Pravda

Suštinski gledajući, ona je gotovo identična onoj poruci koju u Jevanđelju po Marku izriče Isus Hrist: „I govoraše im: subota je načinjena čovjeka rad, a nije čovjek subote radi” (prevod Vuka Stefanovića Karadžića). Isus se, dakle, na tom mestu ostrvio na farisejski formalizam kad je reč o strogom poštovanju zakona o sabatu ustvrdivši da je ljudsko biće važnije od zakona. Tragedija iz noći između petka i subote, trinaestog i četrnaestog marta, kad je u padu helikoptera poginulo sedam ljudskih bića, arhetipski je tužna i potresna. Šestorica ljudi, po svemu uzornih, dokazanih humanista i heroja, ginu spasavajući bolesnu bebu. Teško da je moguće i zamisliti situaciju koja poziva na veći nivo saosećanja i solidarnosti za žrtve i njihove porodice. Ipak, u dobrom delu javnosti, saosećanje i solidarnost ostali su u seni traganja za krivcima i utvrđivanja odgovornosti. Proširile su se glasine da su na aerodromu u Surčinu helikopter čekali ministri i probrani novinari da na spasavanju bebe zarade propagandno-političke poene. Takođe, čule su se i teze da su vremenski uslovi bili odviše loši za let helikopterom te da je cela misija rezultat voluntarističkog kršenja procedura. U napetoj i neuralgičnoj atmosferi očekivali su se rezultati istrage, a ova je opet lavovski deo odgovornosti za nesreću usmerila na „ljudski faktor”, potencirajući, između ostalog, i navodne promile alkohola u krvi i urinu pilota Omera Mehića. Taj momenat brutalnog ponižavanja i vređanja mrtvog čoveka, momenat u kome su naročito nečasnu ulogu odigrali mediji i novinari, predstavlja najmučniji deo ove ionako mučne priče. Država se temelji na zakonima i procedurama i na državi je da utvrdi da li su ovde neke procedure prekršene, to jest da li je helikopter poleteo, a da za to nije bilo uslova. Ipak, svi oni koji bez imalo pijeteta već danima zloupotrebljavaju sedam mrtvih za dnevnopolitičku borbu mogli bi barem da porazmisle kako bi se postavili u hipotetičkoj situaciji da je beba zbog zastoja umrla u sanitetskom vozilu. Voleo bih da grešim, ali sam uveren da bi isti ovi koji se danas najglasnije pozivaju na zakone i procedure lili krokodilske suze i optuživali državu koja dopušta da joj u dvadeset i prvom stoleću bebe umiru zbog zastoja u gudurama, državu koja nije u stanju da zbog dečijeg života digne obični helikopter. A kada bi neko od nadležnih rekao da je razmatrana ideja o helikopteru, ali da meteorološki uslovi nisu bili povoljni, odjeknuo bi pravednički gnev: kakvi meteorološki uslovi, pa ne smeta valjda malo kiše helikopteru, nisu ćuskije padale! Na eventualni argument da postoje tačno određene procedure kada i kako može da leti vojni helikopter, usledilo bi možda i pozivanje na tezu da se ne treba držati zakona ko pijan plota, da je ljudski život najveća svetinja. Pravednici sa istančanijim literarnim senzibilitetom zazivali bi Dostojevskog i onu famoznu frazu Ivana Karamazova prema kojoj ni ulaznica za raj nebeski nije dostojna jedne jedine dečije suze. Legitimno je zaista smatrati da Srbija ima najgoru vlast u celoj svojoj istoriji, najgoru vlast u poznatom delu univerzuma i legitimno je što neki ljudi svu svoju snagu, svu svoju energiju, sve svoje znanje, ulažu u borbu protiv te vlasti. Ružno je i nedostojno, međutim, služiti se u toj borbi smrću jedne bebe i šestorice ljudi što su živeli častan i herojski život, šestorice ljudi od reči, šestorice ljudi što su ostali verni svojim zakletvama. Insinuirati bez čvrstih dokaza ili, u najmanju ruku, bez izrazito ubedljivih indicija, da je neko poslao sedam osoba u smrt, a zarad jeftinih dnevnopolitičkih poena, graniči sa najsurovijim cinizmom.

Pročitajte još:NARODNA VEROVANJA: Evo šta treba a šta ne treba raditi na Veliki četvrtakRuski arsenal za treći svetski rat

Kršenje procedure je uvek kršenje procedure. Ako procedura jeste prekršena, onaj koji ju je prekršio, iz perspektive bespogovornog poštovanja zakona, morao bi da snosi posledice i da nije bilo nesreće, odnosno da se helikopter bezbedno spustio i da je beba spasena. Zakoni i procedure su apstraktna, skoro matematička kategorija. Ubice devojčice Aleksandre Zec su, primera radi, oslobođene potpuno u skladu sa zakonom, jer su priznale svoj zločin bez prisustva advokata, a korišćenje takvog priznanja u sudskom procesu je, znamo, svuda u demokratskom svetu, nedopustivo kršenje procedure. Blago onima koji uvek slede zakone i procedure, onima koji su, kad god im to odgovara, spremni da argumentovano, teatralno i elokventno osude svako kršenje procedure. NJihovo je kraljevstvo zemaljsko. Izvor: Politika