Pravda

Po­red ko­li­be na če­ti­ri ko­ko­ši­je no­ži­ce. „Daj, ba­ba, gla­vu, daj, ba­ba, gla­vu”, vi­kao je ko­lac smi­je­šno unj­ka­vim gla­som. U do­li­ni je go­rio Go­spić. „Ta­mo ide­mo”, re­kao je Zo­lja. Svi su no­si­li cr­ne tra­ke oko gla­ve, ko­ro­tu za ko­man­dan­tom Srp­ske gar­de Đor­đem Bo­žo­vi­ćem Gi­škom. U mra­ku im ni­sam ra­za­zna­vao li­ca. Pr­sti su se li­je­pi­li za hla­dan me­tal šmaj­se­ra. Ide­mo do­lje do Vje­ša­la. Vje­ša­la su spo­me­nik na Go­spić­kom gro­blju. Spo­me­nik obje­še­nim Sr­bi­ma. Tu je pr­vi po­lo­žaj. Is­pod Vje­ša­la. Dru­gi je u ka­pe­li na gro­blju. Tre­ći kod ku­će Mi­le Po­kraj­ca. „Daj, ba­ba, gla­vu, daj, ba­ba, gla­vu”, za­ur­la­va ko­lac. Na­pri­jed ide Že­ljo Glu­mac. On ka­la­u­zi. Že­ljo Glu­mac je do­ma­ćin. Do­mo­ro­dac. Osta­li su iz Be­o­gra­da, iz Ser­bi­je. Pr­va gru­pa se pro­vla­či iz­me­đu spo­me­ni­ka i ne­sta­je u prav­cu ka­pe­le. Dru­ga, u ko­joj su Mu­jo i Taj­son, osta­je is­pod Vje­ša­la. Ja od­la­zim sa tre­ćom pre­ma Po­kraj­če­voj ku­ći. Ma­li Zo­lja ide sa mnom. On je ov­dje naj­mla­đi. Uvi­jek se smi­je. Oši­šan je krat­ko, ured­no iz­bri­jan, čist. Po či­tav dan či­sti oruž­je. „Za­što je Taj­son bio či­tav dan smrk­nut?” „Ka­kav bi ti bio da ideš na Vje­ša­la?” „Vi­dio sam mu u oči­ma mr­tav ko­tur.” „Na­bij ga se­bi na vrat, idi­o­te.” Zo­lja osta­je u dvo­ri­štu, u za­klo­nu iza vre­ća na­pu­nje­nih pi­je­skom, a ja se pe­njem na ta­van. Krov je iz­re­še­tan me­ci­ma. Uve­za­ni kom­ple­ti no­vi­na po­sta­vlje­ni su po­red pro­zo­ra. Tu je moj po­lo­žaj, na kro­vu ku­će u is­toč­nom Go­spi­ću, na ta­va­nu ku­će pr­vo­bor­ca ko­ji je zbri­sao, u za­klo­nu od kom­ple­ta „Du­ge”. Sa do­bro­volj­ci­ma Srp­ske gar­de, sti­gao sam sre­di­nom sep­tem­bra de­ve­de­set pr­ve u is­toč­ni Go­spić, u Li­ku. Na mje­se­či­ni li­stam kom­ple­te „Du­ge”. Pro­bi­je­ne met­kom. Na­la­zim mo­ju sli­ku kroz ko­ju je pro­šao me­tak. „Zo­lja, po­go­dio me me­tak”, ko­ko­da­čem sa ta­va­na i ba­cam mu no­vi­ne. Zo­lja is­ka­če iz za­klo­na, sa­gi­nje se da do­hva­ti „Du­gu”, a on­da iz mra­ka, ra­fal za­sje­če kro­šnju u dvo­ri­štu. Go­re na kro­vu ču­jem nje­gov smi­jeh. „Ko­ji si idi­ot. Vi­di, stvar­no te pro­na­šao me­tak.” Pu­cam u mrak. Re­kli su mi da otu­da tre­ba da do­đu. Da će otu­da do­ći. LJu­di u cr­nom. Ju­če su u Go­spi­ću za­kla­li če­tr­de­set Sr­ba. Po spi­sku. Ju­če je u Go­spi­ću pa­da­la ki­ša. No­vi­ne na ko­ji­ma le­žim su mo­kre. Krov, iz­bu­šen me­ci­ma, pro­ki­šnja­va. Mo­gli su i da po­pra­ve krov. Umo­tan će­ba­di­ma, tu na kro­vu, po­ku­ša­vam da za­spim. Iz­me­đu obla­ka se pro­ma­lja mje­sec. Ko su lju­di ko­je sam sreo u mra­ku? Naj­tvr­đi iz pod­nož­ja Te­ra­zij­skog gre­be­na, ko­ji no­ćas ču­va­ju stra­žu u ku­ća­ma iz ko­jih su Sr­bi oti­šli. Ko­ji ču­va­ju gro­blje. I Vje­ša­la. Vje­ša­la ko­ja se li­je­po vi­de na mje­se­či­ni. Na­pri­jed se vi­di ku­ća ko­ja do­go­ri­je­va. To je do­bro. Uvi­jek je do­bro ka­da is­pred go­ri ku­ća. Ne mo­gu nam pri­ći a da ih ne vi­di­mo. Umor­nog, pro­ki­slog, umo­ta­nog će­ba­di­ma ko­ja su mi po­mo­gla da se ko­nač­no ugri­jem, hva­ta me san. Ju­tro je osva­nu­lo mrač­no i si­vo. Bu­dio sam se spo­ro. Sje­de­ći na kan­ti olak­ša­vam cri­je­va. Još ne­ma smje­ne. Ne že­lim da osta­vim krov. Tu, u miš­jem gni­je­zdu, osje­ćam se do­bro. „Si­la­zi, Je­vra!” „Ne ja. Ko vas je­be. Ov­dje je ta­ko to­plo. Ov­dje je ta­ko do­bro.” Ku­će za­pa­lje­ne u to­ku no­ći do­gor­je­le su. Vi­de se sa­mo ske­le­ti kro­vo­va ko­ji se ni­su sru­ši­li. I dim­nja­ci. Do­šao je Že­ljo Glu­mac da me vo­di da obi­la­zim is­toč­ni dio gra­da. U za­pad­nom di­je­lu Mer­če­po­ve usta­še ju­če su kla­li lju­de. Cu­nja­mo pu­stim gra­dom iz kog su svi oti­šli. I lju­di i psi. „Ne­će­mo mo­ći da se odr­ži­mo ov­dje.” „Na­rav­no da ne­će­mo. Za­to su ov­dje i do­zvo­li­li Srp­skoj gar­di da do­đe.” Autom, bez sta­kla, bez re­gi­stra­ci­je, pe­nje­mo se pre­ma Di­vo­se­lu. Iza nas, usred po­dne­va, ču­ju se puc­nji, on­da eks­plo­zi­je. Pa puc­nji. Ni­je ko­ška­nje. Ni­je ga­še­nje bu­ba na stu­bu. Po­če­la je žur­ka. Usta­še su pro­bi­li. Oni ko­ji su tre­ba­li da ču­va­ju le­đa Srp­skoj gar­di oti­šli su da pljač­ka­ju srp­ske ku­će. Do ba­ra­ka u Di­vo­se­lu do­la­zi Zo­lja. Ubi­li su Mu­ju, ubi­li su Taj­so­na. On je ubio tran­spor­ter. „Ubio sam...”, ka­že, „si­gur­no ne­kog u tran­spor­te­ru. Zo­ljom.” Iz Go­spi­ća, kroz ari­šo­ve plan­ta­že, iz­vla­či se gru­pa po gru­pa do­bro­vo­lja­ca. Ne znam ko je pr­vi po­me­nuo, ali je po­me­nuo. Iz­da­li su nas ko­mu­ni­sti. Ot­kud ko­mu­ni­sti. Iz­da­li su nas, mo­ra­mo da fu­ra­mo. Mo­ra­mo da bri­še­mo. I po­či­nje bje­ža­ni­ja. Ne po­vla­če­nje. Bje­ža­ni­ja.   * * * Iz ru­ku pla­vo­ko­se pr­ća­ste dje­voj­či­ce ko­ja je sje­di­la na ba­bi­nom kri­lu, u trak­tor­skoj pri­ko­li­ci, is­pa­la je lut­ka u bla­to. Dje­voj­či­ca je pla­ka­la, gla­sno, pi­ska­vo, za­glu­šu­ju­će. „Uti­šaj to, ba­ba!” „Sma­nji ton!” Gu­sje­ni­ca ten­ka T-34, kon­zer­ve, ku­ti­je za sar­di­ne, pre­šla je pre­ko lut­ke. Gu­sje­ni­ca ten­ka na ko­jem pi­še: „Pu­sti me da umrem sam”. Zdu­vač se ce­re­kao, do­bro sa­kri­ven, u kro­šnja­ma dr­ve­ta. Ki­ša je bi­la sve ja­ča, dječ­ji plač, psov­ke, nji­šta­nje ko­nja bi­lo je sve gla­sni­je. Blat­nja­vom dža­dom od Di­vo­se­la pre­ma Met­ku po­vla­či­le su se iz­bje­gli­ce, na­to­va­re­ne pro­ki­slim za­ve­žlja­ji­ma. Ne­bo nad Go­spi­ćem ša­ra­le su svi­je­tle­će zmi­je. Iz šu­me, sa po­preč­nog pu­ta, iz­le­tio je pla­vi kom­bi, sa nat­pi­som Srp­ska gar­da. Vra­ta su se otvo­ri­la. Do­bro­volj­ci Srp­ske gar­de, sa cr­nim tra­ka­ma oko gla­ve, na ko­ji­ma su bi­le ko­kar­de, is­ko­či­li su is­pred ten­ka. Je­dan je otvo­rio ruč­ni ba­cač za jed­no­krat­nu upo­tre­bu, zo­lju, i upe­rio je u tenk. Iz ten­ka se pro­mo­li­lo li­ce ofi­ci­ra, iz­be­zu­mlje­no, bli­je­do. Uza­lud­no sam se tru­dio da mu vi­dim či­no­ve. „Šta... se de­ša­va?” „Okre­ći tu kon­zer­vu na­zad!” „Šta... se deš...” „Okre­ći tu kon­zer­vu na­zad! I na­re­di im da pu­ca­ju dok se na­rod ne iz­vu­če.” Bi­je­la ja­re­ća gla­va iz­vi­ri­va­la je iz­me­đu za­ve­žlja­ja. Ja­ren­ce je pro­tu­ri­lo no­gu pre­ko stra­ni­ce trak­tor­ske pri­ko­li­ce i po­ku­ša­va­lo da is­ko­či. Niz li­ce upla­še­nog čo­vje­čulj­ka, u ofi­cir­skoj uni­for­mi, ko­tr­lja­le su se su­ze. Iz­la­zio je iz ten­ka, vje­ru­ju­ći da se vi­še ne­će vra­ti­ti u mrač­nu ru­pu, gdje je svo­je miš­je no­ži­ce, svo­ju vi­li­cu, ko­ja se tre­sla, ve­li­ki tr­buh, ko­ji je je­dva pro­šao kroz ku­po­lu ten­ka, mo­gao da sa­kri­je. Ali Čar­li­ju, vo­đi gru­pe ko­ja je is­ko­či­la iz kom­bi­ja, to ni­je bi­lo do­sta. „Ve­ži­te ga!” — iz­di­rao se. Zo­lja i Če­da iz Ži­ti­šta uhva­ti­li su ofi­cir­či­ća, ko­ji se ba­tr­gao no­ži­ca­ma i od­vu­kli ga pre­ma šu­mi. Pre­stao je da se opi­re. Pre­pu­stio se sud­bi­ni i do­zvo­lio da ga od­vu­ku u mrak, u ne­po­zna­to. Za­ve­za­li su ga za ariš ko­jem su već po­če­le da ot­pa­da­ju igli­ce. „Za­što ova­ko ra­no ot­pa­da­ju igli­ce ari­šu?” — raz­mi­šljao sam. Dje­čak je za­pi­ša­vao gu­sje­ni­ce ten­ka. „Što pi­šaš tu?” — lju­ti­la se ba­ba. „Za­pi­ša­va ga da bi zar­đao. Da bi ostao tu”, ka­že ne­ko iz mra­ka. „Ovaj mo­že da zar­đa je­di­no od kr­vi.” „Sa­da će­te, ka­pe­ta­ne, ka­pe­ta­ne sa cr­ve­nom ža­bom na ka­pi, da slu­ša­te i nas sa ko­kar­dom!” Tenk se okre­nuo, me­tal­na ži­vo­ti­nja, ko­ja ga­mi­že po bla­tu, i usmje­rio sur­lu, sur­li­cu pre­ma gra­du i do­li­ni. „Se­stro, kre­nuo si da bje­žiš. Ove lju­de da osta­viš usta­še da ih