Pravda

Dok su Hr­va­ti dr­ža­li Lo­vi­nac, ni­je se mo­glo vo­zom do Me­da­ka. Pr­vi voz ko­ji je po­sli­je šest mje­se­ci do­šao u Me­dak bio je oklop­ni voz ko­man­dan­ta Gu­ske. Neo­pra­ne ko­se, u džem­pe­ru i ma­skir­nom pr­slu­ku, sa vu­ne­nim ča­ra­pa­ma i pa­ti­ka­ma na no­ga­ma, za­kr­va­vlje­nih oči­ju, na­du­ven od pi­ća i ne­sna, pe­njem se na voz. Isa ma­ši­no­vo­đa na si­re­ni vo­za svi­ra: „Sprem­te se, sprem­te, čet­ni­ci.” Na­pri­jed su dva va­go­na na­to­va­re­na pi­je­skom, on­da dvo­ja bor­na ko­la, pa va­gon-re­sto­ran, i tek po­tom lo­ko­mo­ti­va. U va­gon-re­sto­ra­nu, na zi­du iko­na sve­tog Ni­ko­le, za­štit­ni­ka put­ni­ka. Na­pri­jed, na va­go­nu sa pi­je­skom, go­ri va­tra na ko­joj se vr­ti ra­žanj. Ovaj voz, ka­že mi Gu­ska sa­svim ozbilj­no, mo­že da vo­zi mi­mo ši­na, pre­ko li­va­de. Ovaj voz mo­že da ide is­pod vo­de. Vi­đen je ka­ko sre­di­nom Ka­rin­skog za­li­va, du­bo­ko po mor­skom dnu, vo­zi pre­ma Ma­sle­nič­kom mo­stu. Ovaj voz, ka­da mu ne­sta­ne naf­te, di­rekt­no se na kr­vo­tok po­sa­de pri­kop­ča­va. I dok se pra­sac vr­ti na ra­žnju, po­sa­da oklop­nog vo­za, či­ji sam no­vi član, kre­će u bor­be­nu ak­ci­ju. Tre­ba po­mje­ri­ti li­ni­ju raz­dva­ja­nja iz­me­đu Met­ka i Bi­la­ja i iz­vr­ši­ti na­sil­no iz­vi­đa­nje. Po­red pru­ge, le­ši­na gvo­zde­ne ži­vo­ti­nje. Uni­šten hr­vat­ski TIN, bor­be­no oklop­no vo­zi­lo. Po­mi­je­ša­ni di­je­lo­vi ma­ši­ne sa dje­lo­vi­ma ko­sti­ju, me­sa. Ro­je­vi mu­va iz­nad tran­spor­te­ra. Osje­ća se ne­sno­san smrad. Ni­ko ni­je pre­ži­vio. No­si­li su mu­ni­ci­ju i oruž­je za Lo­vi­nac, kad ih je po­go­di­la ten­kov­ska gra­na­ta. Voz je stao. Ho­ću da si­đem i uzmem ka­la­šnji­kov, ko­me je iz­go­rio kun­dak. „Ne­moj”, ka­žu mi, „ju­če je po­gi­nuo je­dan od naj­bo­ljih bo­ra­ca iz Met­ka. Uzeo je ka­la­šnji­kov, ko­me je bi­la is­kri­vlje­na ci­jev i po­čeo da ga čač­ka. Pu­ška je opa­li­la. Me­tak ga je po­go­dio u gla­vu.” Dvje­sta me­ta­ra da­lje, voz, kre­ću­ći se la­ga­no na­pri­jed, po­či­nje dej­stvo. Mi ko­ji le­ži­mo iz­me­đu vre­ća s pi­je­skom, na pu­škar­ni­ca­ma, pu­ca­mo li­je­vo i de­sno. Pro­tiv­a­vi­on­ci tu­ku na­pri­jed. Bla­go­je Gu­ska ma­ljot­kom ga­đa to­ranj cr­kve u Bi­la­ju, ili je to Rib­nik, oda­kle nas ga­đa­ju bro­vin­gom. Me­ci bro­vin­ga ci­je­pa­ju ari­šo­ve gra­ne oko vo­za. Na­sil­no iz­vi­đa­nje je za­vr­še­no: tri­sta me­ta­ra is­pred na­ših po­lo­ža­ja ne­ma ni­kog. Po­sli­je bor­bi u Go­spi­ću, oni su po­bje­gli na jed­nu, mi na dru­gu stra­nu. Is­pred i iza nas je pu­sta ze­mlja. Vra­ća­mo se put Lo­vin­ca. U Lo­vi­nac su ju­tros ušli Sr­bi. Go­ri za­pa­lje­no se­lo. Oklop­ni voz svi­ra „Marš na Dri­nu”. Ula­zi­mo u Lo­vi­nac. Go­re sto­go­vi si­je­na, ble­je ov­ce... U Lo­vin­cu vi­še ne­ma Hr­va­ta. Iz po­sljed­nje za­pa­lje­ne ku­će ču­je se vri­sak. Ču­je se žen­ski glas. Če­da iz Ži­ti­šta, ko­ji je ku­ću i za­pa­lio, utr­ča­va unu­tra. Pla­men je već uhva­tio krov i gre­de sa­mo što se ni­su sru­ši­le. „Ode lu­dak!” — vi­če Ke­va zva­na Ko­bra, kel­ne­ri­ca do­bro­volj­ka, ko­se ofar­ba­ne u pla­vo. Neo­far­ba­ni pra­me­no­vi uli­je­plje­ne ko­se odav­no su joj već iz­ra­sli. Ru­ši se jed­na, pa dru­ga gre­da, pu­ca­ju sta­kla. Če­da je utr­čao unu­tra sa bom­ba­ma oka­če­nim o pas. Kroz uzak pro­zor iz­ba­cu­je že­nu. Pre­stra­še­nu po­lu­lu­du sta­ri­cu. Spa­se­na se­o­ska lu­da raš­ču­pa­ne ko­se, li­ca pti­či­ce, do­bro­ćud­na, bla­gog po­gle­da, pla­če i gr­li Če­du, gr­li Isu, gr­li ma­lo cr­no ja­re. LJu­di, kod ko­jih je če­tr­de­set go­di­na bi­la slu­žav­ka, osta­vi­li su je pri­li­kom po­vla­če­nja iz Lo­vin­ca. „Šta pla­češ, mo­re, šta pla­češ”, gr­mi Isa, ma­ši­no­vo­đa, „da­će­mo ti de­set ova­ca i jed­nu ku­ću i ču­vaj. Ču­vaj ov­ce za se­be.” „A muž, a muž? Mo­gu li sa­da da se udam?” — mr­mlja lu­da bri­šu­ći su­ze. Ne­ko joj je sta­vio na gla­vu šaj­ka­ču s ko­kar­dom. Gor­je­lo je se­lo pod pla­ni­nom, a se­o­ska lu­da je igra­la, dr­že­ći cr­no ja­re u ru­ka­ma, iz­me­đu za­pa­lje­nih ku­ća... Je­dan čet­nik, u či­stoj no­voj uni­for­mi, sa šu­ba­rom ku­plje­nom u Knez-Mi­ha­i­lo­voj, i me­sin­ga­nom ko­kar­dom iz Sta­re Pa­zo­ve, pro­fe­si­o­nal­no re­pe­ti­ra he­kler i ho­će da pu­ca u ba­bu. Pre­po­zna­jem ga u tre­nut­ku. Pre­po­zna­jem čo­vje­ka ko­ji me je sa­slu­ša­vao po­čet­kom je­se­ni osam­de­set tre­će u žan­dar­skoj po­sta­ji u uli­ci 29. no­vem­bra, gdje su me pri­ve­li jer sam pi­jan, u ka­fa­ni „Ki­ki”, re­kao dvo­ji­ci voj­ni­ka: „Je­bo vas Jo­sip Broz.” Psu­je Če­du što je spa­sio lu­du. „Zar srp­ski rat­nik da po­gi­ne spa­sa­va­ju­ći hr­vat­sko đu­bre!” „Ja ni­sam tvoj rat­nik” — ka­že Če­da i re­pe­ti­ra auto­mat. „Ja sam Če­da, rat­nik-pri­vat­nik.” Is­pred cr­kve iz­bu­še­ne ge­le­ri­ma i me­ci­ma pro­tiv­a­vi­o­na­ca le­žao je dr­ve­ni kip Isu­sa, ot­ki­nu­te ru­ke. Uzi­mam ru­ku i pr­stom čač­kam nos. Us­pra­vljam Isu­sa i po­ku­ša­vam da sa­sta­vim ru­ku sa ti­je­lom. Pa­lim svi­je­ću u po­lu­sru­še­noj cr­kvi, sa ko­je nas je tu­kao bro­ving, za Isu­sa, Gi­šku, Taj­so­na, i osta­le. „Ko će Mag­du, ko će Mag­du po­ve­sti pred ol­tar”, pje­va se­o­ska lu­da. „De­ri, ko­lji, ko­lji!” — ur­la pi­ja­ni do­bro­vo­ljac, ju­re­ći ve­li­kog ov­na kroz dvo­ri­šta. Po­sli­je bor­bi osta­la je u na­pu­šte­nom Lo­vin­cu či­ta­va te­le­fon­ska cen­tra­la vri­jed­na mi­li­on do­la­ra. Po­klon hr­vat­ske emi­gra­ci­je iz Austra­li­je. Ne­ko je pi­jan ba­cio bom­be, u cen­tra­lu. Ofi­cir, ko­ji se od­ne­ku­da tu po­ja­vio, psu­je i pri­je­ti. „Ne ula­zi­te u ku­će bez pro­vje­re!” — vi­če ofi­cir. „Ne, ne­go će­mo te­be da če­ka­mo”, gun­đa Ke­va zva­na Ko­bra, i vu­če bi­don sa ra­ki­jom. Kroz raz­va­ljen pro­zor ula­zim u ku­ću. Pro­zo­re go­to­vo ni­ka­da ne mi­ni­ra­ju. Lek­ci­ja Mi­la­na Ra­da­ko­vi­ća Mar­sa, sta­rog mi­ne­ra. Kad god mo­žeš da uđeš kroz pro­zor ne ula­zi na vra­ta. To je jed­na od ri­jet­kih ku­ća ko­je su osta­le či­ta­ve. Či­tam dnev­nik dje­ča­ka, ko­ji je do ju­če tu ži­vio:   „Za­pis broj 18 Ju­čer su pa­le Ja­se­ni­ce. Voj­ska i Čet­ni­ci su ih za­u­ze­li. To nam je bio je­di­ni iz­laz. Mi smo okru­že­ni sa svih mo­gu­ćih stra­na. Od Go­spi­ća, Plo­ča, Ra­du­ča, i sa­da smo pot­pu­no blo­ki­ra­ni. Pri­je pa­da Ja­se­ni­ca još smo mo­gli pre­ko Ve­le­bi­ta. Sa­da vi­še ne. Sve mi se či­ni da kla­pu u Za­dru ne­ću ni vi­dje­ti. Imam osje­ćaj da će­mo sva­kog da­na bi­ti na­pad­nu­ti. Još smo mir­ni, ali kad god na­pad­nu bi­će to ve­li­ka i kr­va­va bit­ka.” Čet­ni­ci su u za­pi­su pi­sa­ni ve­li­kim slo­vom, a is­pod je na­cr­tan nož! „Za­pis broj 19

5. 8. 1991. lje­ta go­spod­njeg.

Na­pad na Lo­vi­nac. Čet­ni­ci na­pa­da­ju sa svih stra­na. Iz Plo­ča, Ra­du­ča i Gra­ča­ca. Mo­guć je i udar voj­ske. Lo­vi­nac i oko­li­ca su u obru­ču. Do sa­da ne­ma mr­tvih, ali je vje­ro­jat­no da će bi­ti mno­go žr­ta­va. Do­volj­no je da pje­ša­di­ja ide pre­ko Ud­bi­na. Ne­ma­mo mno­go iz­gle­da. Pr­vi put sam u mom ži­vo­tu uda­ljen ne­ko­li­ko me­ta­ra od smr­ti. Da li ću pre­ži­vje­ti sam bog zna. Za­pis broj 20 Na­pad Čet­ni­ka je pro­šao onaj isti dan. Vo­di­le su se bor­be i u Smo­ko­vi­ću. I u Po­lju Ša­ri­ća. Na­še sna­ge MUP-a i po­li­ci­je od­bi­le su ovaj na­pad. Čet­ni­ci su za­pa­li­li ne­ko­li­ko ku­ća i ubi­li mno­go sto­ke. Pri tom na­pa­du je po­gi­nuo Mi­lan Se­ku­lić ili na­ma do­bro znan kao Mi­lan Ma­kin. Čet­ni­ci su ga ubi­li na bru­ta­lan na­čin sa tri met­ka, sa le­đa. (Mi­la­na Ma­ki­na ubi­li su nje­go­vi, ni­je htio da im se pri­dru­ži.) Spa­vam kao na igla­ma, sa pu­škom uz gla­vu. Ivi­ca i Du­jo su na si­gur­nom. Za­pis 21 LJu­di su us­pa­ni­če­ni. Sva­ki dan ne­ko bje­ži. Idu kroz Ve­le­bit, ako us­pi­ju. Pri­ča se da će i Gar­da iz Lo­vin­ca oti­ći. Rat bje­sni u ci­je­loj Hr­vat­skoj. Na­dam se da Gar­da ne­će oti­ći i da će osta­ti bra­ni­ti ovo mje­sto ov­dje. Sve nas je ma­nje. Od mo­jih vr­šnja­ka ostao je sa­mo Mar­tin. Za­pis 22 Svi se­le. Ja ho­ću osta­ti. Ja že­lim osta­ti i tu­ći pro­kle­te Čet­ni­ke. Za­pis 23 Da­nas mi se ku­ja oko­ti­la. Pet ma­lih i li­je­pih šten­či­ća. Si­tu­a­ci­ja je sve go­ra, ali mi će­mo iz­dr­ža­ti!”   Pre­tu­ram po fi­o­ka­ma i ku­pim go­mi­le se­da­ti­va iz ku­ti­je sa li­je­ko­vi­ma. Va­lja­će kad ne­sta­ne ra­ki­je. Dva apa­u­ri­na i pi­vo, i gu­raš da­lje. Isa je po­kre­nuo lo­ko­mo­ti­vu i oklop­ni voz, po­sljed­nji oklop­ni voz na svi­je­tu, spre­ma se za po­la­zak. Još sa­mo da po­ku­pi­mo jag­nje za su­tra­šnji ra­žanj. Pi­jan, po mra­ku, ju­re­ći sta­do pre­ko li­va­de, iz­gu­bio sam nov­ča­nik sa do­ku­men­ti­ma. A jag­nje ni­sam uhva­tio. Uhva­tio sam ov­cu. Br­ka­te de­li­je sa oklop­nog vo­za se smi­ju. „Ti bi ov­cu na ra­žnju da okre­neš.” I dok oni uba­cu­ju ja­ganj­ca u voz, ja s ba­te­rij­skom lam­pom tra­žim nov­ča­nik s lič­nom kar­tom, ko­ja odav­no već ne va­ži. „Je­ba­la te ba­te­ri­ja!” — vi­če glas iz mra­ka. A on­da put ne­ba po­le­ti cr­ve­ni pi­je­tao ku­ku­ri­je­ču­ći. Ra­fa­lom za­pa­lji­vih me­ta­ka ne­ko je pot­pa­lio stog si­je­na, da bih vi­dio da na­đem nov­ča­nik u ko­me je ta­man to­li­ko nov­ca za jed­nu ku­ti­ju ci­ga­ra.

Pročitaj još:NEBOJŠA JEVRIĆ: U Rusiju moraš verovatiRatna reportaža: Se­ljak sa­hra­nju­je ov­ce (a o lju­di­ma po­tom)

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić