Pravda

Knjige

Piše: Neobojša Jevrić Go­re za­pa­lje­ne ku­će u Te­nji. Sva­ko­ga da­na ma­lo sla­von­sko se­lo ga­đa­ju iz Osi­je­ka i iz dje­lo­va No­ve Te­nje mi­no­ba­ca­či­ma i pr­o­tiv­grad­nim ra­ke­ta­ma. U se­o­skom do­mu kul­tu­re je štab. U bi­bli­o­te­ci spa­va in­ter­vent­ni vod. Me­đu knji­ga­ma su no­si­la, pu­ške, pr­ljav veš. Na An­dri­će­ve knji­ge na­slo­nje­ne „zo­lje”, kr­pe za či­šće­nje oruž­ja, ruč­ni ba­ca­či. Iz bi­bli­o­te­ke sam uzeo knji­gu o Te­nji, se­lu ko­je je pri­je tri­sta go­di­na osno­vao pa­tri­jarh Arse­ni­je Čar­no­je­vić, u sla­von­skim mo­čva­ra­ma. Ne­ka­da je ov­dje od de­se­to­ro dje­ce de­ve­to­ro umi­ra­lo od ma­la­ri­je. Bi­bli­o­te­ka­ra Mi­la­na Tr­bo­je­vi­ća DŽe­ge­ra upo­znao sam pred rat ka­da sam ov­dje do­la­zio o pr­o­sla­vi go­di­šnji­ce se­o­be. Vo­di pres cen­tar u Te­nji, ja­vlja se isto­vre­me­no za de­set re­dak­ci­ja, ali ipak sva­kog da­na us­pi­je da svra­ti u bi­bli­o­te­ku. Pre­gle­da da li mo­žda ne­do­sta­je ne­ka knji­ga, po­pi­su­je br­o­je­ve, dok go­re ku­će u se­lu. Bi­je­san, pr­o­na­šao me je u ro­vu. „Ka­ko si mo­gao da po­ne­seš knji­gu, ov­dje u ovo bla­to, na ki­šu. Ka­kvi su, još će za­vi­ja­ti ci­ga­re u li­sto­ve.” Cr­ve­nim pred njim i du­go se iz­vi­nja­vam. DŽe­ger či­sti knji­gu i, uvi­ja­ju­ći je u no­vi­ne, pri­ča o bi­bli­o­te­ka­ru, iz su­sjed­nog se­la: „Bi­lo je to, bra­šo, dva da­na po­što su usta­še ubi­li Ki­ra, Hr­va­ta, na­čel­ni­ka po­li­ci­je u Osi­je­ku ko­ji je htio di­ja­log. Ka­da je rat već po­či­njao, bi­bli­o­te­kar je kre­nuo da ku­pi knji­ge u osi­ječ­kom an­ti­kva­ri­ja­tu. Pr­o­šao je na­še i nji­ho­ve ba­ri­ka­de, i ku­pio knji­ge, de­set pa­ke­ta. Dru­gi su ku­po­va­li oruž­je a on knji­ge. Vra­ćao se ras­pad­nu­tim vart­bur­gom, pu­nim knji­ga, ka­da ga je za­u­sta­vi­la re­dar­stve­nič­ka pa­tro­la. — Šta no­siš? — Knji­ge, evo i Tuđ­ma­na imam. Re­dar­stve­nik je obri­sao ru­ke i otvo­rio Tuđ­ma­no­vu knji­gu. Na knji­zi, ku­plje­noj u an­ti­kva­ri­ja­tu, ne­ko se pot­pi­sao ći­ri­li­com. Na­bi­li su ba­jo­net u san­duk sa knji­ga­ma. Ka­da se po­bu­nio, slo­mi­li su mu na­o­ča­re, knji­ge po­ba­ca­li u bla­to. Od­u­ze­li su mu ko­la, bra­šo, sta­rog vart­bur­ga... Na blat­nja­vom sla­von­skom pu­tu ostao je sa slo­mlje­nim na­o­ča­ri­ma u ru­ka­ma. Či­ta­ve go­di­ne je za­ki­dao od svo­je i tu­đih pla­ti­ca. Šte­dio na stru­ji. Išao za dru­gi­ma i ga­sio svi­je­tla. Ka­žnja­vao zbog ne­za­tvo­re­nih sla­vi­na — da bi ku­pio knji­ge, ko­je su mu ba­ci­li u bla­to.” Dok mi to pri­ča, DŽe­ge­ru se ste­že gr­lo. Na­ve­če dok su mom­ci iz in­ter­vent­nog vo­da bi­li u ak­ci­ji, po­ma­gao sam DŽe­ge­ru do ka­sno u noć da sla­že knji­ge, po­če­sto kri­ju­ći po­gled. Moj pri­ja­telj bi­bli­o­te­kar je bud­no pa­zio da ne­gdje ne po­gri­je­šim. Na sto­lu su sta­ja­le po­lo­mlje­ne na­o­ča­re za­li­je­plje­ne se­lo­tej­pom.

Pročitajte još: Nebojša Jevrić: Čo­vje­ko­li­ki i ja­reNebojša Jevrić: Ratna trilogija

Izvor: Pravda