Pravda

NJegov šef, DŽordž Fridman, tom „crtanju“ dodao je izvesni oprez u formi uredničke napomene. Evo šta u njoj piše: „Držeći se svoje analitičke metodike, Stratfor periodično pravi vojna imitaciona modeliranja. U ovoj seriji članaka se analiziraju scenariji u kojima ruske i zapadne snage mogu stupiti u direktan konflikt u Ukrajini. Ova analiza se suštinski razlikuje od naših standardnih analiza i nije prognoza. Ova serija članaka je rezultat brižljive analize vojnih mogućnosti Rusije i NATO, a takođe obuzdavajućih momenata koji tim snagama smetaju. Ovo je analiza u kojoj se presecaju političke namere i političke volje, sa uzimanjem u obzir obuzdavajućih faktora na planu realnog vojnog potencijala. Samo istraživanje nije konačna procena već analiza potencijalnih odluka vojnih i organa koji planiraju. Nadamo se da će čitaoci - zahvaljujući ovoj seriji članaka - bolje razumevati raspored snaga i varijante dejstava u ukrajinskoj krizi, a takođe realnosti koje se mogu desiti u vezi sa primenom sile u slučaju kraha primirja i eskalacije krize“. Evo prvog članka koji je na ovu temu plasirao Stratfor: „Vojne pozicije Rusije u Ukrajini su veoma ranjive i ona je do njih došla po cenu ogromnih napora koji su neuporedivi sa dostignutim političkim uspesima. Strateški bastion, Krim, pogodan je za odbranu, ali mu preti moguća izolacija. Pozicije ukrajinskih separatista i njihovih pristalica iz Rusije na istoku Ukrajine - to je u suštini veliki „jezik“ koji se može štititi samo velikim vojnim snagama koje iziskuju velika sredstva. To Moskvi nimalo ne pomaže u ostvarivanju za nju važnijeg cilja - zaštite sopstvenih granica. U vezi sa ovim, nameće se pitanje: hoće li Rusija poći na dalja ratna dejstva radi obezbeđivanja svojih interesa u Ukrajini? U traganju za odgovorom na ovo pitanje, Stratfor je proanalizirao šest osnovnih varijanti vojnih dejstava kojima može pribeći Rusija radi rešavanja svojih problema bezbednosti u Ukrajini - počinjući od manjih uznemiravajućih dejstava, do moguće široke invazije i zauzimanja istočne Ukrajine do Dnjepra. Zato smo procenili snage i vreme koje bi (Rusiji) bilo potrebno za izvođenje tih dejstava i opredelili veličinu napora i troškova koje bi tražila realizacija tih zadataka. Takođe smo izanalizirali mogućnosti Rusije da izvede takva dejstva u svakoj od šest varijanti. U svaki od razmotrenih scenarija, ugradili smo, pri sadašnjim uslovima, pretpostavku da bi jedini protivnik (Rusije) bila ukrajinska armija koja već učestvuje u konfliktu. Najčešće se razmatra varijanta sa nadiranjem Rusije duž crnomorske obale Ukrajine radi spajanja Krima sa pozicijama separatista na istoku. Povodom ovoga scenarija pretpostavili smo da bi prilikom planiranja te vojne operacije bio formiran prilično širok front da bi se obezbedio glavni izvor snabdevanja Krima vodom, a to je reka Dnjepar. Uzeli smo u obzir i da bi linija odbrane, u maksimalno mogućoj meri bila postavljena upravo na Dnjepru jer je to jedina linija reljefa u celom regionu koja je pogodna za odbranu. Cilj takve operacije bilo bi pravljenje kopnenog mosta koji bi obezbedio snabdevanje Krima i onemogućio izolaciju poluostrva u budućnosti. Rusija bi radi toga morala da unutar teritorije Ukrajine prodre 400 i nešto kilometara, da preuzme kontrolu nad 46.620 kvadratnih kilometara i da sebi potčini dva miliona stanovnika. Za zauzimanje takve teritorije i gušenje ukrajinskog otpora bila bi potrebna vojna grupacija od 24-36 hiljada ljudi i od 6-14 dana. Pri tom bi ruski štabovi morali da računaju sa rizikom da NATO pritekne u pomoć Kijevu. Ukoliko bi se to dogodilo, Rusija bi - da bi zadržala tu teritoriju pod kontrolom - broj vojnika morala da poveća do 40-55 hiljada. Oni koji bi planirali celu operaciju morali bi uzeti u obzir mogući partizanski otpor lokalnog stanovništva koje je izvan Donbasa odlučno antiruski orijentisano.

Pročitajte još:Metak za NJemcova naručio Adam Osmajev?Nešto planira: Putin naredio iznenadnu proveru Severne flote

Struktura i veličina snaga za borbu sa partizanskim pokretom - obično zavisi od brojnosti stanovništva i snaga koje pružaju otpor. Prirodno, procene se zato mogu znatno razlikovati. Pri takvom razvoju događaja, ako bi stanovništvo bilo sklono nagodbi i pokoravanju, protiv ustanika bi bilo dovoljno i samo oko 4.200 vojnika. Ali, ako bi partizanski pokret dobio maksimalni razmah - protiv njega bi se moralo boriti do 42.000 ljudi. U ovom slučaju, maksimalni otpor se ne može računati, za razliku od gradova kao što su Dnjepropetrovsk, Harkov i Kijev. Ako ne bude spoljne pretnje, vojska koja se brani i protivpartizanske snage će se delimično duplirati. Ako se takva pretnja pojavi, moraće da deluju odvojeno, a zbog toga bi se mogao udvostručiti i broj vojnika potreban za kontrolu teritorije. Razmotrili smo još jedan sličan scenario koji podrazumeva zauzimanje cele obale Ukrajine i spajanje Krima i Rusije sa njenim jedinicama koje se nalaze u samoproglašenom moldavskom regionu Pridnjestrovlje. Logika te operacije bila bi u tome da se Kijev odseče od Crnog mora a svi interesi Rusije u regionu bili bi spojeni u vidu luka. Za ovu operaciju bi Rusija, u suštini, morala da udvostruči broj vojnika u poređenju sa prvom varijantom koja je podrazumevala samo stvaranje kopnenog mosta. Tačnije, bila bi potrebna ofanzivna grupacija od 40-60 hiljada ljudi koja bi morala da savlada 645 kilometara i da za 23-28 dana zauzme teritoriju od 103.600 kilometara. Za njenu odbranu bilo bi potrebno 80-112 hiljada ljudi. Ovome treba dodati i neobhodnost izvođenja složene i opasne operacije forsiranja velike reke. Osim toga, stanovništvo te regije čini približno šest miliona ljudi, pa bi za kontrolu nad njim bio potreban protivpartizanski kontigent od 13-120 hiljada ljudi. Oba prva scenarija imaju jedan ozbiljan nedostatak za Rusiju: njene pozicije bile bi krajnje ranjive. NJene snage bi bile razvučene na velikom i uglavnom ravničarskom terenu, a još bi ih u drugom scenariju delila reka. Zadržati takve pozicije u slučaju odlučnog nastupa savremene armije - bilo bi teško, pa i nemoguće. Linije snabdevanja bile bi veoma razvučene, a u drugoj varijanti bi snabdevanje moralo da ide i preko velike reke. Treća varijanta podrazumeva da Rusija zauzme celu istočnu Ukrajinu sve do Dnjepra i da na njegovoj levoj obali formira odbrambene linije. Na planu odbrane zauzete teritorije - takav scenario bi bio najlogičniji. Dnjepar je na mnogim mestima veoma širok, na njemu je malo podesnih mesta za prelazak, a za operacije forsiranja - još manje. Ovo znači da bi odbrana mogla da se skoncentriše na nekoliko mesta gde je reka uža. To je za Rusiju najrazumniji scenario ako odluči da se upusti u ratna dejstva i da zauzme čvrste odbrambene linije. Ali, i u ovom slučaju bi Rusiji bile potrebne ogromne snage i sredstva. Za zauzimanje tako velike teritorije - površine približno 222.740 kvadratnih kilometara i za savladavanje otpora protivnika - bilo bi joj potrebno od 91-135 hiljada vojnika, a morala bi da prodre u dubinu 402 kilometra. Pošto reka jača odbrambene mogućnosti, snage odbrane mogle bi da budu približno iste brojnosti, kao i snage onoga ko napada. Ali, na toj teritoriji živi 13 miliona stanovnika, pa bi za izvođenje protivpartizanskih dejstava trebalo dodatno angažovati od 28-260 hiljada vojnika. Kopnene snage Rusije trenutno broje približno 280.000 ljudi, pa bi za pomenutu ofanzivu bile potrebne dodatne značajne snage ruske armije. U slučaju početka aktivnog partizanskog otpora na teritoriji Ukrajine - Rusija bi morala da angažuje svoje kompletne kopnene snage. Jedan od povoljnih momenata je u tome što bi za izvođenje takve operacije bilo potrebno samo 11-14 dana, mada bi bila izvođena na velikoj teritoriji. Naime, Rusija bi mogla da nastupa na nekoliko pravaca. S druge strane, ta operacija bi iziskivala ogromne mobilizacione napore i angažovanje velike vojne grupacije, pa bi namere Moskve postale jasne unapred, to jest - Evropa i SAD bi o njima saznale na vreme. Proučili smo još dve varijante koje su podvarijante već razmotrenih. Učinili smo to u pokušaju da razumemo: može li Rusija da izvede manje operacije sa korišćenjem manjih snaga i sredstava - rešavajući pri tom iste zadatke u sferi bezbednosti. Primera radi, razmotrili smo scenario u kojem Rusija zauzima samo južnu polovinu istočne Ukrajine, angažujući za to znatno manje snage i sredstva. U tom slučaju bi Rusi imali nezaštićeno krilo i ne bi mogli da računaju na zaštitu Dnjepra. Osim ovoga, razmotrili smo i varijantu sa neznatnim širenjem teritorija koje drže separatisti u severnom pravcu - sa zauzimanjem cele Donjecke i Luganske oblasti, kako bi im bila obezbeđena veća samodovoljnost. Izvesti takve operacije je moguće, ali one malo šta donose u krajnjem zbiru. Poslednji scenario je najograničeniji po razmerama. U ovom slučaju Rusija izvodi manje iznenadne napade po celoj dužini svoje granice sa Ukrajinom u pokušaju da stvori pretnje različitim ključnim objektima u tom regionu i da maksimalno razvuče borbenu moć Ukrajine. Na planu angažovanih napora - to bi za Rusiju bilo efikasno i ekonomično. Ostvarila bi neznatne političke i vojne ciljeve, recimo - odvukla bi ukrajinske jedinice od sadašnje linije dodira, a u celini bi odvukla pažnju Kijeva i pojačala osećanje zabrinutosti njegove vlasti, pošto bi Ukrajinci živeli u uverenju, da Rusija može započeti celovitu invaziju -ukoliko Kijev ne pristane na njene uslove. Povodom svih razmotrenih scenarija, zaključci su neprotivrečni i veoma logični. Ruska armija tehnički može ostvariti svaku od razmotrenih varijanti, ali svaka od njih ima ozbiljne nedostatke. Ni jedna od tih varijanti ne obezbeđuje dostizanje vojnih i političkih ciljeva ograničenim i razumnim snagama i srestvima. Ovaj zaključak ne isključuje da će ih ruska vojna sila ostvariti, ali govori o tome da će Rusija pri proceni svojih budućih dejstava morati da obavi kompletnu analizu koja bi sravnila troškove i dobiti. Nikakvo teoretsko modeliranje nije u stanju da tačno predvidi ishod rata, ali rukovodiocima daje predstavu o tome kakve poteze preduzimati i da li ih treba preduzimati uopšte. Izvor: Fakti.org