Pravda

Pr­vog za­tvo­ra do­pao je ka­da je „iz­bu­na­rio bar­ku ba­ku­ti”, odže­pa­rio ba­bu, ba­bu ko­ja je u nov­ča­ni­ku ima­la sa­mo de­set di­na­ra. U okru­žnom za­tvo­ru u Pa­din­skoj Ske­li te go­di­ne su se na­mno­ži­le mač­ke. Uprav­nik za­tvo­ra da­vao mu je po dva­na­est sa­ti za­tvo­ra ma­nje za sva­ku uhva­će­nu i ubi­je­nu mač­ku. Za dvi­je mač­ke, dan za­tvo­ra ma­nje. Si­pac je na­pra­vio mot­ku, sa om­čom na vr­hu, ko­jom je po cio dan lo­vio mač­ke. Pe­če­ni, ko­ji je već jed­nom le­žao u Za­be­li, za­to što je za­klao čo­vje­ka, imao je mač­ku ko­joj je sve zu­be po­va­dio kli­je­šti­ma. Mač­ku ko­ja je sa njim u kre­ve­tu spa­va­la. Mač­ku bez zu­ba, ko­joj se iz usta ci­je­di­la sper­ma ma­to­rog ro­bi­ja­ša. Tu mač­ku je ne­sret­ni Si­pac ulo­vio jed­no­ga ju­tra, i, ne zna­ju­ći či­ja je, uda­vio. Ota­da je mo­rao da pre­u­zme nje­nu ulo­gu. Mo­rao je da po­sta­ne zva­nič­na tet­ki­ca Pe­če­nog, ko­ju je on iz­najm­lji­vao i dru­gi­ma na sat. Ona­ko si­tan i žgo­ljav uspio je da se uvu­če u auto­bus s be­o­grad­skim man­ga­ši­ma, ko­ji su kao do­bro­volj­ci po­la­zi­li na front. Ne­ki su tvr­di­li da se sa­krio u škaf auto­bu­sa, dru­gi da su ga po­ve­li pi­ja­ni do­bro­volj­ci sa Dor­ćo­la, da bi ima­li s kim da se spr­da­če. Si­pac je sti­gao na go­spić­ki front. Sta­jao je, po­sljed­nji u re­du, dok su di­je­li­li oruž­je. I on, Si­pac, Ci­ga­nin, ko­ga su svi tu­kli, ko­ji je jeo ono što osta­ne u ta­nji­ri­ma iza go­sti­ju u eks­pres re­sto­ra­nu pre­ko pu­ta Že­le­znič­ke sta­ni­ce, ko­ji je išao po ci­ga­re­te či­sta­či­ma ci­pe­la i ku­po­vao ulo­ške po­sljed­njoj štaj­ge­ri­ci Ve­ri Kre­ča­ni, sti­skao je „šmaj­ser”, dok ga pr­sti ni­su za­bo­lje­li. Pr­vi put je Si­pac, ste­žu­ći oruž­je, osje­tio da i on mo­že da bu­de kao i dru­gi, da i on mo­že da bu­de jak. Po­sla­li su ga s osta­li­ma na ba­ri­ka­du. Ob­ja­sni­li su mu ka­ko se pu­ca. Mom­ci, mje­šta­ni s ko­ji­ma je kre­nuo, ni­šta o Sip­cu ni­su zna­li. Bio je mrak i ni­ko ni­je pri­mi­je­tio ka­ko se Si­pac, po­sli­je pr­vih puc­nje­va, iz­gu­bio. Na­šli su ga pred zo­ru ka­ko drh­ti u žbu­nju po­red ka­sar­ne. Bje­že­ći kroz mrak, iz­gu­bio je nož, bom­be, tor­bi­cu sa šar­že­ri­ma. U ru­ka­ma je, po­red „ša­la­maj­se­ra”, sti­skao te­le­fon. „Je l’ ovaj vaš?” — pi­ta­le su br­ka­te mom­či­ne iz spe­ci­jal­ne je­di­ni­ce, vo­de­ći pre­pla­še­nog Sip­ca. „Si­plji­vi, ma­mu ti je­bem, šta će ti te­le­fon?” — raz­drao se za­mje­nik ko­man­dan­ta. „Ca­re, slo­bo­de mi, to sam ja za štab...” „Šta će nam te­le­fon, kad je pr­va te­le­fon­ska ve­za osam­de­set ki­lo­me­ta­ra odav­de?” I opet su uhap­si­li Sip­ca. Ve­za­li su ga li­si­ca­ma za ogra­du kre­ve­ta. Slje­de­ćim tran­spor­tom vra­ti­će ga na­zad. „Sli­kaj ovo, no­vi­nar. Sli­kaj ka­ko pra­ve srp­ske do­bro­volj­ce hap­se.” „Ću­ti, Si­plji­vi, stri­je­lja­će­mo te. Em si ute­kao, em si te­le­fon iz srp­ske ku­će opljač­kao.” Upla­še­ni Si­pac pje­va: „Te­kla vo­da kud je te­kla, Sr­bi­ja je mno­go ste­kla, Ste­kla Sr­be i Ci­ga­ne, Svi smo ve­re pra­vo­slav­ne.” „No­vi­nar, slo­bo­de ti, re­ci im da me pu­ste. Ti me znaš. Pi­sao si o me­ni i Mi­ci u Re­por­te­ru. I sli­ke si nam sta­vljao.” Od­ve­za­li su ga na mo­ju mol­bu. Po­sli­je po­la sa­ta vra­tio se Si­pac od­ne­kud iz ku­hi­nje sa fla­šom da se po­ča­sti­mo, dok dru­gi ra­tu­ju. Ni do po­la fla­še ni­smo sti­gli a on je već „uspio” tro­ji­cu da „ukan­ta”, jed­nog da „za­ko­lje”, dvo­ji­cu da „za­ro­bi”. „Sa­mo da mi vra­te oruž­je, ču­će se ko je Si­pac, bre.” Su­tra­dan je s le­đa ubi­jen ko­man­dant ka­sar­ne. Na­ve­če je po­če­lo po­vla­če­nje. Eva­ku­a­ci­ja že­na i dje­ce. Mrak, ki­ša, ha­os. U gu­žvi, u pa­klu što je na­stao, svi su na ma­log Sip­ca — lov­ca na mač­ke u Pa­din­skoj Ske­li, za­bo­ra­vi­li. Pri­mi­je­ti­li su ga tek na po­sljed­njem sje­di­štu auto­bu­sa, ko­ji je vo­zio do­bro­volj­ce iz Me­da­ka za Be­o­grad. Svi su pri­ča­li o be­smi­sle­noj smr­ti dvo­ji­ce mo­ma­ka ko­ji su sa na­ma do­šli. O dje­voj­či­ci ko­joj je gra­na­ta ot­ki­nu­la ru­ku. O iz­da­ji i ka­pe­ta­nu, ko­ji je pla­kao, umje­sto da osta­ne i za­šti­ti zbjeg pod Ve­le­bi­tom. Ko je mo­gao pro­va­li­ti da se Si­pac, na kvar­no, do­če­pao svog „ša­la­maj­se­ra”? NJe­ga su uvi­jek svi tu­kli. Bio je naj­ma­nji, žgo­ljav, klem­pa­vih uši­ju, s ve­li­kom gad­nom kra­stom na vra­tu. Če­sto je, dok je spa­vao, čuo smi­jeh. Ni­ka­da se vi­še Sip­cu ne­će smi­ja­ti. Is­pod tri bro­ja ve­ćeg voj­nič­kog ši­nje­la, na­ba­vlje­nog na voj­nom ot­pa­du i ofar­ba­nog u cr­no, „šte­ko­vao” je Si­pac na ka­nap pri­ve­zan „ša­la­maj­ser”.

Pročitajte još:Ratna reportaža: Daj, ba­ba, gla­vuRatna reportaža: Raz­go­vor sa kr­vlju ili pe­ta Be­to­ve­no­va na šmaj­se­ru M-56NEBOJŠA JEVRIĆ: U Rusiju moraš verovatiRatna reportaža: Se­ljak sa­hra­nju­je ov­ce (a o lju­di­ma po­tom)

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić