Pravda

1.Kako bi ste nam objasnili ovaj pojam i šta on obuhvata? Da počnem pričom koju priča Berđajev opisujući u jednoj od svojih knjiga ruskog studenta koji se dosađuje u Parizu gledajući svaki dan političke demonstracije kojima se ništa ne postiže. On poredi političku borbu u Rusiji sa onom u Evropi i ispravno zaključuje da je prva teška i bolna, ali se njome nešto postigne barem u određenim periodima istorije, dok je druga čist manirizam kojim se stvari suštinski ne menjaju. Novovekovna demokratija donela je, paradoksalno gledano, jednu novu vrstu diktature , a posle DŽefersonovog pisma Vašingtonu od 23.maja 1792. i sukoba političkih ideala i Torijevih finansijera, severna Amerika skreće na put tzv. "finansijskih demokratija" koje će zauvek iz igre izbaciti pravedan odnos političkih snaga, radikalne promene i uglavnom sve svesti na igru velikih novčanih lobija i velikog spekulativnog kapitala. LJudi koji se ne razumeju ni u psihologiju, niti u samu ideju politike, ovo smatraju normalnim , a to je u stvari potpuno nenormalno stanje koje ne garantuje nikakve prave političke slobode. Ako tome dodate još igru partija, sistem koji više nije jednopartijski, ali je zato sistem "jednopartija", kako je partokratiju, pedesetih godina prošloga veka zvao general De Gol, onda dobijate kompletnu diktaturu statističke i algebarske igre, dogovora između istih koji nude upravo izbor između istih i stalni pritisak i ucene velikim novcem. Kada se takvo stanje u društvu jednom ukopa, po mom dubokom uvrenju vi ne možete da uradite gotovo ništa pukim demokratskim manirizmom korektnih protesta, performansa, skečeva ili šetnji. To je slepa ulica. Gluva vlast zbog toga neće ubrzati izbore, nego će samo da pojača policiju i represiju. Tada sazreva vreme za revoluciju , a to znači radikalnu promenu čitavog sistema, a ne njegovu lošu zakrpu. Potreban je jedan potpuno novi "okret" stvari (napominjem da je revolucija okretanje Zemlje oko Sunca). Ima mnogo teorija revolucije, ali ja ću se ovde ograničiti samo na uži psihološki smisao akcija. Kao taj student o kome piše Berđajev, i ja sam godinama demonstrirala i protestvovala šetajući sa štrajkačima u Parizu gde sam živela, zatim sam jedno kratko vreme sa prijateljima šetala Moskvom, pa sam onda dugo šetala Srbijom i... I ništa. Nikada ništa na taj način nismo promenili. Međutim, to je psihološki veoma moćna metoda jer se ljudi posle takvih demonstracija osećaju srećnije i bolje . Oni se tada dobro katarzično isprazne, dožive pražnjenje nakupljenih emocija što na njih deluje terapeutski i zatim su neko vreme mirni, nemajući želju za pravom borbom. Iako toga obično nisu svesni, posle protesta su barem neko vreme pasivizovani. Sistem se dalje održava i to tako može da traje godinama i decenijama. Što se samih evaluacija tiče, još zanimljivije je to da ljudi koji sa vama demonstriraju uopšte nisu nužno oni koji će sutra za vas glasati, tako da ni ta procena nije moguća. Dakle, ako neka od diktatura padne, (kada izuzmemo pravu promenu) to nije zato što se šetalo ulicama, nego obično zato što sam diktator napravi neku kobnu i sudbinsku grešku, bilo tako što raspiše izbore ranije nego što je morao, bilo tako što se sa nekima politički ili finansijski nagodi, ili tako što ga neko svrgne vojnim putem. A onda se na tzv. izborima opet najkorumpiraniji političari o svemu dogovore i stari sistem se, uz pomoć novih ljudi, opet dalje održava. Prave promene se dese samo onda kada se ozbiljno promene geopolitičke okolnosti i odnosi velikih sila spolja, ili ako se sve potpuno promeni radikalnim metodama iznutra. Tog 5. oktobra su se desile baš takve korenite promene, ali- nagore. Uveden je sistem koji je potpuno zgazio običnog čoveka i sve predao bangsterima. Nije to izvedeno na izborima, ovo je samo priča za naivne. U pitanju je bio klasičan puč, Kušner se potrudio da glasovi Srba sa KiM ne budu brojani, a setite se da je posao posle obavljan upadom s mašinkama u banke. E pa, vivite, došlo je vreme za akcije u obrnutom pravcu. Kažem korenite akcije, a ne demokratsko mahanje balonima. Nema efikasne borbe bez jakih ličnosti i dobrog poznavanja psihologije. Dakle, mi se petnaest godina vrtimo u jednom istom sistemu koji nemilosrdno uništava srednju klasu Srbije , pošto je one najbednije već ubio i koji sve odliva velikom transnacionalnom spekulativnom kapitalu, iznoseći faktički iz ove zemlje sve što se u njoj zaradi. U toj nagodbi sa ekonomskim i političkim okupatorom dobro živi samo jako mali procenat političara. Petnaest godina od tzv. promena, oštećeni ljudi šetaju i protestvuju ulicama. I da li se nešto sistemski promenilo ? Nije. Tek na ovom mestu vi postajete svesni da je u takvim društvima, kao i u Srbiji danas, potreban sasvim drugi način borbe. Svaka vlast, svaka borba i svaka moć su pre svega, psihološke. Zato sve počinje psihološkim uvidom i psihološkim ratom ili protiv-ratom. Masa je ovde u suštini nebitna , jer je nju uvek lako ili okupiti, ili rasterati. Masa nikada nije verna , nije konstantna i ona nikada ništa ne može da započne. Borbu započinje i vodi nekoliko ljudi, a masa ulazi tek u finalnu scenu. Bitno je samo koja manjina društva vodi rat protiv koje druge manjine društva i koje psihološke metode ona koristi. Zato je revolucionarno raspoloženje ili projekat pobune uvek projekat manjine koja mora da pokrene konformističku masu i da je usmeri. Treba znati da velike demonstracije gde ljudi prilaze zato što je lep dan, zato što im je dosadno, ili zato što im je neki lider simpatičan, ne menjaju ništa. Nepošten sistem mogu da promene samo konkretne akcije od kojih taj sistemm ima realnu štetu. Kada mi je, davno, majka pričala kako je kao mlada devojčica sekla nemačke telekomunikacije i žice po Beogradu, postalo mi je jasno ono što sam nekada smatrala nemogućim. A od toga što će se ljudi šetati ulicama i uzvikivati. parole, režim u današnjem tipu demokratije , nema nikakvu štetu. Pogotovo ako režimska medija tako nešto ignorišu ili falsifikuju informaciju, što ona upravo redovno čine. U pobuni studenata daleke 1968. godine čak se i Tito direktno obratio studentima i za jednu noć bio naredio da se udovolje njihovi zahtevi podigavši plate radnicima (iako je posle toga studente opet prevario). Ali, danas je potpuno nezamislivo da se Vučić ili Nikolić ili ranije Tadić obrate demonstrantima. Oni ih, jednostavno, ignorišu. Za njih demonstranti uopšte ne postoje! 2.Koji su uslovi potrebni da bi se revolucionarno raspoloženje sprovelo u političku promenu? Od vremena Sun Cua i kineskih "36 strategija" kako da se dobije rat a da se "ne odapne nijedna strela", razvijaju se tehnike psihološkog ratovanja koje predstavlja najvažnniji oblik borbe, jer samo psihološki rat ljude može da pripremi za direktnu akciju koja će diktaturi, ili tiraninu stati za vrat. Ne zaboravite, sve počinje i završava se psihološkim ratom, odnosno psihološkom pobedom. Ko dobro vodi psihološki rat, taj odmah prelazi na efikasne metode za koje uopšte nisu potrebna velika sredstva, ali su potrebni dobri ljudski neuroni i dobri psiholozi da ljude na njih podignu. Političke turneje ne vrede ništa, ljudi traže direkten akcije. Da vam dam konkretan primer. Kada sam ovde u Srbiji nekim mladim opozicionim grupama predlagala da se osnuju trojke jakih momaka i da idu od kuće do kuće i štite siromašne ljude koji ništa nisu mogli da plaćaju i kojima su zato najavili plenidbu imovine, svi su to pozdravili, ali nikada tako nešto nije stvoreno. To je , recimo , jedan oblik prave borbe protiv surovog režima koji bi tada imao realnu štetu i pravu branu svojoj surovosti. Tako nešto radili su Grci koji su pre pojave Sirize za nju pripremali teren, oni su lupali izloge i delili gladnima samo najosnovnije namirnice, hleb i mleko. Naravno, kada to uradi jedan čovek, on odmah biva uhapšen, ali ako to uradi velika masa ljudi u svim delovima gradova i zemlje, vlast jedino može sve da ih pohapsi, pa da ih onda sve zajedno pusti. Suština je solidarizovati ljude, jer tada svaki oblik straha nestaje. Vidite , takve akcije nisu "performansi" sa plakatama koje niko ne čita, ili sa cvećem kojim se maše pred kamerama, ili sa skečevima koji služe da se oznojite, umorite i pasivizujete. To su prave akcije koje zaista ranjavaju nepošteni režim ili diktaturu. Ali, za takve akcije je potrebno imati ono što se u psihologiji zove udarna i koheziona obučena i proverena grupa jakih ličnosti, a ne amorfna masa. Ta grupa ne mora da bude velika, ali mora da deluje kao jedno srce, a to se postiže samo psihološkim testiranjem svih njenih članova. Ovo je veoma drevan metod, koji su koristili ilegalci u svim zemljama sveta i upravo zato imali uspeha. Umesto da danima demonstriraju, recimo, zato što im je neki drug u zatvoru, oni bi napravili plan, oragnizovali dobro opremljenu "specnac" grupu poverljivih ljudi, i za najviše nekoliko dana, sa manje ili više rizika i sa svojim infiltriranim ljudima, izvukli tog čoveka iz ćelije. Dobar primer za ovu vrstu borbe su i svi filmovi Koste Gavrasa o nacionalnim borbama za oslobođenje od diktatura u Latinskoj Americi koje su bile održavane upravo velikim i prljavim novcem severne Amerike. Setite se , takođe, čuvene Patriše Herst koju su revolucionari kidnapovali i rekli joj da se preko medija obrati svom ocu, korumpiranom i bogatom predstavniku establišmenta protiv koga su se oni borili. To je odmah imalo efekta i njihovi ciljevi ostvareni su munjevito. Ova devojka kasnije sama nije htela da se odvoji od pobunjenika i iskreno se priključila njihovoj borbi... Cveće, slogani i baloni umesto efikasne i pravedne borbe. U pobuni 68. godine u Srbiji, iako je bilo naređenje da se u studente puca, Vlada Mijanović nije išao u prazne simbolične demonstracije, nego je sa grupom studenata pošao sa Novog Beograda , probio policijski kordon, došao do studentskog trga i na silu sa studentima okupirao zgradu Filosofskog fakulteta. Studenti su tada proglasili svoju slobodnu teritoriju. Policija u njih nije pucala jer su se toga dana i Desanka Maksimović i moja majka odazvale i izašle na ulicu da na glas čitaju poeziju. Desanka je čitala svoje najlešše pesme, a majka svoje revolucionarne pesme. To je bilo romantično i borbeno vreme. Profesori Fakulteta su se prvi solidarisali sa studentima. Čim se odnos snaga promenio i drugi pisci priključili su se pobuni u tzv "sali heroja". O tome imate zapis Bore Pekića u "memoarima". O svemu ovome ostali su pisani tragovi i svedoci. Na žalost, ovaj poslednji pokušaj da se nepošteni jugoslovenski sistem i udesno i ulevo popravi, propao je verovatno usled sabotaže iznutra. Posle su mnogi od tih unutrašnjih sabotera postali "demokrate". Pre dva dana, na jednom mitingu, prišao mi je mladi čovek, tj. momak od nekih dvadesetak godina i rekao: "Hvala vam, jedino se vi i Duci Simonović u Srbiji borite na pravi nacionalno-socijalni način ". Naravno, da to nije tačno, u Srbiji ima mnogo izvanrednih boraca, ali ovaj mladi čovek , koji je tačno osetio u čemu je problem, verovatno je hteo da kaže da većina njihovih metoda nije dovoljno oštra. Uzgred budi rečeno, u tom smislu pozdravljam skorašnji miting SRS koji je održan i pored zabrane! Da se razumemo, nisam ja za spoj terora i vrline, kako je to proklamovao Robespjer, jer je francuska revolucija, kao što znamo, završila u katastrofi. Ali, smatram da pobuna bez efikasne akcije samo služi tlačitelju. Kako bi rekao naš srpski narod: ili smelo kroči , ili u beg skoči. Danas, među mladima u Srbiji, postoje jako inteligentni i jako hrabri ljudi. NJihove konkretne, efikasne i hrabre akcije su jedine koje imaju smisla. Naravno da je za ovako nešto potrebna dobra obuka, a ne samo želja za šetanjem ulicama. Još je francuski revolucionar Blanki govorio da je važnije imati "deset ljudi u akciji, nego 10 000 u procesiji". I svi drugi revolucionari, bez obzira na ideologije i boje (jer revolucije su dizali ljudi različitih političkih gledišta) pisali su o ovome . Tu su sve bune koje smo mi Srbi dizali u istoriji, pa do ljudi tako različitih kao što je bio Lenjin sa delom "Šta da se radi", Černiševski, Mao Cedung, Če Gevara (tu je u pitanju bila borba gerile), ili francuski pukovnik Trankije šezdesetih godina prošloga veka, sve do teoretičara narandžastih revolucija i tzv "nenasilnog otpora", kao što su Žene Šarp u svojoj knjizi "Civilizovani rat", ili Edvard Lutvak u delu "Kako izazvati državni udar" (1996.) . Ili Hajdi i Alvin Tofler u knjizi "Rat i protiv-rat". Ali, treba reći da taj nazovi nenasilni otpor podrazumeva političke statiste - mase porobljenog naroda, dok okupator preko svoje bankarske , vojne i potkupljene političke manjine u oranž revolucijama itekako nasilno svrgava vlasti u različitim zemljama u kojima još ima nečega na prodaju. Upravo to je najveće nasilje , ali ga obični ljudi ne vide. Zato Nikolaj Berđajev u liku ruskog studenta, indirektno, najbolje od svih opisuje efikasnost prave vere i borbe naspram neefikasnosti formalne demokratske prazne parade. Drugim rečima, akcije revolucionarne borbe , bilo koja ideologija da ih izvodi,jesu uvek akcije u kojima vi ranjavate diktaturu ili tlačitelja, pre nego što dođe do pravog i velikog rata. Za razliku od toga, u demokratskim formalnim protestima vi se samo psihološki ispraznite i ništa više. Ali, za ove prve akcije je potrebna selekcija barem jednog broja vrlo odlučnih i hrabrih ljudi. Tu je potrebno ono što je Niče zvao "snažan, jak i uspravan nad-Čovek", a ne onaj koji ume samo da moli. Jer, moliti Boga je jedna stvar, a moliti tiranina sasvim druga. Naravno, mnogo je teže sprovesti akcije tamo gde je potrebno solidarisati mase, jer je tu potrebno mnogo psihološkog rada. Recimo, umesto da pišemo stotine tekstova protiv pljačkaških banaka u Srbiji, zamislite da se svi solidarišemo i da svi u jednom zajedničkom trenutku povučemo naš novac iz tih banaka. To je upravo ono što sada ljudi u Evropi zahvaćenoj krizom počinju da rade, iako je kamata, na primer, tamo mnogo manja nego u Srbiji !. Takva akcija je sto puta efikasnija od svih šetanja po ulicama i vikanja "Uaaa lopovske banke !" Umesto da vičemo Uaaa NATO! Treba da pravimo konkretne akcije protiv NATO-a i da tražimo zajedno sa srpskom dijasporom u čitavom svetu, moratorijum na sve srpske dugove dok nam strukture NATO-a ne plate odštetu za bombardovanje. Naš prijatelj francuski major Binel , mogao je danima da drži diplomatske govore protiv NATO-a, ali on je , žrtvujući svoju poziciju, izabrao da uzme planove bombardovanja i preda ih u ruke srpskoj vojsci kada je shvatio da će biti bombardovani civili! Učinimo nešto više od ekspresije i estetike, učinimo nešto da tlačitelj ima realnu štetu ! U tom pravcu imam nekoliko odličnih ideja,ali neću javno da ih kažem jer će mi sutra policija lupati na vrata kao što su to jednom već uradili kada sam pokretu Dveri (pre nego što su napravili koaliciju sa DSS-om) bila "pozajmila" svoj kućni prozor! Čak je i kreativna internet akcija Pokreta "Naši" u kojoj su milioni ljudi po svetu počeli da se igraju video-igricom "obori NATO bombarderski avion", nanela barem moralnu štetu NATO-u u javnom mnjenju svih zemalja! Najzad, potrebno je da ljudi koji žive u poniženju i bedi realno naprave egzistencijalni i moralni izbor između između trpljenja i akcije, izbor između puke forme i suštinske borbe. Greše oni koji misle da u politici ne treba zauzeti moralni stav, i oni koji misle da je politika samo bavljenje statistikom. 3.Na koje načine se politička energija ograničava od strane vladajućeg režima i na koje načine se pojedincem manupuliše i kanališe nezadovoljstvo? Već dugo vremena pišem i predajem o psihološkim tehnikama zloupotrebe psihopatoloških profila , bolje reći o političkim zloupotrebama naših psiholoških i psihopatoloških znanja. To nije slučajnost, nego strategija koja se već decenijama sprovodi na zapadu. U visoku politiku se namerno guraju psihopatološki oštećeni ljudi, na čitavoj skali patologije, od slabih i povodljivih ličnosti i lakših zavisnika do ozbiljnih patologija , travestita, pedofila, ubica i slično. U svojoj knjizi "Srbijo, lažu te o Evropi" navodim dosta ovakvih svetskih nakaza koje su se popele u vlast. Oni drugi, inteligentni, zdravi i integrisani ljudi se namerno sputavaju i izoluju. Takođe su bitni tzv. "prljavi profili", jer je ovde reč o "ljudima od slame" koji se ne bune i koji odrađuju sve što okupator naredi. Pogledajte srpsku političku scenu pa će vam sve biti jasno. Čim političari imaju jednu nekažnjenu finansijsku aferu, to im je kao neki propusni znak da mogu da idu dalje, kao neka "dobra karakteristika": Zapad danas u Srbiji vodi dvojnu igru: EU se kobajagi bori protiv korupcije, a njihove službe i činovnici podržavaju ovde korumpirane i pohlepne ljude. Nemerno guranje mediokriteta, i eliminisanje sposobnih ljudi nije slučajnost, već dobro pripremljena strategija. U medijskom prostoru koriste se čuveni zakoni psihologije uslovnog refleksa i emotivnog uslovljavanja, diverzija, i iznad svega , kako je to još francuski autor Gij Debor govorio, "društvo spektakla" i zabave, i to što gluplje zabave, koja ima za cilj da ljude neurološki umori, uspava i od njih napravi zombije nesposobne da se pobune i nesposobne za bilo kakvu kritiku. Kasnije, autor Frankar o tome piše u svojoj knjizi "Rat značenja" (moj slobodan prevod neprevedene knjige) . U te svrhe naročito služi medijski "politički šou", tj. nameštene političke emisije lažnog sukobljavanja, lažnog glasanja i upotrebe ljudi. Pri tome se dobro pazi da se u ovakve emisije nikada ne pozivaju snažni, inteligentni i umni ljudi, nego samo kultivisani šarlatani, ili zbunjeni i neuki. Tako se stvara privid kritike, ali prava i ubojita kritika se nikada ne pušta. Jedna od strategija je korišćenje nekompetentnosti ili tzv. namerno bacanje šahovskih figura na pogrešna polja. Tako, recimo, da bi se stvorio privid demokratije, u novinama se organizuje politička debata , ali se za nju ne izaberu relevantne osobe koje znaju o čemu govore, nego neki, ni krivi, ni dužani pevači, ili glumci, da govore o stručnoj temi. Ovo je tip diverzije koju Čomski zove "bodrenje mediokriteta". Naravno, svaki čovek ima pravo na svoje mišljenje, ali ipak postoje ljudi koji nešto znaju i oni drugi koji ne znaju. Ovo se namerno relativizuje i brka. Da dam konkretan primer: žuta štampa će , recimo, napraviti anketu "šta mislite o levici i desnici " i tu će namerno intervjuisati , ne one koji se time bave, ili one koji umeju nešto da objasne, nego pevačice folk muzike. Ili, će se , tobože, objaviti spisak "najuticajnijih ljudi u Srbiji" u koje će namerno biti stavljeni oni čija su znanja o svemu veoma oskudna i koji , u stvari, nemaju nikakav uticaj, nego su samo USA marionete, lutke na koncu. Slične gluposti su i tzv. "ženske vlade", ili "novi lideri" i td. i sve se to radi po matrici američke škole diverzije koja u Srbiji ima posebno komičan aspekt. Idealan oranž lider: Lepuškast, psihički slab, zavistan, lopov i neznalica. Znate li kako izgleda idealni "lider" po receptu oranž revolucija, izbačen na kompjuteru ? Lice mora da bude dopadljivo i relativno simetrično (iako oni koji biraju nemaju pojma ni šta je zlazni presek), inteligencija prosečna ili ispodprosečna, ambicija, pohlepa i narcizam vrlo izraženi, poželjne su emotivna površnost i neka psihoseksualna devijacija, kao i, eventualno, učinjena krađa ili finansijska afera. Takvi se "lideri" biraju i za vlast i za opoziciju. Oni su, naravno, prazne školjke. Pogledajte šta mi danas imamo. U vlasti će takvi služiti dok se cela zemlja ekonomski ne rasproda onome ko ju je politički okupirao, a u opoziciji će se takvim "liderima" laskati dok ne poveruju da će biti sledeća garnitura na vlasti. Sada je u regionu u modi ono što ja zovem "Kolindizacija Balkana". Zloupotrebljene su žene i traže se one koje su "bezopasne" i fascinirane NATO silom, ili su korumpirane i već su u bivšoj vlasti imale neku političku i finansijsku aferu i mrlju. Svi drugi se eliminišu.

Pročitajte još:SRS: Raspirivači autošovinizma, mržnjom prema sopstvenom narodu uništavaju naše društvo!(INTERVJU) Prof. dr Mila Alečković: Ne može bez Šešelja!

4.Postoje li neki praktični saveti pomoću kojih možemo da se zaštitimo od političke manipulacije na našu psihu? Moderne oligarhijske i finansisjke demokratije na ljude ne gledaju kao na stvarna bića, nego kao na proste brojke. U takvim društvima demokratija i učešće svih je samo nepoštena igra , jer je cilj da masa ostane neobrazovana i nemoćna, dok pravu politiku vode gangsteri. Još je Žan Žak Ruso tvrdio da je demokratski izbor bez istinskog obrazovanja ljudi, samo iluzija. Staviti papirić u izbornu kutiju ne znači ništa. Takođe, ljudi koji ne razumeju psihološku manipulaciju koja se nad njima vrši, opravdavaju francusku poslovicu "ne postoje diktatori, već postoje samo robovi" . Modernim globalističkim monopolističkim oligarhijama nije stalo da ljudi budu obrazovani, jer što oni manje znaju, bolje su testo za vajanje. Nasuprot tome, pravim promenama su potrebni obrazovani, inteligentni, snažni i integrisani ljudi, jake volje. Zato je najvažnije pratiti internet, a ne zvanična medija,. Društvene mreže su spas, a televiziju uopšte ne treba gledati, osim možda "Rusija danas". Zatim, treba uvek imati dozu zdrave sumnje kad čujete neku zvaničnu vest, a o svim ljudima u politici proveravati šta su do sada radili, a ne šta govore. Znajte, političari koji se nisu ostvarili u svom prvobitnom poslu ili u studijama, ne vrede ništa. Takođe, treba od svih njih tražiti nešto konkretno, tek da ih proverite kao ljude. Ja svakom prosjaku koji mi traži pare, kažem da ide ispred skupštine i da uhvati nekog poslanika dok ne uđe u crnu limuzinu. Naravno, treba proučavati psihologiju, testirati mlade ljude, raskrinkavati manipulacije, rušiti i ismevati konformizam i širiti svest slobode oko sebe. Mit Hristovog raspeća kaže da je jedan hrabar čovek dovoljan da pobedi kukavice. Uzmite primer Šešelja u Hagu. Zato je hrabrost, pored inteligencije, najvažnija osobina. Kada šaka hrabrih ljudi probije led, drugi sami zadivljeni prilaze. To je večna ljudska psihološka tema, od Isusa Hristosa do vestern filma "Tačno u podne" sa Garijem Kuperom . Arhetip Hristosa Spasioca je u svima nama vrlo jak i kada ga u nekome prepoznamo, svi se budimo i dižemo u veliki savez duša. Ali, baš onda je važno da naša borba ne bude besmisleno potrošena u nekom oranž trbušnom, ili menuet plesu, nego da ona bude u veri, delotvorna , brza i uspešna. Nije nama potrebna puka šetnja ulicama i puštanje balona, nego nam je potrebna borba sa smislom koja tlačitelju jasno i odlučno poručuje: preko ove ljudske granice nećeš preći ! Ili, u verziji srpskog pesnika: "Drzneš li dalje, čućeš gromove...." Izvor: Pravda/Dragan Pilipović