Pravda

Završena je epizoda „Hašim Tači u srpskoj prestonici“. Predstavnici vlasti u Beogradu su Prištini odgovorili da će Tači biti uhapšen ukoliko dođe na konferenciju Evropske integracije Zapadnog Balkana jer protiv njega postoji pravosnažna presuda, a na osnovu nje i poternica. Tači je u Srbiji proglašen krivim zbog terorizma. Šta reći, a ne zaplakati? Nije Srbe sa Kosova i Metohije bez teksta ostavio poziv da Tači u Beograd dođe. Zašto bi? Više je poslednjih godina poštovan od strane srpskih zvaničnika, što političara, što crkvenih velikodostojnika, nego što je mogao da sanja. Utrkivali su se ko će pre ruku da mu pruži, od Borisa Tadića, Ivice Dačića do vladike Teodosija. Zato nam nije bilo teško da ga zamislimo kako šeta Knez Mihailovom ulicom. Aleksandar Vulin nije mogao, dok je bio na čelu Kancelarije za Kosovo i Metohiju, da izgovori njegovo ime, a da ne kaže „gospodin“. Sve smo te gorke knedle mi na Kosovu i Metohiji davno progutali. Nismo zanemeli ni što mu je poručeno da će ga policija uhapsiti ako dođe. Svaka normalna država teroriste i ubice hapsi i zatvara.

U Briselu gospodin, u Beogradu terorista

Srbe na Kosovu i Metohiji muči sledeće: da li normalna država potpisuje sporazum sa čovekom koji je u toj istoj zemlji osuđen za terorizam? Zašto je za srpsku vlast, bivšu i ovu sadašnju, Tači u Briselu i na Kosovu i Metohiji gospodin, a u Beogradu terorista? Zato smo na vest o hapšenju samo duboko udahnuli. Odavno smo prešli granicu besa, straha, granicu ljudske izdržljivosti, mi smo u nekoj sopstvenoj galaksiji. Igramo na kartu sreće i čekamo da bude ono što biti ne može. Nemoćni da sami bilo šta promenimo, nije nam ostalo ništa drugo nego da trpimo, pa koliko ko izdrži. Da trpimo i pamtimo. Trpimo kada nam isključe vodu, kada isključe struju, kada nas policija kažnjava za izmišljeni prekršaj. Kada nas albanski policajci teraju da na sred puta ponavljamo kako živimo u „državi Kosovo“. Trpimo i kada inspekcije obilaze srpske radnje i kažnjavaju vlasnike bez razloga. Ako imate dozvolu za rad, recimo za neku trgovinu odštampanu na srpskom jeziku, inspektor vam kaže da ne važi i da mora da bude na albanskom jer vi živite u „državi Kosovo“, i napiše kaznu. Vi znate da su oba jezika službena, ali šta vredi. Trpimo kada nas bodu noževima, tuku, ubijaju, kada nam ruše i otimaju kuće, zemlju, šume. Oni čine sve da nestanemo, a mi trpimo. Samo duboko dišemo, jer se tako najbolje potiskuje bes. To nam još nisu zabranili. Bog se priziva u pomoć svaki put kada krenemo put Merdara ili Kosovske Mitrovice, jer, ako nas policija zaustavi kod Podujeva, odnosno Vučitrna, mogu da nas optuže bukvalno za šta hoće.

Srpski Jozef K.

Kosovska policija je pre nekoliko godina kod Vučitrna zaustavila mog prijatelja Mladena i tražila mu kosovski atest za gas, srpski u tom trenutku nisu hteli da priznaju. Nije ga imao, nije bilo pametno ni da se prepire, već im je rekao da mu napišu kaznu, pa će na sudu da dokaže da se atest na Kosovu ne može uraditi. Došlo je vreme da ode na suđenje i mislio je da je dobro pripremljen. U to vreme, kada nam napišu kaznu za atest, odlazili smo do Mašinskog fakulteta u Prištini, i dobijali potvrdu da na Kosovu ne postoji servis za ugradnju auto gasa – u međuvremenu je otvoren jedan u Drenici. Otišao je Mladen na suđenje sa takvom potvrdom i zamalo nije dobio infarkt jer je u njemu nepoznatom policijskom zapisniku pisalo da je policija u njegovom autu pronašla robu u vrednosti preko dve hiljade evra za koju on nije imao uredne papire. Atest za gas nije ni pomenut. Određena mu je kazna od 800 evra, a nepostojeća roba je zaplenjena. Još nije ni shvatio šta ga je snašlo, sud je završio sa njegovim slučajem. Mladen tog dana nije imao sreće, naišao je u trenutku kada su policajci rešili da zaustave nekog Srbina i malo ga driblaju. Mi to tako tumačimo, jer kome da se žalimo u „državi“ koju vode teroristi? Oni koji su smislili čitav koncept konferencije u Beogradu, naredili da se Tači pozove pa opozove, ostvarili su svoj cilj. Tači je odlično odigrao svoju ulogu. Vlast u Beogradu je sama pokazala da zna sa kakvim čovekom se dogovara i predaje mu u krvave ruke ne samo narod već i teritoriju. U suštini svi oni igraju za isti tim, samo je ovog puta Srbiji bila potrebna lekcija. Već narednog dana su ih šefovi sve postrojili u Briselu da se međusobno rukuju i smeše jedni drugima. Briselski sporazum je sa Ivicom Dačićem potpisao taj isti Hašim Tači, zvani Zmija! Pre dve godine su nas Zmiji predali na tacni. I zato, dok oni odrađuju svoje uloge, Srbi na Kosovu i Metohiji uzdišu, gledaju kako sa njima trguju, trpe i pamte.

Pročitajte još:Hoće li biti rata?Đavo je odneo šalu u Srbiji

Izvor: Novi Standard