU-3, 40R6) koje je proizveo Konstruktorski biro Almaz obezbeđuju zaštitu glavnih administrativnih, industrijskih i vojnih centara Rusije. Upravo četvrta generacija sistema PVO, S-400 (prvobitno S-300PMU-3) i S-300V4, treba da dobiju raketu 40N6 sa dometom presretanja 400km u daljinu i 185km po visini. Unapred se pretpostavljlo da će raketa biti ista i za armijsku i za objektnu verziju sistema, što je takođe svojevrstan proboj. Prvi put se za raketu s oznakom 40N6 čulo još krajem 90-tih, a visoki vojni funkcioneri su više puta izjavljivali da vojska samo što nije dobila tu raketu. Međutim, godine 2007. oružane snage Rusije su dobile prve sisteme S-400 bez nje, a bez nje se malo razlikuju od sistema S-300, ne računajući rakete malog i srednjeg dometa 9M96, čija je preciznost povećana zahvaljujući sistemu samonavođenja na finalnoj deonici putanje. Prvi primerci rakete su najverovatnije bili napravljeni još početkom 2009. Prvi delovi za sklapanje probne partije dopremljeni su u fabriku najranije početkom 2012. godine, a prva letna testiranja 40N6 sprovedena su na leto iste godine. Proizvodnja poslednje partije pre serijske proizvodnje počela je u novembru 2013. Prema nekim informacijama, državna ispitivanja su išla sporo zbog niskog kvaliteta proizvoda kooperanata. Takođe, problem je bio postizanje zahtevane visine presretanja - 185 kilometara. Kako bilo, u januaru 2015. godine ruski mediji su saopštili da je program državnih ispitivanja nove rakete završen, a početkom marta je usledio nalog za uvođenje rakete u upotrebu.
Kakve mogućnosti pruža nova raketa?
Sistemi S-300 svih tipova treće generacije (S-300V3 i S-300PMU) već su bili univerzalni sistemi PVO/PRO, a sa 40N6 oni takođe postaju i sistemi protivkosmičke odbrane. Pri tom, ne radi se o uništavanju satelita protivnika: ti praktično nepokretni ciljevi, sa malom manevarskom sposobnošću i unapred zadatim koordinatama se lako uništavaju običnim balističkim raketama srednjeg dometa, što su ne tako davno demonstrirali Kinezi, koji su uništili svemirsku metu pomoću BRSD DF-21. U konkretnom slučaju, radi se o mogućnosti vanatmosferskog presretanja bojevih glava balističkih raketa (za sada samo srednjeg i velikog dometa), što povećava šanse za garantovano uništenje. Mobilni zenitni raketni sistemi ruske proizvodnje ranije nisu imali te mogućnosti. Na taj način će se četvrta generacija ruskih zenitnih raketnih sistema izjednačiti ili čak malo prevazići po mogućnostima američku PRO SM-3 Block IA-IB. Verovatno će se ta raketa, pored onih specijalno projektovanih, koristiti i na sistemima S-500, čije će karakteristike, kako se očekuje, omogućiti čak i borbu protiv interkontinentalnih balističkih raketa. Upada u oči činjenica da će nove rakete velikog dometa među prvima dobiti armijski sistemi S-300V4, razmešteni na Zapadnom operativno-strateškom pravcu. Veliki borbeni domet S-300V4 sa raketama 40N6 omogućiće da se - u slučaju zaoštravanja vojno-političke situacije -kontroliše vazdušni prostor praktično iznad cele Desnoobalske Ukrajine sredstvima razmeštenim van teritorije Ukrajine. Konačno, razmeštanje i povećanje broja tih sistema nateraće NATO avijaciju da se oseća, blago rečeno, manje komforno pored ruskih granica.
Pročitajte još:
Izvor: fakti.org
