Pravda

Posle četiri godine sukoba nešto se ipak promenilo: režim predsednika Bašara el Asada slabiji je nego ikada pre. Tome svakako doprinosi otvaranje savezničkog Irana ka međunarodnoj zajednici, kao i zadiranje militantnih islamista duboko u sirijsku teritoriju. Ostaje, ipak, bojazan za sudbinu zemlje posle eventualnog Asadovog pada. Događaji u još jednoj nefunkcionalnoj zemlji, rastrzanoj sektaškim sukobima sličnim onima u Libiji, prete da bude još nesrećnija nego što je sada. Kakve su razmere bratoubilačkog rata u Siriji, koji je zagazio u petu godinu, možda na najbolji način dočaravaju noćni satelitski snimci koji pokazuju da je zemlja prekrivena mrakom za 83 posto više nego što je bila pre početka sukoba. Raseljavanje stanovništva izazvano ratnim dešavanjima i stalne restrikcije električne energije doveli su do ovog fenomena, a simbolika zemlje koja sve više tone u mrak samo odslikava ionako sumornu statistiku. Za četiri godine poginulo je više od 220.000 građana, raseljena je gotovo polovina, a sektaške grupacije sve više cvetaju ne ostavljajući nadu u skorije okončanje krize. Novi obrti proteklih dana međutim na površinu izbacuju jednu novu mogućnost, dosad po mnogo čemu nezamislivu: obruč oko sirijskog predsednika Bašara el Asada sve više se steže i njegova pozicija izgleda slabija nego ikad pre. Dok se u susednom Iraku slavila pobeda nad Islamskom državom (ID) u gradu Tikritu, džihadisti su zabeležili velika napredovanja u Siriji. Žilavost militantne organizacije demonstrirana je u pohodu u kojem je ubijeno na desetine civila u provinciji Hama, a njihovo napredovanje nastavljeno je u haosom zahvaćenom području Jarmuka, na južnom obodu Damaska. Do prodora ID došlo je svega nekoliko dana nakon napredovanja još jedne ekstremističke organizacije, rivalskog Nusra fronta bliskog Al Kaidi, koji je zauzeo severni grad Idlib. Zauzimanjem Idliba, prestonice severozapadne provincije koja nosi isto ime, ekstremisti sada kontrolišu drugu provinciju u Siriji, pored Rake, koja je uporište ID. Analitičari ocenjuju da napredovanje militantnih islamističkih organizacija u Siriji nije pokazatelj njihovog jačanja, nego pre slabljenja režima Bašara el Asada. „I vojno i ekonomski režim danas stoji mnogo lošije nego što je to bio slučaj na primer pre godinu dana”, kaže za „Ekonomist” Noa Bonzi, stručnjak za Siriju u Međunarodnoj kriznoj grupi. Ofanziva na Idlib umnogome je bila olakšana lošim vremenom koje je onemogućilo udare avijacije, na koju se Damask sve više oslanja nego na kopnene trupe. Veliki je problem i nedostatak regruta u koje bi režim mogao da ima poverenje da se neće okrenuti protiv njega a, po nekim izvorima, sunitskim pilotima nije dozvoljeno da upravljaju vojnim avionima. Ni na drugim frontovima situacija nije idealna. Izvesna stabilnost postignuta je na zapadu zemlje, najvećim delom zahvaljujući podršci libanskog Hezbolaha. Sa juga napreduju pobunjenici koji uživaju najveću američku podršku i oni koriste situaciju u kojoj se režimski saveznici – Iran i Hezbolah – u najvećoj meri fokusiraju na odbranu Damaska. Kao prethodnica poraza na terenu može se čitati svojevrsna medijska ofanziva u koju je pre nekoliko dana krenuo Bašar el Asad. Sirijski predsednik se obratio najrazličitijim medijima, od američkih i ruskih do lokalnih, a u njegovom nastupu