Pravda

Ko­zi­ci je na­pu­nio usta so­lju i za­ve­zao je za ra­di­ja­tor. Vra­ta od ku­će osta­vio je otvo­re­na. Ko­me će pa­sti na pa­met da je ku­ća mi­ni­ra­na kad vi­di vra­ta otvo­re­na i ču­je ko­zi­cu ka­ko ve­či. Ve­li­ki je mi­ner Du­šan Ra­da­ko­vić, a za mi­ne­re ti je naj­va­žni­ja ma­šta. Tri da­na je, pi­jan od ra­ki­je i ja­la, mi­ni­rao svo­ju ku­ću. Vra­ta smo mi­ni­ra­li na kon­tru, da ak­ti­vi­ra­ju mi­nu ka­da se za­tva­ra­ju, a ne ka­da se otva­ra­ju. Pr­o­bu­ši­li smo ru­pu na sto­lu i is­pod sto­la po­sta­vi­li po­te­znu mi­nu. Ve­za­nu si­li­kom i „smrt-li­jep­kom” za dno fla­še od vi­nja­ka. Iz­va­di­li plo­či­cu iz par­ke­ta i mi­ni­ra­li sto­li­cu. Is­ko­pa­li ru­pu na zi­du i po­sta­vi­li mi­nu iza sli­ke Iva­na Ge­ne­ra­li­ća. Na sto­lu su osta­le do po­la po­pi­je­ne šo­lji­ce ka­fe, da po­mi­sle ka­ko smo u žur­bi iz ku­će po­bje­gli. Ve­li­ki je mi­ner Du­šan Ra­da­ko­vić, a za mi­ni­ra­nje naj­va­žni­ja je — ma­šta. Ni­šta iz ku­će ni­je htio da uzme. Pi­li smo ra­ki­ju de­set go­di­na sta­ru, pi­li smo vi­njak, ko­njak, pi­li smo je­dan cr­ve­ni, pa je­dan ze­le­ni li­ker. „Mo­ra­mo sve da po­pi­je­mo, ne­će­mo ni­šta da im osta­vi­mo”, re­kao je Du­šan. Bo­jao sam se da ona­ko pi­ja­ni ne za­ka­či­mo ne­ku od smr­to­no­snih ni­ti, ne­ku od ni­ti pa­u­či­ne ko­ju je Du­šan Ra­da­ko­vić Mars po ku­ći is­pleo. Is­ko­či­li smo kr­oz pr­o­zor tek ka­da su pla­nu­le pr­ve ku­će, ka­da su hr­vat­ski voj­ni­ci po­če­li da ula­ze u pred­gra­đe Go­spi­ća. Du­go je na ivi­ci šu­me če­kao ka­da će do nje­go­ve ku­će da stig­nu. Tre­nu­tak ka­da mu je ku­ća od­le­tje­la u va­zduh za­bi­lje­žio sam ka­me­rom. O mi­na­ma Du­šan Ra­da­ko­vić pri­ča kao što sta­ri po­hot­ni­ci pri­ča­ju o že­na­ma: „Mi­ne su pra­vi po­sao za čo­vje­ka od ma­šte, od lu­di­la! Kad mi­nu ski­daš, to je kao da že­nu svla­čiš. Upla­šiš li se, ni­šta ne va­lja.” Ne­ka­da je Mars va­jao. Sad min­ska po­lja — ni­ti smr­to­no­snog pa­u­ka po­sta­vlja i ski­da. „Naj­bo­lje je mi­nu ak­ti­vi­ra­ti di­na­mi­tom i spo­ro­go­re­ćim šta­pi­nom. Ako mi­nu ne po­zna­ješ, ne pri­la­zi joj. Vi­diš ovu ča­šu. Ja je sa­da dr­žim u ru­ci i znam da se ne­će raz­bi­ti, dok je ne pu­stim. Ta­ko je sa mi­na­ma. Dok znaš i ako se ne bo­jiš, bi­će sve u re­du.” Mno­ga je min­ska po­lja Du­šan po­sta­vljao i ski­nuo i ni­ka­da mu ru­ka za­drh­ta­la ni­je. Za­drh­ta­la mu je mno­go ka­sni­je. U Me­dač­kom dže­pu. Svi su se po­vu­kli, a on je ostao, s po­moć­ni­kom, da po­sta­vlja min­sko po­lje. Pa­da­la je ki­ša, noć je bi­la te­ška je­se­nja. Du­šan mi je ka­sni­je pri­čao da ni­je čuo fi­juk gra­na­te, da eks­plo­zi­ju ni­je čuo. Osje­tio je sa­mo udar i po­to­nuo u mrak. Ka­da je do­šao se­bi, po­red nje­ga je le­žao po­moć­nik, raz­bi­je­ne lo­ba­nje, ra­su­tog mo­zga. U po­to­ku su se ču­li gla­so­vi. To­li­ko su im već bi­li bli­zu. Svi­ta­lo je i la­vež pa­sa se čuo. Ni­je mo­gao da osta­vi mo­zak po­mi­je­šan sa bla­tom da ga li­žu ke­ro­vi. Ni­je mo­gao. I dok su se gla­so­vi i la­vež pri­bli­ža­va­li, po­ku­pio je mo­zak u dla­no­ve i vra­tio ga na­zad u lo­ba­nju. Bio je ta­da mi­ran. Po­ku­pio je sve. Ru­ke je pri­je to­ga oprao ra­ki­jom. Ne zna za­što. Po­što je mo­zak vra­tio u lo­ba­nju, gla­vu mu je za­vio pr­vim za­vo­jem. Da mo­zak po­no­vo ne is­pad­ne. Mr­tva­ca je za­ve­zao se­bi na le­đa. Da bi ga lak­še no­sio. Da bi mo­gao da pu­zi. To mu je spa­slo ži­vot. Me­tak, na­mi­je­njen nje­mu, po­go­dio je mr­tva­ca. Ni­je se upla­šio. Ru­ke mu se ni­su tre­sle. Ka­že, po­če­le su da se tre­su ka­sni­je, ka­da je ot­krio mo­zak mr­tvog pri­ja­te­lja is­pod no­ka­ta. Po­sli­je vi­še ni­je mo­gao da ga no­si. Pre­sje­kao je re­men i mr­tva­ca osta­vio iza ka­me­nja. U lo­gor je sti­gao kr­vav. Ru­ke, li­ce, oči, ko­šu­lja, sve mu je bi­lo po­kri­ve­no kr­vlju mr­tvog pri­ja­te­lja. Ko­šu­lju da­ni­ma ni­je prao. Krv na nje­mu po­če­la je da za­u­da­ra. A on­da ju je jed­ne ve­če­ri ski­nuo sa se­be i oti­šao, sam, pre­ko Lič­kog po­lja, ko­šu­lju da sa­hra­ni. Du­go se mo­lio kraj ma­le hum­ke. Mo­lio se po­red ko­ma­da svi­je­će ko­ji mu je po­klo­nio igu­man ma­na­sti­ra Kr­ka da mu se na­đe ako bu­de mo­rao ne­ko­ga bez sve­šte­ni­ka da sa­hra­nju­je. Da mu se u dže­pu na­đe, ako po­gi­ne. Na­šli su ga iz­vi­đa­či iz Met­ka, Vu­ja i Pu­ći­na, na iz­la­zu iz Di­vo­se­la. Pu­ći­na mu je zga­zio svi­je­ću i po­čeo da vi­če na nje­ga. „Bu­da­lo, za­ma­lo ni­sam pu­cao na te­be u ovom mra­ku. Mi­slio sam da su usta­še. Ko­šu­lju sa­hra­nju­ješ! Pot­pu­no si pr­o­lu­pao! „Je­sam”, re­kao je, „je­sam.” „Ovo je rat a ne in­te­le­ku­tal­na ona­ni­ja va­ja­ra kon­cep­tu­a­li­ste.” „Je­ste, je­ste, ovo je rat!”, re­kao je Du­šan Mars, mi­ner ko­me su se tre­sle ru­ke. Ka­sni­je, mno­go ka­sni­je u Ki­sta­nju ski­dao je mi­ne po­sta­vlje­ne oko „orka­na”. A mi­ne­ri je­dan­put gri­je­še. Ostao je bez obje no­ge, jed­ne ru­ke i oka.

Pročitajte još:Nebojša Jevrić: Čo­vje­ko­li­ki i ja­reNebojša Jevrić: KnjigeKOLUMNA NEBOJŠA JEVRIĆ: Magareće mleko

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić