Pravda

„Rat” bahatog i beskrupuloznog milijardera sa istoka Ukrajine i vlasti bio je, može se reći, programiran. Jedan od glavnih zahteva protesta sa Majdana – u kojima je sa vlati oteran tadašnji predsednik Ukrajine Viktor Janukovič – bio je da se država obračuna s oligarsima koji su krojili sudbinu zemlje. Kolomojski je prepoznao svoju šansu, stao je uz demonstrante i vlast u Kijevu i za to je nagrađen. Dobio je, u martu prošle godine, mesto guvernera a tako je postao i zvanični vladar Dnjepropetrovska u kojem je, dotad bio nekrunisani kralj. Oligarh je, zauzvrat, sprečio da se separatistički talas sa istoka proširi i na ovu industrijsku oblast - Moskva je Kolomojskom ovo zapamtila – i izdašno je ulagao novac u borbu protiv separatista na istoku. Mediji tvrde da su odredi dobrovoljaca: Dnjepar 1, Dnjepar 2, Azov, Ajdar i Donbas zapravo njegovi plaćenici i da je stvorio privatnu armiju. Zašto su se razišli oligarh i vlasti u Kijevu? Razlog je novi ukrajinski zakon koji je odredio nova pravila upravljanja u akcionarskim društvima. Ubuduće za upravljački paket biće dovoljno 51 odsto vlasništva a ne 60 sto je dosad bio slučaj. Prva na udaru novog propisa je kompanija Ukrnafta gde je Kolomojski, sa 43 odsto vlasništva bio zapravo gospodar. NJegova pobuna bila je, dakle očekivana. Kada se tome doda da je reč o brutalnom i beskrupuloznom tajkunu sukob sa vlastima u Kijevu bio je neminovan. Bez obzira što je izgubio prvu rundu Kolomojski sigurno neće lako odustati. U kojem pravcu će delovati već je i sam najavio. Početkom nedelje je izjavio da su dve samoproglašene republike na istoku Ukrajine „realnost” i da su tamošnje vlasti „istinski gospodari” i da to treba poštovati. U Donjecku su odmah reagovali na ovaj njegov signal. Lider samoproglašene Narodne Republike Donjeck Aleksandar Zaharčenko pozvao je Igora Kolomojski da se osamostali – i proglasi nezavisnu Republiku Dnjepropetrovsk. „To bi bilo u redu”, izjavio je Zaharčenko. „Kolomojski je ionako tamo neprikosnoveni gospodar”. Posredni rat Rijada i Teherana: Vazdušni udari Saudijske Arabije i koalicije okupljene oko Rijada na položaje Hutu milije u Jemenu stavili su na ratnu kartu sveta još jedan međunarodni sukob. I to ne baš običan: strana intervencija u Jemenu mogla bi da potraje i stvori uslove za sukob još širih razmera. Povod da Saudijska Arabija (sunitska država) vojno interveniše protiv šiitske milicije Hutua u susednom Jemenu bio je građanski rat. I dok je ratna sreća prelazila s jedne na drugu stranu Rijad je bio uzdržan sve dok šiitska milicija nije ozbiljno pritisla vojsku i režim u kojima su većina suniti. Rijad je brzo okupio koaliciju: Katar, Kuvajt, Bahrein, Oman, Ujedinjeni Arapski Emirati, Egipat... i usledili su ozbiljni vazdušni udar po šiitskim vojnim ciljevima. Analitičari upozoravaju da su ovi vazdušni udari nedovoljni da se zaustavi milicija Huta i režim predsednika Mansura Hadija vrati na vlast u Sani. Za tako nešto biće potrebna i pešadija a to znači mnogo ratovanja i žrtava na obe strane. Saudijska Arabija je, kažu procene, pripremila 150 hiljada vojnika za kopneni upad u Jemen ali još okleva da ih pošalje u borbu. Čeka se zeleno svetlo Arapske lige, angažovanje koalicionih partnera, logistička podrška SAD... Sve to, međutim, ne garantuje vojni uspeh jer šiitska milicija Huta ima podršku Irana. I tako dolazimo do ključne tačke: u Jemenu bi, zapravo, mogao da se dogodi ozbiljan sudar dva ključna „igrača” na Bliskom i Srednjem istoku – Saudijske Arabije i Irana. Rijad i Teheran nikada nisu bili saveznici i partneri, njihovo rivalstvo su u jednom periodu kočile SAD ali posle islamske revolucije u Iranu Vašington je izgubio takvu poziciju. Saudijska kraljevina je ostala najverniji američki saveznik u regionu a Iran se „otrgao” i danas stvara ozbiljne probleme čak i najmoćnijoj sili na planeti. Ukoliko se strana vojna intervencija u Jemenu nastavi treba očekivati brzi iranski odgovor. A to znači posredni rat Rijada i Teherana na neodređeno vremene i sa nesagledivim posledicama. U svakom slučaju region je dobio novu krizu koja, po razmerama, sigurno neće biti manja od višegodišnje krize u Siriji gde se već i ne zna ko protiv koga i za koga ratuje. Pobednika sigurno neće biti – samo gubitnika.

Pročitajte još:Zašto smo servilni…Istina o obaveznoj vakcinaciji

Izvor: Politika