Sad smo se obavezali na klauzulu da vojnici NATO-a mogu da koriste vojnu infrastrukturu armije Srbije. To je nešto što su Amerikanci pre 16 godina i tražili od Beograda. Piše: Miroslav Lazanski
Pao nam je vojni helikopter odnevši sedam života, u Briselu smo ozvaničili pristupanje „Individualnom partnerskom akcionom planu” NATO-a, tzv. IPAP sporazumu, na jednoj televiziji pipkaju se Cuca, Maca i Mimi. I sve to nekako u isto vreme. Jer, mi smo vesela i bezbrižna zemlja. U kojoj ministar spoljnih poslova gospodin Ivica Dačić kaže kako je „ovo naš najdalji korak ka Alijansi”. Najdalji korak za Srbiju na putu u svetlu budućnost, a mali za NATO? Ne znam šta o tome misle Cuca, Maca i Mimi, ali vidim da o politici bezbednosti Srbije šire javne rasprave, zapravo, i nema. Postoji li uopšte nacionalna politika bezbednosti u Srbiji? Koliko je realno naše dugoročno prognoziranje u domenu spoljnopolitičke orijentacije Srbije? Vreme dogmi u domenu spoljne politike odavno je prošlo, poželjna je potpuno otvorena diskusija o svemu, a vladi Srbije ne bi bilo loše da u ovu diskusiju uključi i stručnjake, da joj pomognu da se uzdigne do stručnog nivoa, i da se kroz tu debatu pronađu pragmatična rešenja. Jer, principijelna dilema u javnosti Srbije jeste da li je ovaj „najdalji korak ministra Dačića” zapravo napuštanje politike neutralnosti, ali ne i zvanično neutralnog statusa? Da li de fakto napuštamo stare pozicije, a da nove izgradili nismo? Obavezali smo se na klauzulu da vojnici NATO-a mogu da koriste vojnu infrastrukturu armije Srbije. To je nešto što su Amerikanci, upravo u ovo vreme pre 16 godina, tajnim „Aneksom B” i tražili od Beograda prilikom pregovora u Rambujeu pred početak agresije na SR Jugoslaviju 1999. Tada nismo pristali, sada jesmo. Znači li to da NATO komanda može u svakom trenutku da „tipuje” neku kasarnu u Srbiji, a to je deo naše vojne infrastrukture, i odluči da tu smesti neku jedinicu NATO-a? Na neko vreme, na mesec dana. Zaoštri se kriza između NATO-a i Rusije i ta naša kasarna sa NATO vojnicima u njoj, postaje legitimna meta za ruske rakete. I sve ostalo što se nalazi uz tu kasarnu. Šta znači naša obaveza da uništavamo viškove naoružanja? Ko je taj ko će proceniti šta je višak naoružanja? Neki zapadni ambasador, kao što je to bio slučaj kada smo bez potrebe uništili nekoliko hiljada raketa „strela”, samo da bi se određeni političari i generali dodvorili američkom ambasadoru u Beogradu. Šta znači obrazovanje srpskih oficira u skladu sa Bolonjom i NATO-om? Ispiranje mozgova u raznim Garmišima? Pa Bolonja se u većini zemalja EU već napušta, to je totalni promašaj. Sporazum, kojem smo tako slavno pristupili u Briselu, navodno obavezuje Srbiju na jaču demokratsku kontrolu oružanih snaga i obaveštajnih službi, ali i na okončanje restrukturiranja firmi u državnom vlasništvu i završetak privatizacije. Takođe, u okviru energetske stabilnosti, obavezali smo se na usklađivanje tržišta gasa sa direktivama EU. Ovo je sjajno, kada krene otpuštanje radnika u firmama u državnom vlasništvu svi otpušteni neka se žale komandi NATO-a u Monsu. Telefoni su 032-65445497 i 032-65444159. Na telefon se 1990. godine javljao major američke kopnene vojske Robert E. Ditmer. Sjajan oficir, bio mi je domaćin i vodio me kod glavnog komandanta NATO-a generala DŽona Galvina. To su divni ljudi, imaju razumevanja za raju sa Balkana. Možda našim otpuštenim radnicima isplate i otpremnine. Treba to obavezno tražiti, kada već IPAP govori o okončanju restrukturiranja firmi u državnom vlasništvu u Srbiji. Kad već nisu dali pare za popravku one dve zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane, što već 16 godina avetinjski zjape na prolaznike i plaše sve koji otuda prolaze. Jednog dana ima sve to da padne. Ko će onda biti kriv? Ništa, formiraćemo dve komisije, jednu vojnu, da vidimo ko je od komandanata kriv za kulu A, a ko za kulu B. Naime, tako su se zvale nekada te zgrade. Druga komisija neka se bavi statikom tla i građevine, u njoj da budu arhitekte i obavezno seizmolozi. Pa kad, nedajbože, malo ljuljne u Beogradu, da vidimo jesu li bili osposobljeni da to i predvide. Beograd je sve rane od Drugog svetskog rata, kada su u pitanju građevine, zalečio za nekoliko godina, mi ni za 16 ne uspevamo. No, kako reče njegova ekselencija, američki ambasador Majkl Kirbi, „sa razlogom su nam uveli sankcije”. Kirbi nam je, zapravo, velikodušno oprostio što su nam SAD svojevremeno uvele sankcije. Verovatno su nas sa razlogom i bombardovali? Đuro će ti oprostiti što te je tukao. Po IPAP sporazumu završetak privatizacije u Srbiji kontrolisaće NATO? A ja sam se nadao da će to kontrolisati Cuca, Maca i Mimi. One ionako vole privatizaciju. Na svakom planu. IPAP sporazum govori i o energetskoj stabilnosti. Kakve veze ima IPAP i NATO sa gasom kojim se Srbija snabdeva? Da li mi to gas kupujemo iz neke države NATO-a? A tek NATO standardi i procedure?
Jednom nemamo gume za avione, drugi put nemamo akumulatore za avione, treći put nemamo „čitač” za helikoptere, uskoro nećemo imati ni avione ni helikoptere. Nema veze, imamo Cucu, Macu i Mimi. Živela nam Srbija...Pročitajte još:LAZANSKI:Pad helikoptera Mi-17 najveći je pad morala u SrbijiLAZANSKI: Hoćemo li na popravni
Izvor: Politika