Pravda

U modernim vremenima, nijedna pojava u svetu ne može se tumačiti izolovano, već isključivo u kontekstu svih relevantnih dešavanja na međunarodnoj sceni. Da je početkom prošlog veka neko ustvrdio da će baš rusko-japanski rat 1905. godine imati presudan uticaj na ondašnju Evropu, verovatno bi bio ismejan. Danas, međutim, znamo da je tadašnji ruski poraz i posledični pad njenog uticaja otvorio apetit Habzburškoj carevini na Balkanu, što je dovelo do aneksije Bosne, a nedugo zatim i do Prvog svetskog rata. Tako i danas, sudbinu Evrope i Balkana ne možemo spoznati u saopštenjima briselske administracije, već jedino uočavajući ključne promene u svetu, koliko god nam se činile udaljene ili apstraktne. Jedna od tih promena jeste proglašenje takozvane Islamske države, sredinom prošle godine, kao i njen uspon u muslimanskim krugovima. Po čemu je Islamska država jedinstvena pojava u novijoj istoriji? Pre svega po tome što se radi o političkom entitetu koji ne podleže klasičnim zakonima geopolitike i međunarodnih odnosa, već svoj legitimitet crpi iz religijskih motiva, kao i doslovnog podražavanja prakse proroka Muhameda i njegovih sledbenika iz dalekog 7. veka. Od Vestfalskog mira iz 1648. države su se u međunarodnim odnosima ponašale na manje ili više predvidljiv način, shodno diplomatskoj praksi i nacionalnim interesima, bez obzira na njihov unutrašnji karakter i društveno uređenje. Islamska država, s druge strane, pretenduje da predstavlja obnovljeni kalifat, to jest transnacionalnu naddržavnu muslimansku zajednicu, koja ne priznaje tradicionalne države, niti drugi politički autoritet osim svog samoproglašenog kalifa El Bagdadija. El Bagdadi je štaviše pripadnik arapskog plemena Kurejš, iz koga potiče prorok Muhamed. Iluzija da ID nema veze s „pravim” islamom, kao i da se radi samo o novoj verziji Al Kaide, pokazala se kao veoma skupa. Važno je naime razumeti da dužnost muslimana nije samo da ispravnim zemaljskim životom zasluže nebesko carstvo, već i da, ukoliko to okolnosti dozvole, na zemlji podrže uspostavljanje kalifata, u kome bi se vladalo prema šerijatskom pravu. To Islamskoj državi, koja je u Iraku i Siriji stekla kontrolu nad teritorijom veličine Velike Britanije i time došla u priliku da proglasi kalifat, daje navodni legitimitet da traži od vernika širom sveta apsolutnu lojalnost i mobilizaciju. To je čini snažnijim magnetom za džihadiste nego što je to ikada bila Al Kaida i verodostojnijim islamskim pijemontom od jedne Saudijske Arabije, kojoj fanatici zameraju što priznaje aktuelni međunarodni poredak. Tako ID dodatno podriva Bliski istok, koji se od neuspeha arapskog proleća i američkih intervencija u Iraku i Avganistanu nalazi u vrzinom kolu bez izlaza. Zašto je pak Bliski istok od ključne važnosti za Evropu i Balkan? Treba razumeti da srce evropske konstrukcije nije monetarna unija, iako nosi ključnu simboličnu vrednost, već unutrašnji prostor slobodne trgovine i kretanja ljudi. Evropska unija bi mogla da preživi izlazak Grčke iz evrozone, pa čak i novi hladni rat, ali ne i fizičko vraćanje nacionalnih granica i graničnih kontrola. Upravo haos na Bliskom istoku, praćen potencijalnim masovnim migracijama i učestalim terorističkim aktima onih evropskih državljana koji su se u međuvremenu zakleli na odanost „kalifu” El Bagdadiju, mogao bi u Evropi da dovede do porasta ksenofobije, protekcionizma i političkih pritisaka za obnovu fizičkih granica, drugim rečima ukidanje pomenutih unutrašnjih sloboda. To bi definitivno označilo i kraj proširenja Unije. Zato je Bliski istok i severna Afrika, u kojoj je Islamska država već proglasila dve „svoje” provincije, važnija pozornica za Evropu i od grčke i od ukrajinske krize. Skoro 700 džihadista poreklom sa zapadnog Balkana, najviše sa KiM, trenutno ratuje za Islamsku državu. Pored indoktrinacije tokom građanskih ratova, kojom se sekularizovani islam transformisao u radikalni, spoznaja da se država ne može praviti preko noći i bez zdrave osnove čini da se albanski nacionalizam zbog frustracije polako pretvara u verski fanatizam. Krajnja posledica ovakvog trenda bila bi blokada ulaska u EU za ceo region, koji se već ponegde naziva „Otomanska grupa”. O potrebi da Srbija temeljnije prati dešavanja na Bliskom istoku – suvišno je dakle pričati. Pojava Islamske države ne potvrđuje tezu Hantingtona o sukobu civilizacija. Upravo je sumrak civilizacije, obeležen olakim intervencionizmom, površnošću u shvatanju drugačijih kultura i rastućom socijalnom nejednakošću, doprineo urušavanju suvereniteta i ugleda tradicionalnih država, čime je otvoren put za pojavu patoloških i regresivnih oblika ljudskog udruživanja, kao što je ID. Epoha pred nama nudiće mnoga loša rešenja za disbalanse koje nosi savremeni svet. Ti izazovi neće mimoići Srbiju, zagledanu samo u sebe i opsednutu dnevnom politikom, budući da obitava u posebno kompleksnom okruženju.

Pročitajte još:Amerikanci, Britanci i Holanđani kreću u frontalni napad na Republiku SrpskuNovi hladni rat će trajati do istrebljenja!Kusturica: U saradnji sa Zapadom ništa do danas nije urađeno u korist SrbijeLAZANSKI: Zašto i kako sada Rumuni misle da će im Putin poverovati?

Izvor: Politika