Pravda

U ru­ci dr­ži sti­snu­tu bom­bu ka­ši­ka­ru, bez osi­gu­ra­ča. Pr­sti su se uko­či­li oko bom­be. Za­to ni­je eks­plo­di­ra­la. Po­go­đen je u ča­su kad se spre­mao da je ba­ci. Dru­ga ru­ka mu je go­to­vo odvo­je­na od ti­je­la. I već mi­le cr­vi po njoj. Na pr­stu mu je osi­gu­rač od bom­be. Iz­gle­da kao vje­re­nič­ki pr­sten. To­plo je. Ti­je­lo se ras­pa­da. Ka­da se pr­sti ko­ji ste­žu bom­bu otvo­re, eks­plo­di­ra­će. Osje­ćam ka­ko mi se ru­ka sa pr­ste­nom-osi­gu­ra­čem spu­šta na ra­me. Raz­dro­blje­na ru­ka iz ko­je mi­le cr­vi. Sa­gi­njem se da mu objek­ti­vom fo­to­a­pa­ra­ta uhva­tim li­ce. Iz po­lu­o­tvo­re­nih usta ubi­je­nog iz­li­je­će mu­va. Trg­nem se u stra­nu i spo­tak­nem pre­ko no­ge ubi­je­nog. „Mr­tvog si se pre­pao” — smi­je se Bo­ži­dar, ko­ji je kroz ka­na­le i dvo­ri­šta opet do­šao za mnom. Za sva­ku mu­vu ko­ja mi sle­ti na če­lo mi­slim da je baš ona ko­ja je nje­mu iz­le­ti­la iz usta. Sje­ćam se pri­če iz „Ne­vid­bo­ga” o voj­ni­ku ko­ji je vi­dio po­red pu­ta mr­tvu že­nu i na nje­noj ru­ci pr­sten. Iz­va­dio je ba­jo­net i od­sje­kao prst. Sta­vio ga je u ši­njel i za­bo­ra­vio na nje­ga. Ka­da je sti­gao ku­ći, nje­go­vi dje­ča­ci su htje­li da vi­de šta im je otac iz ra­ta do­nio. Za­vu­kli su ru­ku u džep i iz­vu­kli prst. „Mi­slio sam nji­me da pr­ste­nu­jem sna­hu ali iz­gle­da ni­je zla­tan.” Dok otac to go­vo­rio, dje­ča­ci pru­ti­ćem iz­bi­ja­ju na­tru­lo me­so iz pr­ste­na. Že­lim da ski­nem osi­gu­rač-pr­sten sa ru­ke mr­tvog gar­di­ste. Že­lim da ga po­ne­sem Sta­rom sva­tu ove kr­va­ve svad­be da svo­ju sna­hu nji­me pr­ste­nu­je. Da je uspio da ba­ci bom­bu pre­ko fri­ži­de­ra sa sla­do­le­dom le­do, u ka­nal gdje su le­ža­li mo­ji pri­ja­te­lji, ni­ko od njih ne bi bio živ. Kroz raz­bi­je­na vra­ta ula­zim u ku­ću. Sve je pu­no kr­vi, ča­u­ra, mal­te­ra. Iz kr­ša uzi­mam re­men od la­stek­sa, sli­čan znoj­ni­ca­ma. Ve­žem ga oko če­la da mi ko­sa ne pa­da u oči. Zbog zno­ja ko­ji se ci­je­di, zbog uje­da ko­ma­ra­ca ko­jih je na mi­li­o­ne. Re­men mi sti­ska gla­vu, sra­stao je sa ko­žom, bo­jim se da će mi od nje­go­vog ste­za­nja pr­snu­ti lo­ba­nja. Tek u čer­gi shva­tio sam da oko gla­ve imam ka­iš ne­kog dje­ča­ka ili ne­ke dje­voj­či­ce, či­ji obim stru­ka od­go­va­ra obi­mu mo­je čvor­no­va­te lo­ba­nje. Ka­iš ne­kog dje­te­ta, ko­je je ži­vje­lo tu, u toj ku­ći, ko­ja je sa­da pu­na kr­vi, ča­u­ra, mu­va. Vra­tio sam se na­zad u ku­ću oda­kle sam ga uzeo, is­pred ko­je je još le­žao na­o­ru­ža­ni mr­tvac, mr­tvac sa bom­bom. Pro­bao sam da ski­nem ka­iš sa če­la, ali ni­sam mo­gao. Ka­iš se za­li­je­pio, pro­šao kroz ko­sti, ka­iš se za­li­je­pio za mo­zak. Umje­sto da ga ski­nem, po­ku­pio sam sa pa­to­sa dva kli­ke­ra i me­tak sa špi­ca­stim vr­hom i ze­le­nom ča­u­rom. Is­tr­čao sam na­po­lje i po­čeo da pu­cam — pre­ma sun­cu. Ta­da je za­pu­ca­lo duž či­ta­ve li­ni­je. Sta­jao sam na bri­sa­nom pro­sto­ru i pu­cao još. Još, još. Tek kad mi je ne­sta­lo me­ta­ka po­šao sam la­ga­no, mi­ran, pot­pu­no mi­ran, ka na­šoj stra­ži. „Šta ti je, šta bi?” — pi­ta­ju. „Ni­šta”, ka­žem, „ni­šta, sa­mo sam ma­lo pot­pra­šio onog nji­ho­vog snaj­pe­ri­stu.”

 Pročitajte još: Nebojša Jevrić: Čo­vje­ko­li­ki i ja­reRatna reportaža: Bo­dlja mor­skog je­žaRatna reportaža: Crna princeza se oblizuje

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić