Pravda

Uostalom, zbog toga nema više vojskovođa, kao ni šahista. Odavno je, i pre nas, zabeleženo da dosledno poštovanje pravila i u šahu i u vojnim pitanjima uvek omogućava da se dobija u igri protiv slabijeg protivnika i da se ima nerešena situacija u sudaru sa protivnikom koji ima uporedive resurse i sličnu teorijsku obuku (poznati pozicioni ćorsokak Prvog svetskog rata ili beskrajni besmisleni manevri evropskih armija XVIII veka). Prave velike pobede, pobede u kojima su slabije i jednake snage u potpunosti razbijale protivnika, postizane su u slučajevima narušavanja pravila. U tom smislu, šahovska i vojna teorija može da se opiše jednom frazom: „Ko ne rizikuje i ne dobija”. Što je rizik veći, time je i pobeda sveobuhvatnija, ali ako se protivnik pokaže talentovanijim (ili mu se više posreći), onda će, takođe, i vaš poraz biti razoran. U stvari, za pobedu je neophodno da se pozicija otvori u potrebnom trenutku i da se posle toga konstantno dobija na tempu protiv protivnika donošenjem brzih i doslednih odluka. Veliki šahista, kao i veliki vojskovođa, može precizno da izabere vreme kada unapred izračunatu pozicionu konfrontaciju treba preneti u oblast nepoznatog, onoga što ne podleže preciznom proračunu. Sigurnost u prva tri poteza, prestizanje u brzini i intuicija donose pobedu. Međutim, čovek koji tako igra mora da bude potpuno siguran u svoje snage i u svoje resurse. Pošto su u svakoj sledećoj krizi SAD dosledno gubile, one su, da bi odvlačile pažnju oponenata i razvlačile njihove resurse na pariranje novim pretnjama, otvarale sve više novih kriza. Znam da će mnogi reći da su SAD pobeđivale u većini kriza.  Navešće i primere: u Iraku je svrgnut Husein, u Libiji Gadafi,  nacistički režim u Ukrajini, koji je uspostavljen uz pomoć SAD, kontroliše veći deo teritorije zemlje. Primeri se mogu još nabrajati, i navodno je sve u redu. Međutim, postoji problem. Sve aktivnosti se preduzimaju radi postizanja konkretnog cilja koji se ne podudara uvek sa vidljivim rezultatima. SAD uopšte nisu svrgavale Huseina i Gadafija da bi poklonile vlast islamistima u zemljama koje poseduju značajne rezerve nafte. Ni u Ukrajini nisu dovele naciste na vlast zato što su bile zabrinute zbog njihovog (nacističkog) blagostanja. Sva ta delovanja preduzimana su sa jednim jedinim ciljem – da se promeni trend razvoja svetske geopolitičke situacije u kojoj su SAD i EU objektivno slabile, a jačale Rusija i Kina i zemlje BRIKS-a u celini (i druge ekonomije koje su manje primetne, ali se analogno razvijaju). Kraj ekonomske dominacije Zapada u savremenom ekonomskom modelu bio je vidljiv i mogao je sa relativnom preciznošću i da se proračuna. Međutim, SAD su posedovale ogromnu vojno-političku prednost. Koristeći taj argument, Vašington je pokušao da stvori situaciju u kojoj će se resursi njegovih realnih i potencijalnih oponenata trošiti brže od njegovih. U najboljem slučaju, trebalo je da se baza resursa SAD još i povećava na račun oponenata. U varijanti takvog razvoja događaja rešavali bi se problemi SAD. Međutim, u skoro svim kriznim tačkama Amerika nije mogla da postigne neko značajnije rashodovanje resursa od strane oponenata, dok je ona sama morala da snosi troškove za podršku ili za režime koje je dovela na vlast. Odnosno, prevrati su jedno - spolja je sve u redu, ali glavni cilj nije postignut. Štaviše, što su spoljni uspesi veći, tim je situacija sve gora (veći rashod od resursa) i sve bliži konačni poraz. To je kao sa Napoleonom 1812. On - u ofanzivi, Rusi se povlače, a pobede ne samo da nema, već što je duže trajalo nastupanje Velike armije dalje u dubinu Rusije, time je bio gori njen strateški položaj. Na kraju Napoleon ulazi u Moskvu. Naizgled, ostvarena je pobeda. A on odmah šalje Lorisona na pregovore sa Kutuzovom i Aleksandrom I i zahteva da se po svaku cenu zaključi mir (ključne reči su „po svaku cenu”). I, ispostavilo se da je bio u pravu. U oktobru je bio prinuđen da počne da se povlači iz Moskve, a već u decembru Velika armija nije postojala. Jedina teritorija gde su SAD uspele da postignu relativan uspeh jeste Ukrajina. Rusija je primorana da zbog rasplamsalog građanskog rata troši određene resurse za pružanje humanitarne, političke i diplomatske podrške Donbasu, a takođe i da bude spremna za dalji negativni razvoj vojno-političke situacije na svojim jugoistočnim granicama. Takva spremnost takođe zahteva trošenje resursa. Ipak, SAD čak i u Ukrajini troše više za podršku funkcionisanja kijevskog režima, nego Rusija za podršku republika Donbasa, pošto SAD nisu uspele da u tu konfrontaciju potpuno uvuku EU. Sem toga, poslednjih meseci Evropa pokušava da se postepeno distancira od SAD i, ako se uzme u obzir ukupna količina potrebnih rashoda u konfliktnim tačkama, onda je za Vašington rđava situacija. Ipak, ne može se reći da ukupna geopolitička situacija daje osnova za optimizam. Prvo, stimulisanje građanskog rata u Libiji, Siriji i Iraku od strane SAD, pokazuje da su one krenule putem spaljivanja platformi koje ne mogu da zadrže. Vašington je polazio od toga da požar ništa ne košta, a ako se pitanje pravilno postavi može čak i prihode da donosi. Istina, za sada, platforme koje gore svakako zahtevaju od Amerike ulaganje sredstava, ali su rashodi, ipak, manji nego što bi bili za podržavanje uslovno stabilnih (ključna reč uslovno) proameričkih režima. Drugo, ohrabrujući ne samo prevrat nego i stvaranje nacističke države Ukrajine, SAD su ušle u direktnu konfrontaciju sa Rusijom. Šta god da izjavljuju zvanične ličnosti u Moskvi to je – rat. Pravi rat do istrebljenja, zasad bez neposrednog sukoba armija supersila (ključna reč je „zasad”). To je kao kad bi Rusija u Meksiku dovela na vlast (oružanim prevratom) i otvoreno i energično podržavala snage koje su saopštile da je glavna tačka njihovog programa vraćanje oružanim putem svih teritorija koje su izgubljene posle Američko-meksičkog rata 1846.-1848., a takođe i pripajanje Meksiku bivših španskih poseda na Floridi. Treba se nadati da će se ovaj rat tako i završiti kao rat novog tipa, ali mere koje preduzimaju SAD sve više guraju situaciju u pravcu koji će dovesti do gubljenja kontrole (njihove kontrole, u smislu - ma ko sedeo u Beloj kući i šta god on o tome mislio, moraće da se ratuje, pri tom će SAD morati da nastupaju kao inicijatori armagedona). To potvrđuje treća tačka. Gubeći situaciju u Ukrajini, SAD se (podsetimo, da one na Kijev troše više resursa nego Rusija na Donjeck, iako je prema zamisli trebalo da bude suprotno), pripremaju za novi potez u igri, koji treba da odvuče pažnju Rusije od onih tačaka na kojima Amerika trpi poraz i da se bavi pariranjem novim opasnostima u drugim pravcima. Budući da je već danas jasno da rashod resursa u zonama konflikata iniciranih od strane SAD neće omogućiti Vašingtonu da pobedi u trci za resursima, jedini pobednički potez (u datoj situaciji nerešen rezultat nije moguć) je – uništenje Rusije. Odnosno, da bi SAD mogle za izvesno vreme da sačuvaju globalnu dominaciju, Rusija mora da nestane (barem, u obliku u kojem sada postoji). Jedini način (sem uzajamnog garantovanog uništenja) za rešavanje tog zadatka je razaranje zemlje iznutra. U poslednje vreme očigledno je počeo da se realizuje set mera u cilju rešavanja tog zadatka. I to: Nastavljaju se pokušaji diskreditacije ruskog rukovodstva . Podstiču se aktivnosti svih vrsta na ulicama (uopšte nije obavezno da su sa „belim trakama”), koje bi mogle da dovedu do potpunog ili delimičnog gubitka kontrole nad događanjima od strane vlasti, u jednom ili nekoliko regiona (za početak je dovoljan i jedan veliki grad, ali je neophodno da budu u porastu).

Pročitajte još: Uznemirujući video ID: Pogubili 9 Iračana zbog navodne špijunaže!Putin: Bili smo spremni na nuklearno rešenje za Krim

Traže se mogućnosti za naglu destabilizaciju saveznika Rusije iz EAES (Evroazijski ekonomski savez ) – prvi mete su – Jermenija, Belorusija, Kazahstan. Preduzimaju se pokušaji za stvaranje konfliktnih zona na ruskim granicama (Pribaltik) ili u zonama ruskog prisustva (Pridnjestrovlje). Ne isključuju se direktne oružane provokacije (uključujući i terorističke akte) protiv ruske teritorije (Krim, Krasnodarski kraj, pogranične oblasti sa Ukrajinom, Kalinjingradska oblast) sa teritorija susednih država, uključujući direktno ili indirektno (u obliku instruktora) angažovanje vojnih pripadnika SAD i nekih drugih zemalja NATO-a. Rusija je u stanju da parira ovim pretnjama. Ali, u SAD to znaju. Prema tome, da bi potez imao uspeha igra mora da se vodi „bez faula”. Odnosno, Moskvu treba dovesti u situaciju u kojoj ona neće moći precizno da proračuna da li će mere koje preduzima za odbranu svog suvereniteta dovesti do ratnog odgovora od strane SAD, ili sve to nije više od blefa. Ipak, najopasnije je to što sam Vašington to neće znati. Prvo, zato što je u politici blef uspešan samo onda kada si sam siguran da blefiraš i spreman da u svakom trenutku izađeš iz uskih okvira blefa. Drugo, pošto će u okviru unutarpolitičke borbe na političare koji blefiraju uvek vršiti pritisak oponenti, pokušavajući da ih primoraju da priznaju da su blefirali, i samim tim izgube poene na sledećim izborima. Sve ovo znači samo jedno, SAD su predodređene da i dalje igraju igru sa konstantnim povećanjem uloga. Pri tom, to diktiraju ne samo ekonomski ili spoljnopolitički interesi, nego i karakter unutar političke borbe u samim SAD. Odnosno, politička situacija je stigla do onog nivoa kada svaki pojedinačno uzet političar, koliko god da je značajan ili uticajan, više ne može odgovorno da izjavljuje da upravo on kontroliše događanja. Sada se procesi već odvijaju prema sopstvenoj logici. Zajedničkim naporima većeg dela zainteresovanih strana - oni još mogu da se stave pod kontrolu. Ali, za to je neophodno da se naporima Kine i Rusije pridruži makar Evropa (čak i bez Britanije). I treba shvatiti da pojam kao što je cajtnot – ne važi samo u šahu. U vojnim pitanjima i u politici taj pojam se ispoljava mnogo dramatičnije. Dakle, mi smo već na ivici cajtnota. Važno je da se ne podudari sa – cugcvngom, da ne krenu iznuđeni potezi. Izvor: Fakti.org