Pravda

„Ne tre­ba mi pan­cir, Majkl. Pan­cir već imam. No­sim, vi­diš, ovaj ze­le­ni vu­ne­ni pan­cir, vi­diš ovaj vu­ne­ni džem­per, ko­ji je mo­ja maj­ka ple­la za du­gih zim­skih be­sa­nih no­ći, dok sam se ja po svi­je­tu zlo­pu­tao. U sva­ki je ubod po jed­nu mi­sao na me­ne uple­la. Ka­da se vu­ne­no vlak­no po­to­pi u su­ze, na­sta­je pan­cir ko­jeg ni je­dan me­tak ne mo­že pro­bi­ti. Đed mi je pri­čao. U ta­kvom pan­ci­ru je u al­ban­ske gu­du­re ula­zio, u ta­kvom pan­ci­ru je gla­vu iz tri ra­ta iz­nio.” „O, šit. Uzmi pan­cir. Ako ho­ćeš da te ja vo­zim su­tra u Cav­tat, uzmi pan­cir. Mu­ka mi je od srp­ske pa­te­ti­ke. Do­bro vam je na­pi­sao Ra­ško­vić: Lud na­rod.” Pan­cir sam pro­dao isti dan za če­ti­ri fla­še opljač­ka­nog či­va­sa, i dva pr­šu­ta, kom­ši­ji iz Bi­je­log Po­lja, ma­lom de­bel­gu­zom pred­sjed­ni­ku kuć­nog sa­vje­ta. Te ve­če­ri ra­njen je čo­vje­ču­ljak ža­bljih oči­ju, ko­ji je re­dov­no za­pi­si­vao sve po­li­tič­ke vi­ce­ve ko­je bih ja, po po­vrat­ku iz Be­o­gra­da, pri­čao po Bi­je­lom Po­lju, i pre­no­sio ih ko­me tre­ba i gdje tre­ba. Pe­li smo se uz Zvi­je­zdu, ka­da je, na de­se­tak me­ta­ra od nas, eks­plo­di­ra­la gra­na­ta. Ni­kog ni­je za­ka­či­lo ni po pr­stu, sa­mo ma­li de­bel­gu­zi go­spo­din sav u kr­vi le­ži. Vu­kli smo ga uz ne­ke sti­je­ne, tri­sta me­ta­ra do pr­vog si­gur­nog za­klo­na. Čo­vje­ču­ljak je vri­štao, plač­lji­vim gla­som: „Umi­rem, umi­rem, opra­štaj­te, bra­ćo!” I tek ka­da smo ga spu­sti­li, vi­dje­li smo: za­ka­čio ga je ge­ler u pe­ti­cu, u onaj dio uve­ta gdje se bu­ši za min­đu­šu. Iz dže­pa va­dim no­vi­nar­ski ka­se­to­fon i gu­ram mu ga pod nos. „Ra­na ti je, bu­ra­ze­ru, smr­to­no­sna. Te­ško da ćeš osta­ti. Ne­ma šta da ti kri­je­mo. Po­mo­ći ti ne­ma. Ne­go, ako imaš ne­ku po­ru­ku za že­nu, ka­ži, ja ću da sni­mam, pa ću joj po­ni­je­ti.” Ka­sni­je smo se da­ni­ma spr­da­či­li, slu­ša­ju­ći nje­go­vu po­sljed­nju vo­lju, a ma­li će­la­vi go­spo­din je pso­vao i pri­je­tio da će nas sve pri­ja­vi­ti. Pso­vao je i Majkl, vi­de­ći me bez pan­ci­ra. „Ali za­što se lju­tiš, Majkl? Je­sam li ti re­kao da imam bo­lji pan­cir”, ka­žem i opilj­ke gvo­žđa iz vu­ne­nog džem­pe­ra va­dim.

Pročitajte još:Kad maršira Sonja LihtRatna reportaža: Bez­da­ni­caRatna reportaža: Pres cen­tarRATNA REPORTAŽA: Smi­jeh

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić