Pravda

Pre šesnaest godina počela je Nato agresija protiv jednog ponosnog i slobodnog naroda, srpskog naroda. Saučesnici ove drame nalazili su se i u velikom delu javnog mnjenja zloupotrebljenog propagandom NATO-a i njegovih satelita. Budući da sam učestvovao u pokušaju da ovo zlo sprečim, sve te događaje koji će zapečatiti krivce za budućnost i istoriju, bio sam primoran da pratim iz mog francuskog zatvora. A kada je taj zločin bio najavljen, ja sam osetio stid pomešan sa ponosom i čašću. Najpre, stid jer sam video svoju zemlju kako dobrovoljno ulazi u izdajstvo. Bilo je to u stvari izdajstvo samoga sebe, jer razlozi za bombardovanje nisu postojali, jer učešće u takvom bezčašću nije moglo da služi francuskom narodu, i , najzad, ono najgore, naši političari time su izdali tradicionalno prijateljstvo iskovano istorijskim nasleđem. Tako su "saveznici" bombardujući Beograd, kao nekada, u drugom svetskom ratu nacisti, sami sebe ocrnili u budućnosti. Ali, ja sam osetio i ponos. Još za vreme mog angažovanja u Bosni i Hercegovini, počeo sam da upoznajem srpski narod. Iako je stanje Srba u Bosni i Hercegovini bilo jako teško, Srbi su uvek držali reč kada bi nešto rekli, čak i prema tim okupacionim snagama . To nije bila saradnja, nego, prosto, poštovanje date reči onoga što je potpisano Dejtonskim diktatom. U ovo neslavno vreme NATO-a i njegovih saučesnika, jedino su Srbi pokazivali hrabrost i časnost. Služeći kaznu u pariskom zatvoru, sve vreme sam osećao prijateljstvo prema nepravedno bombardovanim Srbima. Bombardovani ste zato što ste hteli da branite svoje postojanje, svoju kulturu i svoju slobodu. Uglavnom, zato što ste branili svoja osnovna prava. Bio sam ponosan gledajući kako se vaši rodoljubi pod bombama okupljaju na mostovima , kao žive mete koje žele da spasu otadžbinu koju vole. U toku mog robijanja, dobio sam mnogo pozdrava od Srba iz Francuske, ali i iz Srbije. U mojoj radnoj sobi, ja čuvam jednu razglednicu na kojoj su srpski i francuski vojnici iz vremena ratova na Balkanu 1918.godine. Na njoj na srpskom jeziku piše: srpski i francuski oficiri u prvom svetskom ratu, a na francuskom je dodato: "Hvala moj komandante Pjer Anri Binel ! Srbija se moli za tebe ovog marta 1999." To je razglednica broj 188, frankofilsko izdanje 1999., sa potpisom prof. Branka Vasiljevića. Gde god sam se selio, nosio sam tu razglednicu sa sobom. Kada sam, najzad, tog 29. avgusta 1999. izašao iz zatvora, vi ste već bili odneli pobedu. Udarci vaših neprijatelja nisu vam slomili otpor, nisu se više čuli, ni američka sekretarka, niti brbljivi Holbruk. Svi ti brbljivci ustupili su tada mesto jednom finskom pregovaraču. Naravno, mojoj dragoj Srbiji pričinjena je ogromna šteta, ali vi tada niste bili ustuknuli i čuvali ste još uvek vašeg predsednika. Kada su me 2003. pozvali moji prijatelji Mila Alečković i Iv Bataj, a zatim i izdavačka kuća "Gutembergova Galaksija" (i njen direktor Mile Bavrlić) koji je prihvatio da na srpskom jeziku štampa moju knjigu "Zločini Nato", najzad mi se pružila prilika da posetim zemlju koju sam toliko voleo i da sretnem heroje koji su izdržali pod ubilačkim bombama. Prešao sam Ibar u Kosovskoj Mitrovici pod pogledima Albanaca gotovo punim mržnje, ali i pod zaštitom Srba sa severne obale. Tada sam tek shvatio koliko je moj rodni kraj Arijež, u planinama južne Francuske, sličan toj južnoj srpskoj pokrajini. Sličan po planinama, sličan po narodu koji je isto tako naviknut na težak rad na planinskoj zemlji i na oštre zime. I narod iz mog rodnog kraja takođe je morao da se bori protiv osvajača koji su dolazili sa severa i za nas , poreklom sa Pirineja, visoki Monsegur isto je što i Kosovo Polje za srpski narod. Ali, politička zloupotreba se nastavila, kao i priznanje nezavisnosti srpskog Kosova i Metohije od strane vašingtonskih satelita.

Pročitajte još:Šarić: Nisam švercovao kokain – montirala mi bivša vlast!Ukinuta presuda „Šakalima“ – krečili plafon ljudskim mozgovima!

Francuska je, takođe, prolazila kroz mračne periode svoje istorije. I njoj je bio otet Alzas i Mozel od strane nemačkih hordi. Od 1940.do 1945. i ona je bila porobljena. Na kraju smo iz toga ipak izašli. Naravno, i danas se može reći da smo pred opasnošću. Ali, i Francuskoj, kao i Srbiji, ostaje nada. Iste one snage koje su dovele do sakaćenja Srbije i koje su dovele do sakaćenja Francuske, dovešće i do ustanka naša dva naroda. Zato je potrebno da srpska i francuska omladina odole lukavstvima i čarima potrošačkog društva. Narodi koji nemaju istoriju, nemaju budućnost. Nasuprot tome, oni koji znaju da sačuvaju svoju tradiciju, uzevši iz modernizma ono što je dobro, oni koji znaju da očuvaju svest o tome ko su, o tome kako su ih stvarali njihovi očevi, ti narodi imaju budućnost. Razvoj našeg čovečanstva pokazuje da su uzori koje šire naši neprijatelji u stvari krhki, jer počivaju na mlitavosti i lenjosti. U svetu koji nastaje, budućnost pripada onima koji su vični teškoćama i koji ne traže mnogo. Dužnost nas odraslih je da našoj deci pokažemo prav put. Vođeni našim svetim očevima i našom ličnom snagom, na nama je, zato, da preuzmemo uzde sopstvene sudbine. Srbi su hrabri. To su pokazali tokom istorije, barem od vremena Kosovske bitke, naovamo. I , najzad, vi niste sami , čak i ako su vaša buduća braća po borbi, trenutno još uvek osuđena na tišinu. Vera u boga, vera u svoju zemlju i u svoju tradiciju je izvor vaše slave u budućnosti. Na ovu šesnaestogodišnjicu nesreće koja će se jednom završiti, želeo sam da svima vama kažem da za vas, u sebi nosim prijateljstvo i ljubav. Neka je slava i dug život srpskom narodu ! Vaš prijatelj i vaš brat: Pjer Anri Binel. Izvor: Dragan Pilipović/ Pravda