ko­lju. Sad će­mo da ti pra­vi­mo re­dalj­ku na bu­lju.” „Imam ma­lo di­je­te!” — pi­štao je ka­pe­tan. „Vi­diš li ko­li­ko je ov­dje dje­ce?” „Daj mi tu zo­lju da ga stri­je­ljam.” „Ko­je ko­or­di­na­te da­je­mo?” „Ko­je ko­or­di­na­te, sa­mo nek se ro­ka!” „Bog vam dao zdra­vlje, dje­co”, kr­klja­la je ba­ba, sme­žu­ra­nih ru­ku ko­je su mi­ri­sa­le na smrt i bi­je­li luk, po­ku­ša­va­ju­ći da me za­gr­li. Od nje­nih lje­plji­vih ru­ku — pi­pa­ka, od nje­nog sli­na­vog po­ljup­ca, od pi­ske dje­voj­či­ce, ko­ja je pla­ču­ći tra­ži­la lut­ku, bi­lo mi je mu­ka. Ten­kić, is­pred ko­jeg je išao bi­je­li golf ko­man­dan­ta ma­le ka­sar­ne, za­kr­čio je put. Trak­to­ri sa pu­nim pri­ko­li­ca­ma za­ve­žlja­ja i lju­di, konj­ske za­pre­ge, kra­ve, ni­su mo­gli da pro­đu blat­nja­vom dža­dom pre­ma Me­da­ku, pre­ma Ser­bi­ji. Tre­ba­lo je sklo­ni­ti tenk, omo­gu­ći­ti iz­vla­če­nje iz­bje­gli­ca iz se­la u ko­me su usta­še, u pro­šlom ra­tu, ubi­le dvi­je hi­lja­de lju­di, obez­bi­je­di­ti za­štit­ni­cu... Le­žao sam u bla­tu iza jed­nog ari­ša i iz šmaj­se­ra, pi­kav­ca, pro­iz­vod­nja pe­de­set še­ste, pu­cao u mrak. Imao sam sa­mo dva okvi­ra i pre­ba­cio sam auto­mat sa ra­fal­ne na po­je­di­nač­nu palj­bu. Po­sli­je pe­tog puc­nja auto­mat se po­kva­rio. Za­ku­cao, stao. Bes­ko­ri­sni ko­mad me­ta­la ko­ji sam sa­da dr­žao u ru­ka­ma sa­mo je uve­ćao strah. Pre­ka­sno sam se sje­tio upo­zo­re­nja Bla­go­ja Gu­ske sa oklop­nog vo­za iz Kni­na, da ga ni­kad ne sta­vljam na je­di­nač­nu va­tru, jer ta­da umi­je da iz­da. Le­žao sam u mra­ku sa auto­ma­tom ko­ji je za­ko­čio, i žva­kao ko­mad su­vog hlje­ba. Za­bo­ra­vio sam da je­dem. Bio sam gla­dan. Ni­sam osje­ćao ni­šta osim gla­di. „Za­što su ove go­di­ne ari­šu ta­ko ra­no ot­pa­le igli­ce?” Jed­na za dru­gom pro­la­zi­le su po­red nas trak­tor­ske pri­ko­li­ce. Konj, koj­ga je tu­kao br­kat Li­ča­nin kun­da­kom po sa­pi­ma, po­ku­ša­vao je uza­lud­no da iz­vu­če pre­to­va­re­na ko­la iz bla­ta. A on­da se, uz oteg­nut nji­sak, sru­šio, sko­tr­ljao. Tek ka­da je pao, vi­dje­li smo ru­pu u pred­je­lu gru­di, iz ko­je je is­ti­ca­la krv. Po­go­dio ga je za­lu­ta­li me­tak. Si­pac, Ci­ga­nin iz Be­o­gra­da, oštrio je nož i me­ra­čio ka­pe­ta­na. „Ali, ja imam na­re­đe­nje da se po­vu­čem”- pi­šta­lo je ono za­ve­za­no za ariš. „Po­vu­ći ćeš se kad mi ka­že­mo, ja­ja­ro, po­vu­ći ćeš se ka­da ti mi ka­že­mo, se­stro.” „Mi­li­on Sr­ba ubi­li su hr­vat­ski na­ci­sti pod za­šti­tom Hi­tle­ra, ono što je osta­lo sa­da pro­tje­ru­ju, pa­le, ko­lju, pod za­šti­tom Na­toa i pe­to­kra­ke, ne­sret­ni­če. A ti imaš na­re­đe­nje da se po­vu­češ. Sto­ko! Ga­de!” — za­ur­la­vao je Cvajg, ak­ti­vi­sta. Po­noć je odav­no mi­nu­la ka­da su po­sljed­nje iz­bje­gli­ce pro­šle. Puc­nji iz do­li­ne ni­su se ču­li. Pu­ca­li smo sa­mo mi pre­ma mra­ku, pu­ca­li smo pre­ma Go­spi­ću...   * * * Kad su se iz­bje­gli­ce po­vu­kle, i mi smo kre­nu­li pre­ma Met­ku. Za­dru­žni dom, u ko­me je bio smje­šten ma­tič­ni ured sa knji­ga­ma vjen­ča­nih, po­go­di­la je gra­na­ta. „Sad sam raz­ve­den, mo­ram da ča­stim, iz­gor­je­le su knji­ge vjen­ča­nih”, mu­mlao je Sa­šo Ku­pre­ša­nin i uva­lji­vao mi fla­šu sa ra­ki­jom. Po­vu­kao sam ve­li­ki gu­tljaj i po­čeo da ri­gam. Po­vra­ćao sam no­gi­ce od pa­u­ko­va, per­je, miš­je ru­no, po­vra­ćao sam utro­bu ko­ja se ras­pa­da­la. Po­vra­ćao sam ko­ma­de iz­bli­je­de­lih dnev­nih no­vi­na sta­rih pre­ko de­set da­na, pa po­no­vo uzi­mao fla­šu od Sa­še i na­sta­vljao da lo­čem. U cen­tar Me­da­ka ula­zi­le su iz­bje­gli­ce. Pr­ve gra­na­te, ko­je su pa­le, raz­bi­le su sta­klo na iz­lo­gu se­o­ske pro­dav­ni­ce. Te­tu­ra­ju­ći po mra­ku, sa upa­lja­čem u ru­ka­ma, ušao sam unu­tra i, po već po­pljač­ka­noj pro­dav­ni­ci, tra­žio pre­o­sta­le fla­še. Dok sam ula­zio, kroz iz­log, ra­sje­kao sam ru­ku. Krv je ka­pa­la po blat­nja­vom po­du. Iza ka­se sta­ja­la je gaj­ba sa fla­ša­ma vi­na, ko­je je vje­ro­vat­no bi­lo pre­vi­še ka­ba­sto, da bi ga od­ni­je­li, ili ga je ne­ko u žur­bi za­bo­ra­vio. Na­pu­nio sam ra­nac fla­ša­ma i vra­tio se is­pred mi­li­cij­ske sta­ni­ce u cen­tru, gdje su mom­ci u ma­skir­nim uni­for­ma­ma, is­pod be­ton­ske na­stre­šni­ce, za­vr­ša­va­li sa fla­šom vot­ke. Ak­ti­vi­sta iz Be­o­gra­da, bez pre­stan­ka je po­na­vljao: „Iz­da­li su nas, opet su nas iz­da­li ko­mu­ni­sti.” „Ko­ji ko­mu­ni­sti, idi­o­te, kad ta­mo ni­ko­ga, osim nas, ni­je bi­lo!” Po­vu­kli smo se do Me­da­ka, na­pu­sti­li Go­spić, a pe­to­ri­cu na­ših lju­di za­bo­ra­vi­li smo na si­lo­su u Go­spi­ću. Jed­no­stav­no smo ih za­bo­ra­vi­li. Ni­ko se ni­je sje­tio da ih oba­vi­je­sti. Pe­to­ri­cu ko­ji su osta­li na si­lo­su, dvo­ji­cu mr­tvih ko­ji su osta­li kod Vje­ša­la, ni­ko ni­je po­mi­njao. Na­li­va­ju­ći se vi­nom, od­vu­kao sam se do fi­skul­tur­ne sa­le, gdje je voj­ska no­ći­va­la na stru­nja­ča­ma. Vra­ta su bi­la ot­klju­ča­na. Ni­je se ču­lo hr­ka­nje. Ni­je se ču­lo ni­šta. Pi­pa­ju­ći sti­gao sam do ćo­ška, spu­stio fla­šu i ra­nac po­red se­be, po­krio se ši­nje­lom i po­to­nuo u mrak. Sa­njao sam da mi je gra­na­ta od­ni­je­la ru­ku, sa­njao sam Ni­noč­ku Ne­zva­no­vu. Sje­di na gre­di za­pa­lje­ne ku­će i ple­te ko­šu­lje od ko­pri­ve. Osam ko­šu­lja je is­ple­la i de­ve­tu do jed­nog ru­ka­va. Ple­te ko­šu­lje od ko­pri­ve za dje­ča­ke ko­ji na vra­tu ima­ju is­te­to­vi­ra­no:----- OV­DE ISE­CI -----. Pa­da­ju gre­de za­pa­lje­ne ku­će. Po­če­la je da joj go­ri ko­sa. Drh­tim. Hlad­no mi je. Uza­lud sam ku­ću za­pa­lio. Ne mo­gu da se ugri­jem. Obla­či­mo ko­šu­lje. Nas de­ve­to­ro. Mo­ja je bez jed­nog ru­ka­va. Umje­sto de­snom ru­kom, ma­šem joj kri­lom, či­je je per­je uli­je­plje­no kr­vlju. Mo­jom ili tu­đom. Ne znam. Bra­do­nja Zdu­vač se smje­ška. Pre­mje­šta se sa jed­ne na dru­gu no­gu. Ni­šta ne bri­ni, sve će to po­no­vo iz­ra­sti. Sve će to na­rod po­zla­ti­ti. I sta­vlja mi zlat­ni­ke, pr­vo na jed­no, pa na dru­go oko. Osli­je­pio sam. Ne vi­dim, ne vi­dim ni­šta osim va­tre.   * * * Bu­dio sam se du­go, gle­da­ju­ći u pla­fon na ko­me je bi­la ve­li­ka ru­žna mr­lja od vla­ge. Na­po­lju je si­ja­lo sun­ce. Pri­je ne­go što usta­nem, htio sam da is­pu­šim ci­ga­ru, po­sljed­nju ci­ga­ru za ko­ju sam si­gu­ran da sam je šte­ko­vao u dže­pu voj­nič­ke blu­ze. Ali ni­sam imao upa­lja­ča. Ne­gdje sam ga u mra­ku si­noć iz­gu­bio. Po­kri­ven će­be­tom pre­ko gla­ve, do me­ne je le­žao čo­vjek. „Kom­ši­ja, de otri zu­be”, re­kao sam ot­pi­ja­ju­ći go­lem gu­tljaj. On je ću­tao. „Da ne­maš mo­žda va­tre?” Tek ta­da, pri­mi­je­tio sam kr­va­vu ja­stuč­ni­cu, na ko­joj je onaj do me­ne le­žao. Pre­no­ćio sam u sa­li sa mr­tva­cem. Do nje­ga je le­žao dru­gi. Ne­po­kri­ve­na li­ca. Onaj dru­gi ko­ga u mra­ku ni­sam vi­dio. Pret­hod­nog da­na upa­li su Hr­va­ti sa dva tran­spor­te­ra. Za­pa­li­li ne­ko­li­ko ku­ća, po­u­bi­ja­li one ko­ji ni­su uspje­li da po­bjeg­nu. A on­da su oba tran­spor­te­ra, pu­na mu­ni­ci­je na­mi­je­nje­ne op­ko­lje­nom hr­vat­skom se­lu Lo­vin­cu, od­le­tje­la u va­zduh. Ovu dvo­ji­cu si­gur­no su do­ni­je­li ju­če po mra­ku, iz Po­či­te­lja. I ni­su ima­li gdje da ih smje­ste. Osje­ćao sam se kao Ba­be­ljev ju­nak u je­vrej­skoj ku­ći. Ve­li­ka ze­le­na mu­va zu­ja­la je oko le­ša, ko­me je me­tak od pro­tiv­a­vi­on­ca raz­dro­bio če­ljust. A on­da sam po­čeo da se smi­jem. Sje­tio sam se ka­ko pro­šli put, u ovoj is­toj sa­li, ni­sam mo­gao da za­spim zbog hr­ka­nja. Gr­mlja­vi­na gra­na­ta i puc­nji ni­su mi sme­ta­li, ali hr­ka­nje mi ni­je da­lo da za­spim. Ovi bar ni­su hr­ka­li. Iz­vla­čio sam se po­put gmi­zav­ca, iz ja­zbi­ne, žmir­ka­ju­ći na sun­cu. Is­pred auto­bu­sa, ko­ji je do­ve­zao do­bro­volj­ce, ču­lo se pso­va­nje, vi­ka. Svi su jed­ni dru­ge op­tu­ži­va­li za ono što se ju­če do­go­di­lo. Dvo­ji­ca su pri­je­ti­la je­dan dru­gom, a tre­ći je pra­vio po­sao sa dje­ča­ci­ma. Dva­na­e­sto­go­di­šnja­ci­ma iz Me­da­ka. Mi­je­njao je pi­štolj, še­sti­cu, za auto­mat. Za­bo­ra­vi­li smo pe­to­ri­cu lju­di na si­lo­su kao ki­šo­bran kad za­bo­ra­viš, kao ši­bi­cu kad ti osta­ne na sto­lu. Na ste­pe­ni­štu ne­ka­da­šnje ka­fa­ne, pre­tvo­re­ne u mi­li­cij­sku sta­ni­cu, iz­le­ža­va­li su se na sun­cu lo­kal­ni mom­ci — srp­ska mi­li­ci­ja, i pi­li ra­ki­ju iz obli­žnje rad­nje, či­ji je iz­log si­noć raz­bi­la gra­na­ta. Na pro­zo­ru ka­fa­ne pi­sa­lo je: Mi­li­ci­ja. Ći­ri­li­com. Pr­vi put po­sli­je pe­de­set go­di­na. Sva tri slo­va „I” bi­la su na­pi­sa­na la­ti­ni­com”. Oko pod­ne sti­že Du­le Or­lo­vić, ope­ra­ti­vac iz Kni­na. „Aj­de­mo, mom­ci, aj­de­mo, do­bri mom­ci, gar­da je voj­ska, zar ni­je?” Du­le je oda­brao se­dam­na­e­sto­ri­cu i kre­nu­li smo na­zad pre­ma Go­spi­ću, da iz­vla­či­mo pe­to­ri­cu mo­ma­ka ko­je smo — za­bo­ra­vi­li. Iz tor­bi­ce, ko­ju je ne­ko tu po­red zi­da osta­vio, iz­vu­kao sam dva okvi­ra za svoj auto­mat. Kod ari­šo­ve plan­ta­že is­ko­či­li smo iz auto­bu­sa i kre­nu­li kroz šu­mu. Niz br­do, na­zad pre­ma Go­spi­ću. Sa ivi­ce šu­me vi­dio se si­los. Iz­me­đu si­lo­sa i šu­me na­la­zi­lo se Ini­no skla­di­šte sa naf­tom. Iz­me­đu skla­di­šta i si­lo­sa ce­sta. Na ce­sti, i sa jed­ne i sa dru­ge stra­ne, na ra­sto­ja­nju od osam­sto me­ta­ra na­la­zi­la su se dva tran­spor­te­ra ko­ji su tu­kli uli­cu. Tre­ba­lo je da se jed­na gru­pa spu­sti kroz skla­di­šte do ce­ste, da bi onoj pe­to­ri­ci, ko­ji su se na­la­zi­li na si­lo­su omo­gu­ći­la da pre­đu uli­cu. Da bi spri­je­či­la tran­spor­te­re da pri­đu bli­že. Du­gi La­i­no­vić, na­i­van kô fran­cu­ska so­ba­ri­ca, kao slu­čaj­no ka­že: „Ideš ti, Je­vra, Če­da iz Ži­ti­šta, De­da i Rav­no­go­rac.” Ni­sam imao vre­me­na da se pre­pad­nem. Stra­ha ću se sje­ti­ti mno­go ka­sni­je. Dan sun­čan po­sli­je si­noć­ne ki­še, li­va­da osta­la ne­ko­še­na, sve dje­lu­je mi­ro­lju­bi­vo, ti­ho. La­i­no­vić se de­re, do­zi­va Ra­da Šip­ta­ra ko­ji je na vr­hu si­lo­sa. Du­bo­ko is­pred pr­vih li­ni­ja, mi smo bez ra­dio-ve­ze. „Šip­tar, si­la­zi, do­la­zi­mo da te va­di­mo!” Sa si­lo­sa se ne ču­je ni­ko. Ne smi­je­mo da kre­ne­mo dok nam se ne­ko sa si­lo­sa ne ja­vi. Po­bi­će nas Ra­de Šip­tar. Na si­lo­su ima­ju bro­ving. Mo­gu da po­mi­sle da smo Hr­va­ti. „Šip­tar, do­la­zi­mo da te va­di­mo.” Na kra­ju, Ra­de Šip­tar se ja­vlja. Ču­je nas on ali nas ču­ju i Hr­va­ti. „Je­bo va­đe­nje, ro­kaj­te bo­vu (tran­spor­ter), eno je osam­sto me­ta­ra niz put”, ku­ku­ri­je­če Šip­tar sa si­lo­sa. „Si­la­zi Šip­tar, je­bem ti ma­ter.” Niz Ini­no skla­di­šte, pre­ko li­va­de, vi­še ko­tr­lja­ju­ći se ne­go tr­če­ći, nas če­tvo­ri­ca si­la­zi­mo do ce­ste. Če­da ma­ka­za­ma od ba­jo­ne­ta si­je­če ži­cu. Uli­je­će­mo u ka­nal po­red pu­ta. Če­da is­pa­lju­je trom­blo­ne u prav­cu gdje se na­la­zi bo­va. Tran­spor­ter je pre­da­le­ko i trom­blo­ni pa­da­ju po ce­sti. Po­sli­je po­la sa­ta Ra­de Šip­tar i njih če­tvo­ri­ca si­la­ze. Šip­tar vu­če dva san­du­ka sa mu­ni­ci­jom za bro­ving. A bro­ving su ba­ci­li sa kro­va si­lo­sa. „Aj­de, no­vi­nar, uzmi, bre, ovaj san­duk.” Kre­nuo sam da po­dig­nem san­duk, i od­jed­nom čuo, baš čuo — kvrc. Ne­što je pu­klo, pr­snu­lo, za­škri­pa­lo mi u le­đi­ma. Osje­tio sam oštar bol u kič­mi i vi­še iz po­lu­sag­nu­tog po­lo­ža­ja ni­sam mo­gao da se po­mje­rim. Po­mi­slio sam da me je po­go­dio me­tak. Ali ni­je bi­lo kr­vi. Če­da, Ra­de Šip­tar, De­da Mla­de­no­vić, tr­ča­li su pre­ma šu­mi dok su ih osta­li po­kri­va­li va­trom. A ja sam sta­jao na­sred li­va­de u po­lu­pog­nu­tom po­lo­ža­ju, sa dva san­du­ka mu­ni­ci­je, i ni­sam mo­gao da se mak­nem. Ku­ći­ca na če­ti­ri ko­ko­ši­je no­ži­ce se okre­ta­la. „Daj, ba­ba, gla­vu!” — vi­kao je ko­lac. Uko­či­lo me. Iši­jas. Se­kun­di su mi iz­gle­da­li kao sa­ti. Ne sje­ćam se o če­mu sam mi­slio, da li sam se pla­šio, znam sa­mo da ni­sam mo­gao da po­vje­ru­jem da mi se to de­si­lo. Sam na­sred bri­sa­nog pro­sto­ra, iz­me­đu dvi­je za­ra­će­ne voj­ske, po­sljed­nji Sr­bin u Go­spi­ću, uko­čen, u pod­ne. „Fu­raj, pi­ska­ra­lo, ko­ji ti je moj!” „Ne mo­gu da se po­mje­rim”, htio sam da vik­nem, ali usta su mi bi­la su­va. A on­da je me­tak od pro­tiv­a­vi­on­ca ras­ci­je­pio dr­vo is­pred me­ne. I ja sam sko­čio kao zec. Da­lje se ne sje­ćam. Tih sto me­ta­ra što mi je pre­o­sta­lo do šu­me pre­tr­čao sam, ka­sni­je su mi pri­ča­li, kao Ben DŽon­son. I sru­šio se u za­klon. San­du­ci sa mu­ni­ci­jom osta­li su na li­va­di.

Pročitajte još:Ratna reportaža: Bo­dlja mor­skog je­žaRatna reportaža: MinerRatna reportaža: Crna princeza se oblizujeRatna reportaža: Prsten

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić