Nije isto kad nešto izjavi ili učini Vojislav Šešelj, kao lider vanparlamentarne stranke koja se bori za cenzus, i kad neoprezne izjave koje aboliraju nasilje daje Zoran Milanović, kao premijer Hrvatske. Piše: Nenad Zorić
Prekjuče je Vojislav Šešelj zapalio zastavu Hrvatske, zvanični Zagreb uputio oštar protest Srbiji, a srpski premijer Aleksandar Vučić, najavom da će razgovarati sa hrvatskim kolegom, spustio tenziju. Pre neki dan je hrvatski premijer Zoran Milanović apostrofirao generala Antu Gotovinu kao nevinog čoveka i izjave iz Beograda da je zahtev za povratak Šešelja u Hag udar na Srbiju ocenio neshvatljivim. Danas će svi mediji biti prezasićeni reakcijama koje govore mnogo, ne kazuju ništa i dodatno produblju problem. Sutra, a to sutra je odmah posle očekivanih parlamentarnih izbora u Hrvatskoj, ova informativna tenzija će splasnuti. Jer je zbog tih izbora i nastala. I, usudićemo se da kažemo, ne samo zbog njih, već i zbog pritiska na zvanični Beograd. Uz Hrvatsku. Ili i preko Hrvatske.
Incidentni Šešelj je decenijsko pravilo Činjenice kažu da je Vojislav Šešelj u Hagu proveo 12 godina; da tri godine nema presude; da je Hag, a ne zvanični Beograd, tražio da on bude pušten na privremenu slobodu; i da ima mnogo više od jednog pravnika koji bi se zakleli da je ono za šta ga terete verbalni delikt. Paljenje hrvatske zastave nije ni prvi, ni peti, ni deseti incident Vojislava Šešelja. Naprotiv, on je po incidentima jednako poznat kao i po britkosti jezika i uma ili tituli najmlađeg doktora nauka u bivšoj Jugoslaviji. Setimo se samo „mitinga“ ispred restorana Ruski car u Beogradu, leta 1990. Tada je Šešelj, kao vođa Srpskog četničkog pokreta, na kiši, u beloj majici, držao monolog pred nekoliko desetina slušalaca. I od tada nije prestajao. Ni sa govorima, ni sa incidentima, ni sa provokacijama zvaničnika ili zvanične javnosti. Setimo se namere da pobije glogov kolac na grob Josipa Broza Tita, objašnjenja da njegovo obezbeđenje nije pretuklo advokata Nikolu Barovića posle jedne TV emisije, već da se Barović okliznuo na koru od banane, onda čupanja kablova, polivanja vodom i ostalih incidenata u Skupštini Srbije, ali i mahanja pištoljem pred studentima… Dakle, Vojislav Šešelj je drugo ime za incident, a u vreme kad mu je kao nikad do sad potrebna medijska prisutnost, ozbiljne poznavaoce njegovog lika i dela ne bi iznenadilo i da izvodi svakojake „performanse“ nasred Terazija. Ovo nikako ne opravdava paljenje zastave jedne države, već ima za cilj da pokaže kako to paljenje nije gest države Srbije, već čoveka željnog bliceva foto-aparata i medijske pažnje. Uostalom, to je poslednjih meseci i sam Šešelj nebrojeno puta naglašavao i objašnjavao: ako ne može u srpskim, biće u hrvatskim medijima. To je ponovio govoreći kako će „cela Hrvatska opet da poludi“.
Više nego incidentne izjave premijera Hrvatske Zna sve ovo i hrvatski premijer Zoran Milanović. Očekivana je reakcija zvaničnog Zagreba na paljenje njihove zastave. Ali, neshvatljivo deluje preveliko bavljenje Vojislavom Šešeljem mnogo pre ovog incidenta. Na sve to, veoma je zabrinjavajuće što premijer Zoran Milanović upire prst u Šešelja i zvanični Beograd, a istovremeno hvali generala Gotovinu, direkno opravdavajući nasilje pričinjeno tokom operacije „Oluja“, avgusta 1995. Rezultat ove vojne akcije je proterivanje 250.000 Srba, koji su bili konstitutivni narod u Hrvatskoj. Svi i prošli i sadašnji hrvatski zvaničnici, ali i većina tamošnjih opozicionih političara, „Oluju“ nazivaju legitimnom vojnom akcijom i slave je kao Dan pobede. Tom „legitimnom“ operacijom rukovodio je general Ante Gotovina, koga hrvatski premijer Milanović proglašava nevinim. I zato, nikako nije isto kad nešto izjavi ili učini Vojislav Šešelj, kao lider vanparlamentarne stranke koja se bori za cenzus, i kad izjave koje aboliraju nasilje daje Zoran Milanović kao premijer Hrvatske.
Koincidencija u reakcijama Haga i Zagreba Pažnju privlači i koincidencija i perfektna sinhronizovanost suda u Hagu i vlasti u Zagrebu povodom „slučaja Šešelj“. Na samu najavu da će Vojislav Šešelj biti pušten, skočila je i desna i leva tamošnja politička opcija. I, začudo, prednjačila je levica. To prednjačenje im nije donelo prevagu na predsedničkim izborima. Sad je, čini se, na delu isti scenario. Ako ćemo gledati analogiju, onda neće biti boljitka ni na očekivanim parlamentarnim izborima. Zašto onda Milanović sve ovo radi sebi i svoj partiji? Možda zbog toga što će, ako njegove socijaldemokrate i ne naplate ovo desničarenje, Hrvatska biti nagrađena za „usklađenu politiku“. Ili je ovo već realizacija ranijih geopolitičkih dogovora?
Pročitajte još:Šešelj: Hrvatska bi mogla i mene da povučeŠešelj: Ako jednog dana umrem, to će biti da bih Vučiću napakostio
Izvor: Sputnjik