Pravda

Prenosimo njeno istupanje u celini: „U zapadnoj štampi je mnogo prostora posvećeno traženju odgovora na pitanje: može li Rusija bez Evrope? Ovo se razmatra u svetlu ekonomskih sankcija koje je EU uvela Rusiji, kao i političkog zahlađenja do kojeg je došlo posle eskalacije ukrajinske krize. Mere EU su nesumnjivo donekle potresle rusku ekonomiju. Međutim, ekonomske sankcije i pokušaj političke izolacije zapadnih država ne mogu da obore Rusiju. I na primeru Srbije tokom devedestih godina se pokazalo kako sankcije i izolacija mogu imati tek ograničeni efekat. A devedestih smo živeli u jednopolarnom svetu i Srbija se ni po čemu ne može porediti sa Rusijom. Rusija će, dakle, moći i bez Evrope. Kao što je mogla i nekoliko puta u svojoj istoriji, kada je ulazila u oštre konflikte sa Zapadom. Ali se zato mora postaviti kontrapitanje: može li Evropa bez Rusije? Za mene, predsednicu političke partije sa Balkana, ovo je mnogo važnije. Sve ukazuje da će posledice zbog narušavanja odnosa između EU i Rusije, biti najveće u kontinentalnom delu Evrope. Evropa se danas sreće sa nekoliko prvorazrednih bezbednosnih izazova. Stanovništvo Evrope je sve starije, stari evropski narodi beleže visoke stope demografskog pada; broj migranata koji nadiru u Evropu iz pravca juga je sve veći, tako da će imigranti novog talasa iz vanervopskih država, započetog posle 2000. godine, za deceniju ili dve, prema procenama predstavljati 5 posto stanovništva u Evropi; kontinualno topljenje ledenog pokrivača na Arktiku unosi zebnju da kontinentalni deo Evrope može biti izložen brzim i dramatičnim klimatskim promenama koje će se odraziti i na poljoprivredu, saobraćaj i uslove života; na kraju, da bi održavla postojeći nivo ekonomskog razvoja, Evropi su neophodni jeftini i stalno dostupni energenti, jer je ona gladna za gasom i naftom. Evropska elita se odriče svog hrišćanskog nasleđa, svoje tradicije i istorije. Sa takvim stanjem u Evropi, nije moguće promeniti nepovoljne demografske trendove, apsorbovati novi talas imigranata, izboriti se za značajnije mesto u forumima koji se bave rešavanjem arktičkog pitanja, niti valjano rešiti pitanje energetske bezbednosti. Evropa sa takvom političkom, kulturnom i biznis elitom može samo da privremeno kalkuliše, dok se na kraju jednostavno ne preda. Koliko god u evropskim previranjima elite radile za Vašington, vreme radi za Rusiju. Južni tok je danas potentniji projekat od prvobitne verzije, ne samo po tome što uključuje Tursku,a isključuje Ukrajinu, već odseca Rumuniju i Bugarsku u američkim balkanskim planovima. SAD su „osedlale“ EU i vode je isključivo u pravcu američkog interesa. To je već viđen scenario čija žrtva je neko vreme bila Jeljcinova Rusija. Sada EU kalkuliše u Ukrajini, popuštajući pod pritiskom SAD, kao što je pre toga kalkulisala i popuštala u Siriji. Kao što je još pre toga kalkulisala i popuštala na Balkanu. Posle Drugog svetskog rata mnogo se govorilo kako se jedan deo Evrope nalazi pod sovjetskom okupacijom. Nije govoreno kako se drugi deo Evrope nalazi pod američkom okupacijom. A posle pobede u Hladnom ratu, američka okupaciona zona se dodatno proširila na istok. Sve do granica Rusije, Belorusije i Ukrajine. Jedina razlika u odnosu na sovjetsku okupaciju, jeste što se više pažnje polaže mekoj moći - održavanju okupacije manje vojnim sredstvima, a više ekonomskom i kulturnom politikom, uz neizbežnu kontrolu medijskog prostora. Takozvani „evropski mejnstrim“ politički, ekonomski i kulturni, je elemenat, paradoksalno zvuči, američke okupacije Evrope. Otuda i ovakav, bespotreban i štetan ulazak u konflikt sa Rusijom. Šta će Evropa dobiti od sukobljavanja sa Rusijom? Da li će ovaj sukob doneti moralno vaskrsnuće evropskih naroda, vratiti ih vrednostima porodice koja će ponovo početi da rađa nova pokolenja i zaustavi demografski pad? Da li će ovaj sukob doprineti da Evropa učvrsti svoju južnu granicu i spreči novu veliku seobu naroda? Da li će se tako Evropa bolje spremiti za eventualne klimatske promene? Da li će tako EU vratiti svoje dugove, a Zapad je znamo, dužan toliko da je te dugove nemoguće vratiti. Da li će tako lakše obezbediti energente i samostalno moći da planira svoj razvoj? Odgovor na sva postavljena pitanja je odrečan. Ulaskom u sukob sa Rusijom, u Evropi se samo učvršćuju nakaradne vrednosti i štetni moralni obrasci; smanjuje se mogućnost reagovanja na pretnje koje dolaze sa južne i severne granice; problematizuje se snabdevanje Evrope gasom i naftom. Ukoliko ovakvo stanje potraje, Evropa će se morati predati. Ostaje samo pitanje kome? Možda će poslužiti kao poligon za novo geopolitičko prestrojavanje SAD. Možda će biti samo kasarna i mesto za razmeštanje balističkih raketa koje će braniti američku istočnu obalu. Možda će biti prepuštena radikalnim islamistima iz Islamske države. U svakom slučaju, u ovakvom razvoju situacije, sudbina Evrope neće biti u rukama Evropljana. Ukrajinska kriza i početak zahlađivanja odnosa sa Rusijom su pokrenuli mnoga, suštinska pitanja, od kojih će zavisiti u kom smeru će se Evropa dugoročno kretati. Dalje insistiranje na ekonomskim sankcijama i političkoj izolaciji Rusije možda može biti uvod u potpunu katastrofu za Evropu. Da do katastrofe ne bi došlo, Evropljani se danas moraju usprotiviti evropskoj eliti. Moraju se usprotiviti „mejn strimu“. Moraju ustati protiv sistema. Moraju ustati protiv okupacije. Moraju se okrenuti dogovoru i saradnji sa Rusijom. Evropa ne može bez Rusije. Između ostalog i zato što je Rusija deo Evrope. Deo jednog prostora koji se proteže od Atlantika do Urala. Sadašnja situacija me podseća na misao Sokurova: “Evropa ne treba Rusiji, niti Rusija Evropi, ali nismo spremni za rastanak“.“

Pročitajte još:RUSKE NEBESKE SILE: Avijacija Ruske Federacije (VIDEO)HULIGANI: U Moskvi grupa „nacionalista“ brutalno ubila jednog muškarca! (VIDEO)

Izvor: fakti.org