Pravda

Se­la su u do­li­ni, ko­ja je sa dvi­je stra­ne okru­že­na li­ti­ca­ma. Konj lu­ta do­li­nom i ne mo­že ni­ku­da iz nje. Sa dvi­je stra­ne su ro­vo­vi i min­ska po­lja, sa dru­ge dvi­je li­ti­ce. Ne­ka­da je tu­da, po­red po­to­ka, pro­la­zio put, ce­sta pre­ma mo­ru. Sa­da put ne vo­di ni­kud. Mje­se­či­na je, sep­tem­bar­ska noć. Ali još to­pla. Kroz min­sko po­lje pu­zi ma­to­ra se­o­ska skit­ni­ca, Pa­un. Pu­zi pre­ma ri­đa­nu, ko­nju sa bi­je­lom zvi­je­zdom na če­lu. To­li­ko je bli­zu hr­vat­skim po­lo­ža­ji­ma, da ču­je ko­ma­de raz­go­vo­ra. U jed­noj ru­ci no­si ular, u dru­goj koc­ku še­će­ra. Ako se konj po­mje­ri, ako zar­že, osje­ti­će Pa­u­na usta­še. Va­bi ga bez gla­sa, sra­stao sa ze­mljom, pre­tvo­ren u ka­men, u gmi­zav­ca. „A ri­đa­ne, a ri­đa­ne.” Iz mra­ka su ga gle­da­le konj­ske oči. Vi­dio je ka­ko se konj­ska nju­ška pri­bli­ža­va nje­go­vom dla­nu. Konj kao da je osje­tio da sa­mo uz po­moć raz­ba­ru­še­nog star­ca mo­že iza­ći iz do­li­ne okru­že­ne sti­je­na­ma i ro­vo­vi­ma. Vo­de­ći ri­đa­na za gri­vu, po­lu­pu­ze­ći, iz­mi­go­ljio je Pa­un iz min­skog po­lja. Ka­da su tvr­di mom­ci sa be­o­grad­skog as­fal­ta kre­nu­li put Li­ke, kre­nuo je sa gru­pom do­bro­vo­lja­ca i dje­da Pa­un, vje­či­ta se­o­ska lo­la i be­kri­ja iz Rip­nja. Iz na­pu­šte­ne hr­vat­ske ku­će uzeo je cr­ni pli­ša­ni pre­kri­vač na ko­me je bio na­sli­kan pa­un. Za­ku­cao ga je na mot­ku. To je bi­la za­sta­va đe­da Pa­u­na. Pred zo­ru uja­hao je Pa­un u lo­gor na ko­nju. Bu­kli­jom vi­na po­li­vao je usnu­le do­bro­volj­ce, tek sti­gle s po­lo­ža­ja. Pro­bu­dio je sve, vi­kao, pu­cao u va­zduh, sla­vio svoj po­vra­tak sa rat­nim pli­je­nom — ri­đa­nom sa bi­je­lom zvi­je­zdom na če­lu. Tri da­na je, s cr­nom za­sta­vom pre­ko ra­me­na, na ko­joj je bio iz­ve­zen pa­un, ja­šu­ći pr­vi put u ži­vo­tu ko­nja, obi­la­zio po­lo­ža­je, dr­že­ći go­vo­re o vi­te­zo­vi­ma s Vo­ždov­ca, o po­koj­nom ko­man­dan­tu Gi­ški, ja­ha­ču ne­be­skom, ko­me će se i on pri­dru­ži­ti jed­nog da­na. Tre­ćeg da­na, dok je umo­ran spa­vao, po­kri­ven ko­žu­hom, ban­da čet­nič­ka ukra­la mu je ko­nja. Na­to­va­ri­li ga u ka­mi­on i pro­da­li u ne­kom se­lu bli­zu Kni­na. Pro­da­li su ri­đa­na sa bi­je­lom zvi­je­zdom na če­lu za bu­re ra­ki­je. Od ta­da je Pa­un pre­stao da pri­ča sa lju­di­ma. Po­če­le su ma­gle. Te­ške ma­gle što su iz­la­zi­le iz na­tru­lih sta­ba­la pra­sta­re šu­me. Ma­gle ko­je su iz­la­zi­le iz pu­ko­ti­na na sti­je­na­ma. Ma­gle ko­je su iz ze­mlje iz­la­zi­le. Ma­gla je ula­zi­la u lo­ba­nju, u mo­zak, za­jed­no sa stra­hom. I oni i mi smo se pla­ši­li ma­gle. Uvi­jek je po­sto­ja­la mo­guć­nost da oni dru­gi kroz ma­glu pro­đu. A Pa­un, ljut zbog ko­nja, pre­stao je da pri­ča sa svi­ma. Za smje­ne stra­že iz­mi­slio je naj­čud­ni­ju lo­zin­ku u isto­ri­ji ra­to­va­nja. Za no­ga­vi­cu je za­ve­zao čak­tar sa ov­na i ka­da bi se pri­bli­žio stra­žar­skom mje­stu, nje­go­va lič­na jav­ka je bi­la „Be­ee”. Oda­ziv „Be­ee”. Za­ma­lo ga jed­ne no­ći no­vi do­bro­vo­ljac ni­je ubio, že­le­ći do­ma­ćin­ski da obez­bi­je­di ne­što za ra­žanj. Po­mi­slio je da ide ovan. „On­da bi­smo ima­li pu­nje­nog Pa­u­na”, re­kla je Ke­va Ko­bra, biv­ša kel­ne­ri­ca, do­bro­volj­ka, ofar­ba­na u pla­vo. Pa­un, je­di­no sa mnom pri­ča, ka­že mi u po­vje­re­nju da ne mo­že da za­spi po či­ta­vu noć ot­kad su po­če­le ma­gle. Za­spi, ka­že, tek ka­da pi­je­tao tri pu­ta za­ku­ku­ri­je­če. Ko­nja ne mo­že da im opro­sti. Za­ve­zao je zvo­no — čak­tar na no­ga­vi­cu i ota­da sa­mo rže, ble­ji, nja­če, a kad ho­će da za­spi, sta­ne na jed­nu no­gu i poč­ne da ku­ku­ri­je­če to­li­ko gla­sno da sve osta­le raz­bu­di. Ali sa usta­ša­ma raz­go­va­ra. Ka­ko pad­ne mrak, Pa­un do­đe do naj­i­stu­re­ni­jeg stra­žar­skog mje­sta i po­či­nje raz­go­vor s kom­ši­jom usta­šom: „Uja­če, o uj­ko...” „Šta je, Če­do, pr­lja­vi, šta je, što se ne oku­paš?” „Ne­sta­lo mi sa­pu­na, če­kam da te za­ko­ljem, pa da pra­vi­mo sa­pun...” Pri­ča tra­je do du­bo­ko u noć. Onaj sa dru­ge stra­ne, stal­no je­dan te isti, vre­me­nom po­či­nje pri­ču o lje­ti­ni, o Be­o­gra­du, i na kra­ju o ko­nju. Da­ni­ma Pa­un i ne­po­zna­ti iz ma­gle pri­ča­ju. To­li­ko bli­zu, to­li­ko da­le­ko je­dan od dru­go­ga. Čak i pre­ko da­na, dok se iz­le­ža­va u po­lu­sru­še­noj ku­ći, Pa­un mo­to­ro­lom na­zo­ve svog pri­vat­nog usta­šu da sa njim di­va­ni, u inat svi­ma. Jed­ne ve­če­ri Pa­un se vra­ća sa stra­že, dok mi pe­če­mo pe­če­nja­ke, ru­bi­mo ku­ru­ze. „No­ćas idem da se na­đem sa mo­jim usta­šom, u do­li­ni kraj po­to­ka. Do­go­vo­ri­li smo se da do­đe­mo sa­mi. I on i ja bez oruž­ja.” U po­noć, gru­pa od de­set mo­ma­ka, sa ot­ko­če­nim pu­ška­ma i me­ci­ma u ci­je­vi­ma, kre­nu­la je za đe­dom Pa­u­nom. Pso­vao je i pri­je­tio Pa­un ali ni­je ni­šta po­ma­ga­lo. Ni­je­smo htje­li da ga pu­sti­mo sa­mog. Zo­lja, Vla­da i ja išli smo od­mah iza nje­ga. Noć je bez mje­se­či­ne. Te­ška, mrač­na noć. „Ideš li, uja­če?” „Idem, Če­do, idem.” „Upa­li ši­bi­cu.” Na dva­de­se­tak me­ta­ra is­pred vi­di se pla­mi­čak. Na kraj po­to­ka, mo­mak, sam, sa fla­šom po­red se­be. „Ni­šta mi u ži­vo­tu ni­je bi­lo te­že”, pri­čao mi je ka­sni­je Pa­un, „ne­go kad sam nje­ga vi­dio sa­mog bez oruž­ja, a ja či­ta­vu je­di­ni­cu sa so­bom po­veo. Pra­vi vi­tez. Ne kao vi, ma­ga­rad srp­ska, što me obru­ka­ste.” Sje­da Pa­un po­red po­to­ka, a mi osta­li po­la­ko se vra­ća­mo pre­ma šu­mi. „Šta je, je­si li se pre­pao, te si ovo­li­ku voj­sku sa so­bom po­veo?” „Ni­je va­ma za vje­ro­va­ti.” „Ne, ne­go ni­je va­ma.” „A šta bi ura­dio da te sad uhva­ti­mo i od­ve­de­mo u Knin?” „Da me od­ve­de­te u Knin? A ka­ko bi, Pa­u­ne, is­pri­čao Mar­ti­ću ka­ko si usta­šu za­ro­bio? Šta bi mu re­kao, ka­ko si me uhva­tio?” Či­ta­ve no­ći su Pa­un i Zden­ko Hor­vat pri­ča­li kraj vo­de, i ra­ki­ju ohla­đe­nu pi­li. Pri­ča­li su o ko­nju što ga je Pa­un ukrao Zden­ku, o ko­nju ko­ga su Pa­u­nu ukra­li. Do­šao je Pa­un pred zo­ru, pi­jan, i dok se za­vla­čio pod po­kri­vač, ču­lo se ka­ko sa so­bom go­vo­ri: „U ko­ga ja pu­cam, za­mi­sli, ona­kvog vi­te­za ubi­ti!” Su­tra­dan, đed zo­ve mo­to­ro­lom pre­ko. Dru­gi glas mu se ja­vlja. „Zden­ka ho­ću, usta­šo, ne­ću sa to­bom, ga­de, da pri­čam.” „On­da na­zo­vi Sve­tog Pe­tra, mo­žda te on spo­ji sa Zden­kom. Imao je ne­sre­ćan slu­čaj, na ba­ju­net je na­le­tio. Kad vo­li sa čet­ni­ci­ma da se dru­ži.” Uza­lud je Pa­un do­zi­vao te no­ći Zden­ka Hor­va­ta. Ni­kad mu se vi­še ni­je ja­vio. Ka­da smo za­u­ze­li ma­lo hr­vat­sko se­lo pod pla­ni­nom, na kra­ju se­la na­šli smo grob. Grob Zden­ka Hor­va­ta. Se­lja­ci su ka­sni­je pri­ča­li da se, kad god je noć mje­seč­na, mo­že vi­dje­ti konj sa bi­je­lom zvi­je­zdom na če­lu ka­ko ko­pa ko­pi­tom iza svinj­ca.

Pročitajte još:Nebojša Jevrić: Čo­vje­ko­li­ki i ja­reNEBOJŠA JEVRIĆ: U Rusiju moraš verovatiRatna reportaža: Se­ljak sa­hra­nju­je ov­ce (a o lju­di­ma po­tom)

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić