Pravda

„U četiri oka nije pristojno da se to radi, ni da u javnost izlaze informacije sa takvih sastanaka. Onda niko neće da razgovara sa vama. Zato razmislite zašto sa nekima koji danas kritikuju niko neće da priča. Zato što je to što su ispričali pola neistina, a ono što su rekli to se ne govori”, kaže premijer. Ali je zato, kako ističe premijer, o svakom njegovom drugom sastanku uvek napravljena službena beleška. „Sve to stoji u Vladi Srbije. Moji saradnici uvek ostave službenu belešku, to nije tajna. Dobro je da se istorijski rekapituliše. Ko zna, možda će neko jednog dana drugačije procenjivati ova vremena i dobro je da postoje”, kaže premijer. Da li će, možda, srpski istoričari, kada jednog dana kroz tridesetak godina budu mogli da zavire u spise koji danas nose oznaku „državne tajne”, otkriti zanimljiv podatak poput onoga koji je u britanskim arhivama pronašao čuveni istoričar Kit DŽefri, a po kome je Josip Broz Tito 1948. godine tražio azil u Švajcarskoj? Ili će možda tamo biti još kudikamo zanimljivijih podataka koji će baciti novo svetlo na važne događaje u novijoj srpskoj istoriji? Šta se dešavalo na sednicama Vlade Srbije, možda ćemo saznati i mnogo ranije. Naime, kako za „Politiku” objašnjava Milivoje Mihajlović, šef vladine Kancelarije za saradnju sa medijima, diskusije sa vladinih sednica i podaci o tome kako je ko od članova vlade glasao nose oznaku „poverljivo”. A prema Zakonu o tajnosti podataka, dokumenti sa ovom oznakom postaju javni nakon pet godina, pod uslovom da se iz nekih razloga rok „poverljivosti” ne produži. Ili da pak na dokumentu ne stoji znak „strogo poverljivo”, što bi, po slovu zakona, značilo da on u javnost ne bi mogao čitavih petnaest godina. Kako pojašnjava Mihajlović, zapisnici sa sednica vlade, u kojima su i ti poverljivi podaci, čuvaju se u arhivu vlade neko vreme, a zatim se dostavljaju na čuvanje Arhivu Srbije. Među ovim dokumentima su i zapisnici sa telefonskih sednica vlade. Kada je reč o dokumentima sa oznakom najvišeg stepena tajnosti, vlada, međutim, ne mora ni da žuri. Kako za naš list kažu u Ministarstvu kulture, ona se uz predsednika republike i još neke državne organe nalazi na spisku onih institucija koje su „dužne” da arhivsku građu predaju nadležnom arhivu tek nakon trideset godina. Istoričarima bi verovatno posebno bila zanimljiva politička arhiva kakva postoji u Ministarstvu spoljnih poslova. U njoj se nalaze zabeleške sa važnih međudržavnih razgovora koje su vodili naši visoki zvaničnici, a kojima su prisustvovali i službenici MSP-a. Ova arhiva krije ne samo beleške sa takvih susreta nego i sve diplomatske depeše koje naši ambasadori dostavljaju svojim nadređenima u Beogradu. Možda ne bi bile toliko zanimljive kao depeše američkih ambasada koje je obelodanio „Vikiliks”, ali verovatno sadrže vrlo zanimljive detalje susreta naših diplomata sa stranim zvaničnicima. Kako za naš list priča dr Dušan Bataković, nekadašnji ambasador Srbije u Grčkoj, Kanadi i Francuskoj, među diplomatama su posebno cenjeni oni koji umeju da naprave sadržajnu belešku sa određenog sastanka, to jest oni koji uspeju da uhvate ne samo glavne elemente razgovora već i neke nijanse koje mnogo toga govore. „Obično ambasador vodi nekoga ko hvata beleške i onda zajedno naprave depešu. Neki put, ako ode sam, mora sam i da napiše belešku sa sastanka. Često moraju da se zapamte svi bitni elementi razgovora i najbolje je da se zapišu jedna-dve reči koje najbolje odslikavaju sadržinu razgovora”, objašnjava Bataković i dodaje da ni diplomatski razgovori u četiri oka nisu retka praksa. O njima se, kako kaže, naknadno raspravlja sa najbližim saradnicima i o tome se ne vodi nekakav zapisnik. Događa se i da taj koji je vodio razgovor u četiri oka njegovu sadržinu zapiše u privatne beleške. Tako se stvara ogromna dokumentacija koja je kasnije prvorazredna istorijska građa. Srpska diplomatija, prema njegovim rečima, još koristi stari sistem, dok većina evropskih zemalja koristi zaštićene mejlove.

Pročitajte još:Stefanović:Sumnja da je otmica deo organizovane trgovineREKONSTRUKCIJA: Dačić tezu o OEBS-u smatra glupom

Među onima koji su veoma vodili računa o tome kakve će beleške o svojim državničkim aktivnostima ostaviti svakako je bio američki predsednik DŽon Kenedi. On je prvi počeo da snima razgovore. Tako je u transkriptima ostao zabeležen jedan njegov sastanak sa predstavnicima CIA u vreme kubanske krize, a iz njih se može zaključiti da je on bio jedina osoba koja je sačuvala prisebnost u toj situaciji. U Srbiji se, međutim, neka bolja vremena za arhivsku građu možda mogu očekivati sa donošenjem zakona koji bi na jednom mestu uredio celu ovu oblast. Kako za „Politiku” pojašnjavaju u Ministarstvu kulture, tekst Zakona o arhivskoj građi je posle završene javne rasprave poslat na prevođenje, a zatim će biti dostavljen Kancelariji za evropske integracije i nadležnim ministarstvima na mišljenje. Sredinom godine bi trebalo da uđe i u skupštinsku proceduru. Izvor: Politika (J. Cerovina, D. Spalović)