Pravda

Odmah posle kijevskog Majdana, predvideo sam da predstoji strašna borba između Evroazije (nas) i SAD (atlantizma) izvan naše teritorije (u bivšoj Ukrajini) i između patriota i atlantističke mreže unutar Rusije. Sve se tako i dogodilo. Tada sam ponudio ovakvu šemu (napominjem da je to bilo odmah posle Majdana, a pre Krima): 1 faza: radikalne snage Zapada će izbacivati našu bazu iz Sevastopolja i ubrzano uvlačiti Kijev u NATO, a peta kolona unutar Rusije će napadati s leđa („marševi mira“); 2 faza: ako mi uzimamo Krim – sudarićemo se i sa umerenim snagama na Zapadu (CFR – Kisindžer) i sa šestom kolonom unutar Rusije (šesta kolona su umereni zapadnjaci-pragmatičari) koja će učiniti sve da se na tome zaustavimo jer je njen cilj – da onemogući Rusko proleće; 3 faza: ako uzmemo Novorosiju, pojaviće se pitanje – uzeti ili ne uzeti Kijev. A upravo tu je skrivena najverovatnija opasnost da dođe do direktnog sukoba sa NATO. Dotle će taj sukob biti malo verovatan ili sasvim nerealan. A posle toga će šesta kolona biti svrgnuta i doći će do Konzervativne Revolucije… Sapleli smo se u drugoj fazi. Šesta kolona se postavila kao zid: Donbas nije naš, to je tema za federalizaciju Ukrajine. Svi u patriotskom bloku koji su mislili drukčije, bili su podvrgnuti direktnim represijama (nestali su sa malih ekrana, bili progonjeni, izbacivani sa posla, pozivani u policiju i sudove itd). Suočena sa Ruskim Prolećem, šesta kolona se mobilisala i nanela „unutrašnjoj Novorosiji“ razoran udarac. Čak je među pseudo-patriotama našla grlate ulizice i počela da nas napada „po celom frontu“. Moram da priznam: protivnici našeg angažovanja u Ukrajini su pobedili. To nije pobeda u ratu, ali su tu bitku dobili. Šesta kolona je ubedila rukovodstvo da Rusko Proleće treba gasiti. I, ono je prigušeno. Uprkos tome, ljudi koji su po zovu Velike Rusije otišli u Donbas – takođe su se postavili kao zid i svojim grudima zaštitili i Moskvu. Ti ljudi nigde nisu iščezli. Oni su i dalje u redovima donbaskih ustanika. Oni su na liniji pred finale. Oni su se probudili i nikada više neće zaspati. Zapad nam takođe ništa nije oprostio. Zapad se sa „Krim-je-naš“ – uprkos hipotetičkim uveravanjima šeste kolone – nikada neće složiti. Nikada. A ako Zapadu bude potrebno da sa nama započne rat, on u bilo kom trenutku svoje poslušne pione iz kijevske hunte može poslati na Perekop (mesto odakle počinje granica Krima). Biće sve kao povodom Debaljceva: svi osim nas smatraju Krim delom Ukrajine. A upravo ova teza ruši svu argumentaciju protivnika mešanja. Zato je sve još pred nama. Glupo je govoriti o razočarenju ili nepravdi, o obmanutim očekivanjima ili izdaji. Sve ovo je bitka koju smo mi – Rusi – izgubili. Poslednja godina je naš dan poraza. Izgubili smo bitku protiv šeste kolone. To moramo priznati. Ako sve bude išlo ovako kao što sada ide – moraćemo da odstupamo još neko vreme. Šta da se radi, ponekad i mi gubimo. Štaviše, Rusi često gube bitke, ali po pravilu – dobijaju ratove. Za razliku od Nemaca koji pobeđuju u bitkama ali gube ratove. Na satu Novorosije nije maj ‘45, nego jesen ‘41. Zato je i dan naše Pobede tek pred nama. Prilično daleko ispred nas. Ali, mi sve vidimo, sve shvatamo i sve pamtimo. I to ko se kako držao u protekloj tragičnoj, herojskoj i mučeničkoj godini. Mi pamtimo sve koji su poginuli. Pamtimo one koji su se držali do kraja. Pamtimo one koji su bežali, koji su se povlačili i pokolebali. Pamtimo sve koji su lagali, krali i izdavali. Sve pamtimo. Mi sada o šestoj koloni znamo mnogo više. Amerikanci su nas nagradili u svom stilu: sankcijama. I to je pravedno. Jer, stvari stoje ovako: ili mi ili oni. Svako ima svoj rov. Zato bi čudno bilo očekivati iz drugog rova podršku ili poklone. Otuda stižu samo proklinjanja i meci. To je pravednost rata, najviša pravednost. Tako je takođe i sa izdajnicima. Oni su uvek bili, postoje i postojaće. Neko mora biti izdajnik. Tako je to uvek. Bez obzira na njih, čak i oni koji nisu jaki ili su sumnjičavi – ipak se odluče i kažu: ne, takav ološ poput njih – mi ne želimo da budemo. Svako ima svoj smisao. Imaju ga i izdajnici. Ponekad je taj njihov smisao mučan, ali je najvažnije što on ipak postoji. Besmislenost ubija a smisao vaskrsava. Zato i naše iskušavanje proteklom strašnom godinom – godinom mučenja Ruskog Proleća – takođe ima svoj smisao. To ćemo shvatiti ako budemo o svemu razmišljali. Naći ćemo ga – ako ga budemo tražili. Heroji Ruskog Sveta, rođeni naši ustanici Novorosije, sveti ljudi pobunjenog Donbasa: Slava vam!

Pročitajte još:Na „Putevima pobede“ Noćnim vukovima se pridružilo 3.000 bajkera iz cele Evrope!Ako Kijev opet napadne – armiju Novorosije ni Putin neće moći da zaustavi

Izvor: fakti.org