Možemo li da utičemo da predstojeća pobuna u Srbiji bude na korist države, a ne poslednji ekser u njenom sanduku. Piše: Željko Cvijanović
1. Kratko i jasno: Srbija se kreće prema pobuni. Kako to vidimo? Jednostavno: pad poverenja u vladu i razočarenje vide se golim okom, za nju je počelo da se lepi sve, jednako i kad je kriva i kad nije. Možda se to u istraživanjima još ne vidi, ali, kad u kafani počne pljuvanje po vlasti, a rasprava izostane jer više nema ko da je brani – ne zato što ima ili nema argumente, već zato što njena odbrana postaje društveno preekscentrična – to je redovno znak da je vlada preživela vrhunac i da je spuštanje počelo. Drugo pravilo: krivulja vlasti gotovo redovno je simetrična. Što je grafikon uspona bio vertikaniji, to je grafikon pada okomitiji. Očekivanja od Vučićeve vlade bila su ogromna. Na očekivanjima, a ne na rezultatima je i građen njen rejting. Samim tim, razočarenje će biti i veće i eksplozivnije. 2. Ovo, međutim, nije obična vlada. Ona je prva posle Miloševića (u jednom trenutku) koja nema opoziciju da joj duva za vrat. Zato ni njena silazna putanja neće biti obična. Prvo, ova vlada – prema društvenim i političkim simptomima, granična između dve političke epohe – izabrala je da ne bude prva u novom nepredvidivom političkom ciklusu, već da bude poslednja u starom, čije resurse vladavine su prilično iscrpli još njeni prethodnici. A to govori i o velikoj mogućnosti da, slično kao Miloševićeva, plati ne samo sopstveni već i ceh svojih prethodnika. Drugo, kao ekipa na koju stranci nisu mogli da utiču preko opozicije ili mlađih koalicionih partnera, već su morali sami, ovo je vlada u čijem mandatu su strani ambasadori učestvovali u političkom životu više nego ikad, žrtvujući važno pravilo svoje nevidljivosti. Elem, posle Borisa Tadića zapadni ambasadori nisu bili neomiljeni kao danas jer su bili manje vidljivi. A sve to znači da, padajući, Vučićeva vlada, za razliku od prethodnih, osim što će iscrpeti poslednji resurs petooktobarskog ciklusa, duboko problematizuje ceo sistem strane uprave nad Srbijom. 3. A to zapadne ambasadore ne čini nimalo spokojnim. Jer, da je spokojan, ne bi Majkl Kirbi dozvolio sebi luksuz da se bavi mentalitetskim odlikama Srba, ocenjujući ih kao „pomalo šizofrene“? „Srce ih“, kaže Kirbi, „vuče ka Istoku, dok, istovremeno, glava ih usmerava ka Zapadu“. Šta nam time govori američki ambasador? Prvo, da je iščupao srce toliko srpskih vlada – nekih i bukvalno – da je za malo para i još manje šarma zapadne meke moći postao vlasnik srca srpskih elita, ali da je narodno srce ostalo narodno. A nije da se za poslednjih 25 godina za operaciju čupanja narodnog srca nije potrošilo i para i hirurga. Drugo, u svojoj kolokvijalnoj dualnoj tipologiji srpskog organizma Kirbi nije najbolje razumeo simbolički sadržaj glave. Naime, ona predstavlja racionalni aspekt ličnosti, dakle neku vrstu promišljanja o najboljem ili najmanje lošem rešenju. Teško, međutim, da će do kraja ove vlade preostati više Srba od za pod šljivu koji će se racionalno, dakle glavom, opredeliti za onaj pravac koji ih čini opljačkanom obespravljenom kolonijom, osuđenom na bedu. Ali to ne znači da je Kirbi sasvim u krivu. Iako to nisu ni srce ni glava, ima nečeg što Srbe zaista vuče na politički Zapad, nije jedino, ali je najjače. Zove se strah – strah da će, ako ne odu tamo, biti napadnuti, bombardovani, poharani i srušeni. Ako dakle našu ljubav predstavlja srce, a razum naša glava, tada bi sedište našeg straha od kazne mogla da bude samo ona oblast gde leđa gube svoje časno ime. Tek da precizno definišem za čitaoce i za Kirbija šta je to što Srbiju danas u prvom redu vuče na Zapad. 4. A sve to znači da ova vlada, uz pomoć svojih stranih prijatelja i globalnih okolnosti, u narodu ruši dominaciju straha nad ljubavi i razumom. Naime, strah Srbije da će biti kažnjena ako se ne opredeli za Zapad sudario se sa rastućim i opravdanim strahom da njena kazna već uveliko traje i da odlaskom na Zapad neće odobrovoljiti ni SAD ni Berlin, ali će izgubiti svog dragocenog ruskog prijatelja. Zato će veliko, iako kolaterarno, dostignuće ove vlade biti to da će Srbiji ogaditi EU više nego sve prethodne zajedno. To je krajnja tačka tog procesa. Paralelno s tim, teče još jedan proces, koji usmeravaju strane ambasade, zajedno sa ovdašnjim medijima i delovima ološ-elita. O čemu se radi? 5. Pobuna u Srbiji, stranci su svesni toga, ne može se izbeći. Zašto bi takav resurs prepustili ludim nepredvidivim Srbima ako mogu sami da ga upotrebe? Koliko god bili poslušni, odričući se najvitalnijih državnih i nacionalnih interesa, Vučić i SNS moraju da budu oslabljeni i očišćeni od proruskih uticaja kako bi bili uvučeni u vladu koja će moći da ih kontroliše iznutra, vraćajući ambasadore u senku iz koje su neprimetni. Druga mogućnost je kanalisanje rastuće pobune protiv Vučića, koji bi na koncu bio satanizovan do te mere da se iza te omraze naroda ključni strani akteri sakriju. Otuda, naravno, Toni Bler, koji, šta god da je za zapadne sile uradio u Srbiji (a nije), mnogo je više uradio na rušenju vlade, kudikamo više od njenih najpogubnijih odluka. Otuda afera sa Vojislavom Šešeljem, koji svoj ogromni moralni kredit iz Haga već mesecima krcka na ličnu osvetu, umesto da artikuliše bilo kakvu ozbiljnu politiku ili strategiju. 6. U Srbiji se dakle odvijaju dva procesa: oba nas izvode iz jednog političkog ciklusa i uvlače u novi. Oba podstiču narodnu pobunu i oba su usmerena protiv vlade. I nemaju suštinski ništa zajedničko, budući da je jedan usmeren ka konačnom formiranju nacionalne politike, a drugi ka njenom punom iskorenjivanju kroz otvaranje društvenog sukoba, koji može da završi i građanskim ratom. Naravno, najveći krivac za mogućnost odvijanja ta dva procesa – koji su po spoljnim manifestacijama toliko slični, a po suštinskim radikalno suprotstavljeni – jeste sama vlada. Ona je sopstvenom opstanku žrtvovala i poslednje primese nacionalne politike, ne razumevajući da joj upravo to oduzima svaki institucionalni i politički mehanizam samoodbrane, odnosno da joj upravo to uskraćuje mogućnost opstanka. Kakve to posledice može da ima za državu u narod, teško je zamisliti, jednako kao što je teško pronaći prave reči da bi se ti potezi uopšte mogli kritikovati. 7. Da li je uopšte moguće afirmisati i podsticati prvi proces, a izbeći drugi. Jeste, iako neće biti lako. Pre svega, važno je da srpske nacionalne stranke i političke snage – od Patriotskog bloka (DSS, Dveri), preko radikala, do Srpske narodne partije Nenada Popovića, Treće Srbije i ostalih – ne ulaze ni u taktičke saveze sa opozicionim snagama koje se za vlast bore u stranim ambasadama, nudeći više nego što su dali naprednjaci. Drugo, da ne dokazuju svoju političku hrabrost kritikujući Vučića na agendi tih snaga, nego na sopstvenoj. Tu agendu lako je prepoznati: teme na kojima mogu da optuže vlast, a ne mogu strance, nisu njihove teme. Treće, da zaustave sve međusobne razmirice, budući da su stvari otišle predaleko i da se lako može pokazati kako su nacionalne stranke jedine koje će svojim razumevanjem prilika moći da spreče građanski sukob. Četvrto, da besnoj kritici vlasti, koja kida svaku vezu i mogućnost uticaja, pretpostave uticaj i pritisak. Vremenom će mnogim nosiocima vlasti postati jasno da više ne biraju između EU i Rusije, da ne biraju između ovakovog ili onakvog tipa politke i države. NJihov izbor biće između mira i građanskog rata, u koji nas guraju zapadne sile, čime će najbolje kompenzovati neuspeh u Ukrajini i najefikasnije preseći balkansko-evropsku vertikalu Grčka-Makedonija-Srbija-Mađarska. Važno je znati: i u Vašingtonu i u Briselu su svesni: čak ni sa ovom vlasti Srbija ne može da uđe u NATO. Zato je mnogo lakše da na NATO uđe u Srbiju, recimo, snagama koje bi ušle da zaustave započeti građanski sukob. I koje nikad vipe ne bi izašle. Nije mnogo ljudi iz vlasti koji bi mogli da podnesu pritisak takve odgovornosti. Peto, ova vlada će u dogledno vreme pasti. Važnije od toga, međutim, jeste na koju će stranu pasti, a, da bi pala na pravu, a ne na pogrešnu, važno je držati otvorenim linije uticaja i pritiska prema njoj. Šesto, da, svesni činjenice da među građanima uživaju mnogo više simpatija nego poverenja, u centru svog nastupa ne drže rušenje vlasti – kojoj, ni uz najbolju volju, ne mogu da naude više nego što to vlast čini samoj sebi. Umesto toga, bilo bi dobro da prestanu sa prezentacijama politike opšte prakse i da precizno objasne građanima na koji bi način sprečili finansijski kolaps zemlje, do detalja kako bi podigli njenu privredu, kako bi organizovali odbranu Srbije, kako da povrate u funkciju zdravstvo i obrazovanje, kako da vode diplomatiju, kako da čupaju nazad Kosovo... Samo tako će moći da u narodu otklone strah od promena, pokazujući mu da otpor strancima nije privilegija neodgovornih ljudi. Nije više dovoljno reći da ste protiv neoliberalne ekonomije (o tome već govori i Tadić, i o tome će uskoro govoriti svi) i MMF, da ne biste u EU... Potrebno je reći kako to uraditi, a da li je bilo uspešno, videće se po tome hoće li se posle nekog vremena iz te grupacije izdvojiti neka imena koja ćemo u sebi videti na mestu ministra ekonomije, kulture, odbrane... Za sada ih još uvek nema. 8. Nije ostalo mnogo vremena, tako da ulog nacionalnih snaga danas nije samo ulazak u parlament, pa ni preuzimanje vlasti. Ulog je sprečavanje velikog izginuća, koje danas Srbiji, kao dobro maskirana kora od banane, stoji na zglobu, gde će preći iz jednog političkog ciklusa u drugi. Uspeh toga zavisiće pre svega od toga da li će unutar nacionalnih snaga ideja o opstanku i budućnosti Srbije prevagnuti nad kompleksom čitave serije poraza iz prošlosti.
Pročitajte još:LAZANSKI: Šta to beše rečSrbija ima pravo da ne isporuči Šešelja na osnovu rezolucije Ujedinjenih nacija 37/194Ako stvari krenu po zlu u Novorusiji, Amerika otvara ratno žarište na Balkanu
Izvor: standard.rs