Pravda

1. Upad Tačijevih u karaulu u makedonskom selu Gošnice govori sto jezika. I na svim znači isto: da, Amerikanci su se vratili na Balkan. Pokrenut nepoverenjem da je Nemačka sposobna da zaustavi Ruse na Crnom moru, američki rukopis očituje istovremeni napad na četiri potencijalne tačke balkanskog otpora. Kako bi se Cipras odrekao ruskog gasa, Grčku, kažu, očekuje ponuda iz Vašingtona koju neće moći da odbije. Film o smeni Gruevskog izlazi iz pripremne faze, čekaju se samo kamere. Dodik je već u tom filmu i njegov vapaj od srede da je „žrtva američke zavere“ i da pokušavaju da ga „sruše isto kao Miloševića“ samo je pokazao da je svestan da nema nazad. Mobilizacija u Srbiji, o kojoj će više reči biti kasnije, još je daleko od smene vlasti, ali je već odmakla od tačke kad se može govoriti o ozbiljnim udarcima i opomenama. 2. OK, Ameri su tu, a šta nam donose? Dok na prostoru vertikale Centralnog Balkana – od Atine do Budimpešte – forsiraju procese političke dezintegracije, u isto vreme Tiranu i Prištinu okupljaju oko ideje Velike Albanije. Ta ideja danas se razvija uz otvoreni otpor Rusije, protiv čijih je balkanskih interesa usmerena, i sve veće strahovanje Evrope da bi Velika Albanija, vođena vašingtonskom „geostrategijom haosa“, mogla da zapali kontinent sa jugoistoka. Strahovanja podstiče i jedna sličnost u politici Vašingtona prema Kosovu i Albaniji, sa jedne, i Ukrajini, sa druge strane. Naime, da su pratili liniju realizacije državne i nacionalne ideje među Ukrajincima i Albancima, dalo bi se očekivati da su Amerikanci, bar u vreme kad su to mogli, na tim teritorijama podsticali gradnju infrastrukture, podizanje ekonomije i stvaranje državno-pravnog okvira, čime bi u jednom civilnom kontekstu parirali protivničkim silama. Umesto toga, i među Albancima i među Ukrajincima stvarali su službe i medije, unapređivali punktove subverzije, podsticali agresivni i destruktivni ideološki koncept, dok je otvaranje vrata kriminalu i bezakonju stvaralo dovoljno očajne klijentističke zajednice spremne da se mobilišu na znak iz Vašingtona. Kao što ideja o Ukrajini kao moćnoj državi, kojom bi se pariralo ruskom uticaju, za gotovo dve i po decenije njene samostalnosti nije počela da živi u SAD, ništa slično nije postojalo ni kad su Tirana i Priština u pitanju. Otuda, Velika Albanija, kao san o homogenoj nacionalnoj teritoriji Albanaca na štetu četiri okolne pravoslavne države, možda jeste san Edija Rame i Hašima Tačija, ali za one iz Vašingtona kojima su za života podizali spomenike u Prištini i davali sinovima njihova imena Velika Albanija nije ideja o državi, već o tački pritiska i kreiranja haosa. Dobar izbor jer na Balkanu ne postoji konflikt koji tradicionalno mobiliše više zemalja – od regionalnih do velikih sila – kao srpsko-albanski. To znači da ideja Velike Albanije nije toliko opasna u svom izvornom albanskom značenju, koliko u američkoj interpretaciji. Ona za Amerikance nije ni teritorijalna ni politička ideja, ona je poluga kojom je do pakla moguće pomeriti možda i veću teritoriju od one koja je pomerena Ukrajinom. Zašto je to važno? Kad neko kao Albanci hoće vašu teritoriju, imate i pre sile sijaset političkih mogućnosti da ih sprečite; kad neko kao Amerikanci hoće da vas zapali i ništa više sem da vas zapali, tu politika, ma kako vešta, malo pomaže. 3. Antiruska mobilizacija u Srbiji danas se odvija na tri nivoa. Prvi je političko okupljanje prozapadne opozicije, koje je do sada dalo najmanje uspeha. Drugo je društveno okupljanje, u kome je fokusiranje Saše Jankovića samo jedan od punktova delovanja, na kome se protiv vlade mobilisao veoma širok front – od nevladinih organizacija, preko mainstream intelektualaca, sve do delova nacionalne scene. (Koliko je to okupljanje široko zahvatilo, pre desetak dana interesantno je ilustrovao magazin Nedeljnik, objavljujući listu 50 najvećih protivnika vlade na skali od Vesne Pešić i Srbijanke Turajlić do Vladete Jankovića i Siniše Kovačevića.) Treći nivo mobilizacije jeste izazivanje prvih ozbiljnih podela u SNS. Iako je raniji pokušaj cepanja SNS trebalo da ide linijom između Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, do toga nije došlo jer nijedan od njih nije bio spreman za to. Nikolić, često ponižen u odnosima sa vladom – sa medijima da se i ne govori – pokazao je prilično strpljenje. Vučić, koji je češće od Nikolića davao ton tim odnosima, razumeo je da bi ga taj raskol oslabio, donoseći mu više štete nego koristi. Zato je izvučena Zorana Mihajlović, koja je definitivno postala faktor br. 3 među naprednjacima. U novoj aferi koja se sklopila oko Nikolićevog leta u Rim, Mihajlovićeva je taj nesporni radikalni prozapadni faktor u SNS kojim se tuče Nikolić kao proruski faktor. Naravno, oni koji su to zamislili nemaju iluzija da bi ona mogla sa sobom da povuče deo stranke, još manje da bi mogla da parira Nikoliću ili da u budućnosti privuče neke borače. Ona je u funkciji pritiska na Vučića da se do kraja opredeli, u čemu im nije bio dovoljan ni IPAP ni delivery unit, nego bi mera tog opredeljivanja moralo da bude nedvosmisleno odustajanje od Južnog toka 2 i jednako jasno distanciranje od Nikolića. 4. Problem je što Vučić više nema pred sobom situaciju i izbor gde bi svojom voljom i uticajem mogao da dovede do pozicije gde će zadržati današnju moć. S početka ukrajinske krize on je svoj spasonosni balans zamišljao držeći se neutralne pozicije. Kako su zapadni pritisci i pretnje bili jači od ruskih, balans se pomerao na Zapad, ali uz zadržavanje ma kakvih veza sa Rusijom, čime je kupovao vreme na sve manje i manje parče. U trenutku kad je taj balans bitno narušen njegovim naginjanjem na zapadnu stranu, pritisci iz Rusije nisu se povećali, a sa Zapada nisu postali manji. Od njega se traži se sve, a „sve“ je, logično, mnogo više danas nego što je bilo „sve“ pre godinu dana. Bez obzira na njegove najavljene sastanke sa Bajdenom i Medevedevom, možda i Putinom, tu teško da je prostora za dalje opredeljivanje uopšte ostalo. I to malo podseća na Rambuje, kad je Milošević bio spreman mnogo toga da preda, mnogo više nego u Dejtonu, ali ono što je od njega bilo traženo nije mogao, čak i da je hteo. Zato će biti veoma teško zaustaviti sve ovo što je podignuto preko Mihajlovićeve i Jankovića, i zato je Srbija već zakoračila u unutrašnji sukob u kome još uvek traje biranje strana. 5. Paradoksalno je da, kada bi Vučić uopšte mogao da se dalje opredeljuje – a ja mislim da ne može ili da može još zanemarljivo malo – da bi njegovo naginjanje prema Rusima podiglo narod protiv njega. Kako ako je narod ubedljivo „proruski“? Tako što bi se ono što bi protiv njega izašlo na ulice sa manje ili više uspeha predstavilo kao narod, isto kao u Kijevu, koji je dvaput za deset godina imao prozapadnu revoluciju. Ostajući na liniji paradoksa, Vučićevo opredeljivanje za Zapad otvorilo bi mu problem u stranci, koju inače jedva da iko u nacionalnoj javnosti još uvek doživljava kao prorusku. Naravno, kretanje u okviru ovih paradoksa pokazuje koliko je mali prostor za srpsku izlaznu strategiju, ako uopšte postoji. 6. Padom vlasti koja ne bi bila srušena na agendi nacionalne politike – a, prema onome što je podignuto ili spremno da udari na nju, to je daleko od nacionalne politike – epoha Petog oktobra bi se osvežena produžila na neodređeno vreme. Opstankom vlasti u unutrašnjem sukobu, koji nas verovatno čeka, Srbija će se odmah zatim naći oči u oči sa američkom interpretacijom Velike Albanije kao poligona za paljenje zemlje. Da, izgleda apokaliptično, ali gotovo da je to danas sav srpski izbor. U njemu će mnogi požuriti da progutaju sve što leti, ne videći da ovde baš nijedna ptica nije za jelo.

Pročitajte još:NEBOJŠA JEVRIĆ: U Rusiju moraš verovatiGlobalno zagrevanje će biti mala maca za nuklearnu zimu

Izvor: Novi Standard