Pravda

Porošenko je želeo da pokaže svojim pristalicama da ne samo da je zbrisao „oklopnu miliciju Altaj“, već takođe i da može da gurne prst u oko Rusiji na diplomatskom frontu. Ipak, ovaj incident je razotkrio neke stvari. Prvo, Porošenkovo razumevanje moldavskog suvereniteta je zabavno. Imajte na umu da, prema Porošenku, Ukrajina i Rumunija mogu sami odlučiti da odmrznu unutrašnji modavski sukob, koji je zamrzao Kišinjev, koji se, uzgred, obavezao da problem reši isključivo kroz pregovore. Drugim rečima, Ukrajina nastoji i da poništi međunarodne sporazume koje je Moldavija potpisala, i da reši unutrašnje političke probleme Kišinjeva. A pridobijanje podrške Rumunije u tom pogledu ne menja ništa. Ovo je uznemirujući znak, koji se naravno, može ignorisati ili pripisati gluposti i nesposobnosti ukrajinskog rukovodstva, ali već smo videli gubitke koje su ta glupost i nesposobnost doneli u Ukrajini. Drugo, moldavsko rukovodstvo, koje gleda Kijevski režim kao istovetno „prozapadni“, suviše često pokušava da se dodvori Kijevu bezobzirnim potezima – na primer, ne puštajući ruske novinare i političare u Moldaviju na osnovu crne liste koju je sačinila ukrajinska služba bezbednosti, ili pokušavajući da ometa ekonomske i saobraćajne veze između Rusije i Transistrije. Ukratko, izaziva sukob da bi zadovoljio Kijev. Treće, pokušaj da se vaskrsne sukob u Transistriji u potpunosti se uklapa u američku politiku stvaranja problema za Rusiju kad god je moguće, da bi Moskva preopteretila svoje snage, pažnju i resurse na terenu, tako da na kraju postane preopterećena i da ne bude u stanju da vodi nezavisnu spoljnu politiku. Drugim rečima, iako je Rumunija očigledno nespremna da se u ovom trenutku uključi u ovaj sukob, dok Moldavija nije ni bila konsultovana, provokacija protiv Transistrije, kako u obliku potpune ekonomske i saobraćajne blokade, ili u obliku direktne vojne agresije, je sasvim moguća. Osim toga, rukovodstvo u Kišinjevu je poslednjih nedelja intenziviralo medijske i političke napade na Rusiju i Transnistriju. Usput, Kijev je bio prvi koji je izveo brojne trupe na granici sa Transnistrijom u aprilu-junu 2014., i da nije herojskog otpora Donbasa, verovatno je da bi Pridnjestrovlje već bilo napadnuto.

Posledice za Moldaviju

Nećemo gubiti vreme na analiziranje mogućih posledica novog sukoba za Rusiju. Svakako, sukob za nju nije dobar, ne samo zato što nema direktne kopnene ili morske veze sa Transistrijom, već i zbog toga što bi Moskva ponovo bila optužena za agresiju i pokušaje da silom obnovi Sovjetski Savez. Umesto toga, hajde da razmotrimo pretnje odmrznutog sukoba za Moldaviju. Prvo, tokom godina, Pridnjestrovlje je stvorilo stabilan administrativni sistem i moćne oružane snage koje bi se, u sukobu sa vojskom Moldavije, ne samo branile već i napadale. Naravno, njihova strateška situacija je teška. NJihovu pozadinu blokiraju ukrajinske snage. Ipak, ono se graniči sa regionom Odese, gde je jaka opozicija kijevskom režimu. Kada bi se snage otpora pojavile 20 ili 30 km od Odese, to bi moglo dovesti do udara na trupe Kijeva. Ovo je naročito važno sada kada je Igor Kolomokski došao u sukob sa Porošenkom i povukao svoje kaznene bataljone iz Odese, koji su kontrolisale grad u interesu Kijeva. On sada iz svojih namera i ciljeva provocira anti-kijevski ustanak u Odesi, kako bi Porošenku vezao ruke sa „Narodnom republikom Odesa“ i naterao ga da se odrekne napada na guvernera Dnjepropetrovska. Drugo, situacija u Transnistriji je repriza situacije u Abhaziji i Južnoj Osetiji. U avgustu 2008. ruski mirotvorci su tamo raspoređeni na osnovu međunarodnih sporazuma, sa mandatom da spreče vojni kontakt između strana. Dakle napad na Transistriju bi bio napad na ruske mirovnjake. To jest, to bi bio čin agresije ne samo protiv Transistrije već i protiv Rusije, sa svim posledicama koje iz toga proističu. Posledice su poznate iz gruzijskog presedana. Ne samo što je gruzijska vojska za nekoliko dana prestala da postoji kao organizovana snaga, već je Rusija takođe priznala Abhaziju i Južnu Osetiju kao nezavisne države, dok su na njihovom tlu stvorene ruske vojne baze. Treće, Moldavija je opterećena i problemom Gagauzije, a Kišinjev je nedavno intenzivirao napore da ukine autonomiju Gagauza. Ovaj pokušaj je našao na jak otpor, koji je umalo doveo do sukoba između policije pod kontrolom Kišinjeva i Komrata. Može se pretpostaviti da će Gagauzi biti podstaknuti na akciju ako se sukob u Prodnjestrovlju „odmrzne“, kao što je to bio slučaj u ranim 1990-tim, tokom prvog oružanog sukoba. Četvrto, postaviti pitanje legitimiteta vlade u Kišinjevu je opravdano, ne samo zbog nepravednosti i nedostatka transparentnosti u nedavnim izborima, na kojima je aktuelna vlast uspela da zadrži kontrolu nad parlamentom samo kroz sirovo i nedozvoljeno korišćenje administrativne sile. Opozicija u Moldaviji je snažna i proruska, a ima podršku značajnog dela stanovništa. Drugim rečima, ovaj sukob će automatski dovesti do ozbiljne unutrašnje destabilizacije u Moldaviji, stavljajući je na ivicu građanskog rata. Konačno, peto, postoji i rumunski problem. Bukurešt nikada nije napustio ideju integrisanja Moldavije u rumunsku državu. Još od ranih 1990-ih, Rumuni su u više navrata pokazala da su spremni da se odreknu Transistrije. Sukob sa Transistrijom, koji bi izazivao učešće Rusije, i unutrašnju destabilizaciju u Moldaviji, dao bi prorumunskim snagama u Kišinjevu razlog da od Bukurešta traže političku, diplomatsku i vojnu pomoć, bez koje vlada u Kišinjevu jednostavno ne bi mogla da preživi. Kijev ne bi mogao da pruži konstruktivnu pomoć.

Kijevsko-vašingtonski projekat

Dakle, „odmrzavanje“ Transistrijskog sukoba bi neminovno dovelo do ukrajinizacije Moldavije, a događaji bi pratili isti scenario kao u Ukrajini posle puča februara 2014. Prvo, izbio bi građanski rat, koji bi predstavljao veću opasnost za Moldaviju, jer je mnogo manja od Ukrajine, što znači da Kišinjev ne bi mogao da izdrži celu godinu teškoća. To bi bilo praćeno gubitkom suvereniteta i podelom zemlje na rumunski deo i Republiku Pridljestrovlje, koja bi, u toku kratkog sukoba, mogla čak i da proširi svoje granice. Ovakav ishod je dobar za SAD, jer bi se stvorio novi problem za Rusiju. Na kratak rok, takođe bi bio dobar za Kijev, jer bi rešavanje sukoba privremeno zauzelo neke od resursa Rusije. Međutim, na srednji rok, Kijev rizikuje da dobije ne samo pridnjestrovsku republiku na jugu, već i savezničku „Narodnu repubiku Odesa“. Takav ishod može odgovarati prorumunskim partijama i političarima u Moldaviji, jer će moći da se priključe Rumuniji zajedno sa komadom teritorije i postati rumunski političari. Međutim, ovaj rezultat nije koristan ni za moldavsku državu ni za ogromnu većinu moldavskog naroda, jer im ne donosi ništa dobro osim uništenja ostataka privrede i vrlo verovatno,odnosi stotine ili čak hiljade života u toku građanskog sukoba, koji će biti gotovo odmah zakomplikovan multilateralnim uplitanjem sa strane. Dakle, postoji nada da će projekat Kijeva i Vašingtona za ukrajinizaciju Moldavije „odmrzavanjem“ sukoba u Transistriji ostati samo na papiru. Ipak, postoji opasnost koju ne treba potceniti, da će se situacija izmaći kontroli. Razumne snage u Moldaviji treba da preduzmu preventivne mere kako bi se osiguralo da se Kišinjev vrati na razumnu politiku.

Pročitajte još:Putin: Bacićemo nuklearku i oterati NATO sa naših granica!Šešelj: Ako jednog dana umrem, to će biti da bih Vučiću napakostio

Izvor: Evroazija info