Pravda

Pogledajmo prvo privredu SAD u septembru 2008. godine. Tada je u njoj počela tipična deflaciona kriza (nalik onoj u proleće 1930. godine), koja je bila zaustavljena masovnim štampanjem novca. Ali, šta je bio uzrok tog deflacionog (to jest onog izazvanog padom ukupne privatne potražnje) šoka? Da bismo odgovorili na to pitanje, prisetićemo se nekih teza neoklasične političke ekonomije. Ona tvrdi da je „normalno” stanje privrede — ravnotežno. Ako neke spoljne okolnosti, politika države, promena prirodnih uslova ili nešto drugo izbace privredni sistem iz stanja ravnoteže, ona počinje sama od sebe da se vraća u nju, i potrebno je sve više i više napora da se zaustavi ili uspori taj proces. Neću da tvrdim da je postavka važi za sve situacije, nije isključeno da „ravnotežno” stanje uopšte ne postoji u prirodi, ali ne radi se o tome. Kao što znamo, 1981. godine u SAD je prihvaćena takozvana „reganomija”, to jest ekonomski program koji je podrazumevao stalno kreditno stimulisanje potražnje. Do njenog prihvatanja, ravnotežni makroekonomski pokazatelji američkih domaćinstava izgledali su otprilike ovako: ukupni dug — ne više od 60–65 odsto godišnjih prihoda, ušteđevina — oko 10 odsto raspoloživih prihoda. Do 2008. godine ti pokazatelji su se promenili na sledeći način: prosečni dug — preko 130 odsto godišnjih prihoda, ušteđevina — 5-7 odsto. Treba istaći da je poslednja cifra, koja se još 2008. godine nije dovodila u pitanje, za poslednjih pet godina „iznivelisana” pomoću statističkih smicalica, tako da je u poslednjim zvaničnim podacima oko nule. Međutim, to ni na koji način ne utiče na stvarnost. Postavljaju se zato dva pitanja. Kako je došlo do tako ozbiljnog udaljavanja od stanja ravnoteže i koliko je danas potražnja američkih domaćinstava iznad ravnotežne? Na prvo pitanje odgovor je jednostavan — bankarski sistem je početkom 80-tih godina prošlog veka dozvolio domaćinstvima da refinansiraju svoje dugove, to jest postalo je moguće da se stari krediti vraćaju pomoću novih (to je bio deo politike „reganomije”). A pri tom ne bi padala potražnja jer su počeli i da smanjuju cenu kredita. Godine 1980. diskontna stopa Federalnih rezervi SAD iznosila je 19 odsto (Pol Voker, tadašnji prvi čovek Federalnih rezervi, borio se protiv inflacije), a do decembra 2008. godone ona je, praktično, bila ravna nuli. I ekonomski sistem je proizvoljno počeo da se kreće ka ravnotežnom stanju, to jest — da smanjuje privatnu potražnju koja je bila stimulisana gotovo 30 godina. SAD trenutno na sve načine pokušavaju da stimulišu privatnu potražnju drugim metodama, ali ona svejedno opada. Makar i polako. Ali, do kada će padati? Na osnovu statistike se može približno proceniti dalji pad. Ako je na početku krize ušteđevina iznosila - 5 odsto, a treba da bude 10 odsto, onda će potražnja zahvaljujući rastu ušteđevine pasti otprilike za 15 odsto od raspoloživih prihoda stanovništva u jesen 2008. godine. A to je 11 biliona dolara. To jest, povećanje potražnje zahvaljujući smanjenju ušteđevine iznosilo je 1,5 bilion dolara godišnje. Dalje, potražnja je stimulisana putem rasta dugova domaćinstava, pa je u trenutku krize ukupni dug iznosio oko 15 biliona dolara i rastao je oko 10 odsto godišnje. To jest i ovde su razmere stimulisanja u trenutku krize — 1,5 biliona dolara godišnje. Uzgred, poklapanje te dve cifre je posredni dokaz njihove tačnosti. Ovo znači da je potražnja domaćinstava za tri biliona veća od njihovih raspoloživih prihoda. Dok god ne bude dato objašnjenje kako će monetarne vlasti SAD pronaći i dati domaćinstvima tih tri biliona — ja neću poverovati u prirodni ekonomski rast američke privrede. Neću poverovati ni u to da se u okviru „postmoderne” (više puta sam pisao da ne razumem šta je to) bazne proporcije menjaju — pa i udeo troškova domaćinstava u američkom BDP, koji se nalazi na istorijskom maksimumu. Razume se, ta tri biliona neće nestati odjednom — ali upravo njihovo smanjenje i izaziva krizu! Zato što pad potražnje izaziva smanjenje broja radnih mesta i plata — to jest padaju prihodi, što izaziva dalji pad potražnje… I tako dalje, po padajućoj spirali, do ravnotežnog stanja između potražnje i raspoloživih prihoda. Kako pokazuju empirijska istraživanja različitih kriza i recesija, pad prihoda to tačke ravnoteže između njih i rashoda i domaćinstava veći je od prvobitne razlike između prihoda i rashoda. Važnu ulogu tu igra multiplikator međusektorskog bilansa, i  on, za različite privrede i zemlje, iznosi 1,5–3 (to jest tačka ravnoteže između „novih” prihoda i rashoda je niža od „starih” prihoda za vrednost koja je 1,5–3 puta veća od prvobitne razlike između prihoda i rashoda). U situaciji krize sa početka 30-tih multiplikator je bio bliže maksimumu (razlika je bila oko 10 odsto, a pad prihoda — otprilike 25–30 odsto), ali u našem slučaju, kada je razlika mnogo veća, najverovatnije bi imalo smisla uzeti minimalnu vrednost. U tom slučaju, tačka ravnoteže prihoda nalazi se na nivou koji je niži od sadašnjeg otprilike za 4,5 biliona u godišnje (to jest na kraju krize raspoloživi prihodi američkih domaćinstava biće na nivou oko 6,5 biliona dolara godišnje). Potražnja će, prema tome, biti dvaput niža nego što je sada. Što se tiče razmera pada potražnje i prihoda stanovništva SAD, spreman sam i za polemiku i za prihvatanje korekcija. Ali, napominjem da je taj proračun (u prvobitnoj varijanti) napravljen negde 2002. godine — i tokom proteklih 10 godina nije bilo nikakvih razloga za njegovu izmenu. Pitanje je samo bilo gde će biti maksimum potražnje — ali je „mina” bila postavljena pod privredu SAD već pre nekoliko decenija. Upravo zbog postojanja napred navedenog „zakona” ne mogu ozbiljno da prihvatim mišljenja da u SAD (i u svetu) može da počne privredni rast — ako takva mišljenja ne prati opis mehanizma stimulisanja strukturnog disbalansa između potražnje i prihoda. Za sada, za 10 i više godina, takav mehanizam niko nije pokazao. Treba istaći još jednu okolnost. Od 2008. godine struktura stimulisanja potražnje suštinski se promenila. S tim u vezi, proračun iz 2008. godine više nije, konkretno - ušteđevine su malo porasle, a dug građana se smanjio. A njihovo smanjenje se kompenzovalo povećanjem budžetskih troškova. Teoretski, bilo bi interesantno videti kako se stimulisanje formira danas, ali se to nikako neće odraziti na generalni zaključak, pošto se od tada rashodi domaćinstava u SAD praktično nisu smanjili (to je i bio cilj Federalnih rezervi SAD), a prihodi nisu porasli. To znači da se razlika smanjila, ali je pitanje koliko se ta cifra promenila u nominalnom izrazu. Obamina ekonomska reforma (koja uključuje takozvanu „škriljac revoluciju”  usmerenu na smanjenje energetskih troškova u američkoj privredi) dala je efekat u smanjenju operativnih troškova unutar nekih sektora američke ekonomije — što je izazvalo rast investicionog kreditiranja i privid privrednog rasta. Privid — zato što su istovremeno porasli dugovi preduzeća, i pitanje je da li se takav rast može smatrati stvarnim. Zapravo, to je pitanje interpretacije statistike. Jer, finalna potražnja je poslednjih godina u SAD nastavila da pada (čak i prema zvaničnim podacima, uzimajući u obzir umanjenu inflaciju, ona ne raste), što znači da je taj rast, čak i u slučaju optimističnog tumačenja statistike, kratkoročan i nestabilan.

Pročitajte još:Drašković: Srbija da ukloni „kosovski balvan“ sa svog puta na ZapadZavršen miting DS-a, evo šta su poručili sa govornice

Navedene procene govore navode na zaključak da će razmere krize biti 2–2,5 puta veće od krize iz 30-tih godina prošlog veka koja se završila „Velikom depresijom”, na čijem početku su rashodi domaćinstava bili veći od prihoda za oko 10 odsto. Tada je, na primer, na vrhuncu krize nezaposlenost u Zapadnoj Evropi dostizala 40 odsto — šta onda da očekujemo danas. Postoji veliki spektar pitanja na koja je obavezno potrebno odgovoriti. Pomenuću samo dva: da li u takvoj situaciji može da se održi „srednja” klasa kao instrument socijalno-političke stabilnosti razvijenih zemalja i koliko će morati da se prilagođavaju međunarodni i unutrašnji ekonomski i trgovački propisi, između ostalog, da li će opstati STO? Odgovora na ta pitanja za sada nema, a na će morati da se odgovori. Izvor: Fakti.org