vidi se svest o nezavidnoj situaciji u kojoj se obreo. Možda prvi put Asad je ustvrdio da je otvoren za saradnju sa Amerikom, što je protumačeno kao njegov kontrasignal na mig američkog državnog sekretara DŽona Kerija, koji je poručio da će SAD na kraju ipak morati da sarađuju sa režimom u Damasku. Pored već poslovičnih pohvala na račun Irana i Rusije, koje su mu jedini preostali saveznici sa iole snage i uticaja, Asad nije krio da nema ništa protiv otvaranja dijaloga Vašingtona i Damaska, „zasnovanog na obostranom poštovanju”. Možda odlučujući faktor koji bi mogao da opredeli dalju sudbinu predsednika i njegove klike jeste stav koji će Iran ubuduće zauzeti. Posle okvirnog sporazuma oko iranskog nuklearnog arsenala, koji je Teheran u četvrtak postigao sa međunarodnom pregovaračkom šestorkom, postalo je jasno da Iran u očima Zapada više nije bauk Bliskog istoka za koji je odavno važila. Sve se više čuju glasovi koji tvrde da će iranske vlasti u ovoj postavci odigrati mnogo pragmatičnije i da se neće preterano obazirati na Asadovu sudbinu. Slična je atmosfera i u redovima Hezbolaha, čiji je zapovednik pre nekoliko dana izjavio da će se u jednom trenutku otarasiti Asada, ali da se čeka signal Teherana koji „samo vreba pravi trenutak”. Užas i besmisao rata uhvaćeni na fotografiji Šta se zaista zbiva u Siriji i onima najneinformisanijima postalo je jasno nakon što je svet obišla fotografija devojčice od četiri godine, uplašenog izraza lica i sa rukama podignutim uvis u znak predaje. Priča iza uhvaćenog momenta gotovo je podjednako potresna. Devojčica se zapravo uplašila fotoaparata turskog fotografa Osmana Sagirlija, pomislivši da je u nju uperio oružje i da želi da je ubije. Sagirli danas radi u Tanzaniji i za Bi-Bi-Si je izneo još neke detalje u vezi sa fotografijom, koja je najpre objavljena u turskoj štampi. On je pojasnio da na slici nije dečak, kako se na početku mislilo, već devojčica po imenu Hudea. Sa majkom i bratom došla je iz rodne Hame u izbeglički kamp na granici sa Turskom. „Koristio sam veliki objektiv koji je ona pomešala sa oružjem i instinktivno podigla ruke. Istog sekunda pošto sam je fotografisao shvatio sam da je preplašena. Deca se obično smeju ili pobegnu od kamere. Ona... ona je bila skamenjena. Na njenom licu videla se sva nevinost deteta i sav užas tog besmislenog rata”, rekao je Sagirli za Bi-Bi-Si. Polovina Sirijaca je u bekstvu Stručnjaci UN kažu da je izbeglički talas – dosad broji gotovo 12 miliona ljudi – najveći na planeti od okončanja Drugog svetskog rata Tvorci svetskog haosa napravili su u Siriji odličan „posao“. Država se, na početku pete godine ratovanja, raspala na tri dela i teško zamisliti da će se, u skorijoj budućnosti, tu nešto ozbiljnije promeniti. Jer, gine se više nego ikada. Jedan od stravičnih bilansa ratovanja je podatak da je trenutno u bekstvu polovina Sirijaca. Do danas je blizu 12 miliona ljudi moralo da napusti svoje domove kako bi sačuvalo glavu od ratnog požara koji guta ovu bliskoistočnu zemlju. Krajem marta u Kuvajtu je, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, održana treća donatorska konferencija za obezbeđevanje humanitarne pomoći Siriji na kojoj su obelodanjeni stravični podaci. Zbog višegodišnjeg oružanog sukoba oko 7,6 miliona ljudi je interno raseljeno – napustilo je domove i potražilo spas u nekom drugom delu zemlje – a gotovo četiri miliona izbeglo je u inostranstvo. Na delu je ogromna humanitarna katastrofa kojoj se ne vidi kraj. Stručnjaci Ujedinjenih nacija jedinstveni su u zaključku: sirijski izbeglički talas najveći je na planeti od okončanja Drugog svetskog rata. A UN su nemoćne da bez velikog angažovanja svetske zajednice pomognu u ublažavanju ove tragedije. Na konferenciji u Kujvajtu za humanitarnu pomoć Siriji obezbeđeno je 3,8 milijardi dolara, izjavio je generalni sekretar UN Ban Ki Mun. Ova suma gotovo je jedanaka iznosu koji je prikupljen na prethodne dve donatorske konferencije kada je obezbeđeno 3,9 milijardi dolara. I ovaj iznos, upozoravaju stručnjaci, biće nedovoljan da se sanira „najveća humanitarna katastrofa u istoriji čovečanstva“. Prema procenama Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) ova godina biće najteža za sirijske izbeglice. NJihov broj raste iz dana u dan a u ovom trenutku sasvim je neizvesno kako će biti obezbedjeno 8,4 milijardi dolara koliko će biti potrebno da se izbeglicama pomogne. U suočavanju sa sirijskim izbegličkim talasom najviše su ugrožene susedne države. Prema podacima UN trenutno najviše sirijskih izbeglica boravi u Libanu ( 1,2 miliona) i Turskoj (više od milion). Liban je pored Sirije možda i najveća žrtva tamošnjeg rata. U ovom trenutku četvrtina stanovnika Libana su Sirijci i vlada u Bejrutu odlučila je da prilivu izbeglica stane na put. Uvedena je administrativna zabrana ulaska u zemlju sirijskih državljana. Prvi put od 1943. godine Sirijcima nisu više dovoljna lična dokumenta za ulazak u Liban – moraju da poseduju i dodatne papire koji opravdavaju njihov ulazak u zemlju. Od njih se traži da pokažu dokaz od libanskog poslodavaca da su zaposlenih, dokumentacija da im je potrebna medicinska pomoć ili – novac. Na donatoskoj konferenciji u Kuvajtu Liban je tražio milijardu dolara pomoći za sirijske izbeglice. Osim toga libanski premijer Taman Salam izložio je plan sa velikim brojem projekata koji bi omogućili bolje snabdevanje vodom i strujom i obezbedili efikansiju zdravstvenu zaštitu i školovanje izbeglih iz Sirije. Prema planu libanske vlade, uz potrebnu pomoć iz inostranstva, ovi projekti bili bi realizovani tokom 2015. i 2016. godine. Bogate arapske države obećale su da će dodatnim novcem pomoći u realizaciji ovih projekata. Sredom marta grupa od 21 svetske nevladine organizacije optužila je Ujedinjene nacije da su potpuno zakazale u rešavanju humanitarne krize u Siriji. Posebno kada je reč o pomoći deci koje su sigurno najveće žrtve četvorogodišnjeg rata. NJihove procene kažu da od humanitarne pomoći direktno zavisi 5,6 miliona dece što je za trećinu više u odnosu na prošlu godinu. Podaci UNHCR kažu da ove godine više 600 hiljada sirijskih dečaka i devojčica neće poći u školu. „To znači gubitak novih generacija“, upozoravaju stručnjaci UNHCR-a. O položaju izbeglica u Siriji gotovo je i nemoguće govoriti jer sasvim pouzdanih podataka nema. Za opisivanje situacije dovoljan je samo jedan detalj na koji posebno ukazuje organ izacija Lekari bez granica: u uslovim ekstremnog siromaštva danas živi čak 64,7 odsto Sirijaca.

Pročitajte još:Putin: Niko neće uspeti da promeni istoriju!Fajnenšl Tajms: Ciprasu bi Putinov novac mogao da se obije o glavu!

Izvor: Politika