Pravda

Iz prav­ca Ki­sta­nja u Knin ula­zi trak­tor, s in­ter­vent­nim vo­dom iz Ki­sta­nja. Na trak­to­ru je har­mo­ni­ka; pje­va­ju i pu­ca­ju. Na trak­to­ru je za­ro­blje­nik. Pr­vi za­ro­blje­nik ko­ji je do­ve­den u Ki­sta­nje — Pir­ja Da­li­bor. A sa­da su ga do­ve­zli u Knin, da ga pre­da­ju u za­tvor. Trak­tor sta­je is­pred sva­ke ka­fa­ne, Ki­stanj­ci ma­šu i po­zdra­vlja­ju se. Po­ka­zu­ju za­ro­blje­ni­ka, uhva­će­nog pri­je de­set da­na. Ka­da su ga pri­je de­set da­na za­ro­bi­li i do­ve­li u Ki­sta­nje, ostr­vlja­nin, pri­sil­no mo­bi­li­san, pre­pla­še­no je gle­dao kra­ka­te mom­ke. Uglav­nom je ću­tao, od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nja krat­ko. Drh­tao je, sje­ća­ju­ći se pri­ča o čet­nič­kim zlo­čin­ci­ma. Pro­šli su po­red mi­li­cij­ske sta­ni­ce ne za­u­sta­vlja­ju­ći se, pu­ca­ju­ći, ma­šu­ći za­sta­va­ma i šen­lu­če­ći. I, umje­sto pred za­tvo­rom, za­u­sta­vi­li su se is­pred Živ­ko­ve ka­fa­ne. Ve­se­la bra­ti­ja, umje­sto u za­tvor, od­ve­la je svog za­ro­blje­ni­ka u ka­fa­nu. Na­ru­či­li su pi­će za sve, na­ru­či­li su pi­će i za nje­ga. Ni­ko­las i Đo­da su na­zdra­vlja­li, Čo­le je ko­man­do­vao pi­će na eks, Bran­ko Sta­ljin, Si­nek, Vi­co i Želj­ko, is­pi­ja­li su do dna. Sa­sta­vi­li su sto­lo­ve, pa je za­ro­blje­nik sva­kom no­vom go­stu mo­rao da pri­ča ka­ko su ga mom­ci iz Ki­sta­nja za­ro­bi­li. A nje­mu se, po­sli­je tre­će ra­ki­je, od­ve­zao je­zik. Umje­sto za­tvo­ra — ka­fa­na, umje­sto ba­ti­na — pi­će, umje­sto nje­ga da za­ko­lju, za­kla­li su mom­ci iz Ki­sta­nja ov­na da se pro­sla­vi, ka­ko va­lja, do­vo­đe­nje pr­vog za­ro­blje­ni­ka u Ki­sta­nje. Kao za­ro­blje­ni pa­ša sa Vuč­jeg do­la u Lo­kan­di, ta­ko se go­stio ne­po­zna­ti hr­vat­ski voj­nik kod Živ­ka u ka­fa­ni. A kad su se Sr­blji pod­na­pi­li vi­na, iz­bi­la je sva­đa. „Pa, ka­ko mo­žeš ta­ko da pri­čaš?” — re­kao je Hr­vat jed­nom od pri­sut­nih. „Valj­da ja naj­bo­lje znam ko me je za­ro­bio!” „Di ti vrag sri­ću no­si, srp­ska be­no. Valj­da zna čo­vjek ko ga je za­ro­bio.” „Ka­ko ne­će zna­ti ko ga je za­ro­bio!” „Čuj­te, ne­će­mo se valj­da sva­đat oko to­ga ko me je za­ro­bio, svi ste me za­ro­bi­li!” On­da je do­šao fo­to­graf. Do­ga­đaj je mo­rao da bu­de ovje­ko­vje­čen. Kel­ne­ri­ca Da­da iz­va­di­la je če­šalj i po­če­la da im do­tje­ru­je ko­se. Za­te­gli su uni­for­me, za­kop­ča­li se. Hr­va­ta su sta­vi­li u sre­di­nu. Iz fo­to­a­pa­ra­ta je iz­le­tje­la pti­ca. Na fo­to­gra­fi­ji se vi­de: njih dva­de­set i, u sre­di­ni, za­ro­blje­ni Hr­vat Pir­ja Da­li­bor vi­so­ko po­dig­nu­te gla­ve. Ura­mlje­na fo­to­gra­fi­ja kra­si zid ka­fa­ne. Ka­fe­dži­ja Živ­ko po­ka­zu­je je na­mjer­ni­ci­ma ko­ji svra­te u Ki­sta­nje. Te no­ći za­ro­blje­nik je spa­vao kod Švej­ka ko­ji, ka­da se upo­zna­je, ka­že: „Ih bin ser­bi­jan fa­šist.” Ih-bin-ser­bi­jan-fa­šist i za­ro­blje­nik iz ka­fa­ne su kre­nu­li po­sljed­nji. Švej­ko­va ku­ća je na kra­ju se­la. „E, cr­na dru­go, kad ona mo­ja be­na sa za­ro­blje­nim Rva­tom iz­bi u tri uju­tru”, pri­ča­la je ka­sni­je po kom­ši­lu­ku Švej­ko­va maj­ka. „Lu­pa mi na vra­ta, i vi­če: Otva­raj, maj­ko, uva­tio sam Rva­ta. Rvat sa ša­ov­ni­com, a ona mo­ja be­ne­ti­na pi­ja­na da­la mu mi­tra­ljez da no­si. Još ve­li: Mo­ra rob ne­što da ra­di.” „A za­ro­blje­nik, te­ta Ma­ri­ja?” „A šta će ku­ka­vac. Po­će­ra­lo i nje­ga. Ima dvi­je ćer­ke kô dvi­je ja­bu­ke. Po­ka­zi­vao mi je sli­ke. Ka­že, naj­te­že mu je bi­lo što ih ni­je pu­stio da odu u bi­o­skop, noć pri­je ne­go što ga je po­di­glo.” Tek de­se­tog da­na, po na­re­đe­nju ko­man­de, do­šli su Ki­stanj­ci sa svo­jim za­ro­blje­ni­kom u Knin. Da ga pre­da­ju. Trak­tor sa har­mo­ni­ka­šem i za­ro­blje­ni­kom ko­tr­lja se po­la­ko glav­nom knin­skom uli­com, pre­ma za­tvo­ru. Ih-bin-fa­šist, s fla­šom u jed­noj i auto­ma­tom u dru­goj ru­ci, vi­če s trak­to­ra: „Sad ga vo­di­mo u za­tvor. Ali će­mo da im za­pri­je­ti­mo. Da mu se slu­čaj­no ne­što ne de­si, da slu­čaj­no ne bi fa­lio za pr­vu raz­mje­nu. Da ga ne bi ko od ču­va­ra tu­kao. Sa na­ma će ima­ti po­sla. To je naš za­ro­blje­nik, ki­stanj­ski.” Od Švej­ka za uspo­me­nu do­bi­jam sli­ku sa pot­pi­si­ma njih dva­de­se­to­ri­ce i Hr­va­ta pri­de.

Pročitajte još:Ratna reportaža: O jed­nom ko­nju i jed­noj smr­tiRatna reportaža: Igra se­o­ska lu­daNEBOJŠA JEVRIĆ: U Rusiju moraš verovati

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić