Pravda

Kako je Ksi Đinping pre par godina rekao Vladimiru Putinu, rusko-kineski odnosi su najvažniji bilateralni odnosi na svetu i najjači među velikim silama. Prošle nedelje na kremaljskoj Paradi Pobede njihove veze su u velikom stilu još jednom potvrđene. Neki posmatrači odbacuju tezu da je reč o partnerstvu, navodeći da se pre radi o „osovini razumevanja“ ili „šaradi drugarstva“. Drugi ukazuju na sve veću asimetriju moći između dve zemlje i izražavaju sumnju da će Rusija prihvatiti da se potčini Kini. Neki čak misle da su dve zemlje osuđene na konflikt zbog kineskog upliva u Centralnu Aziju ili usled sukoba oko naftih i gasnih isporuka. Kineski nacionalisti nisu zaboravili svoje izgubljene teritorije, ustupljene carskoj Rusiji pod „nepravednim ugovorima“. Dakle, značaj prošlonedeljnog zbližavanja je predmet debate. Jedna od njenih važnijih dimenzija mora biti sve veća uloga zvaničnih medija u oblikovanju istorijske svesti i izgradnji društvenih stavova. Obe velike sile provode impresivne propagandne aktivnosti u Centralnoj Aziji, koje kreiraju dobro obrazložene, ali emotivne nacionalističke „istine“. Gilber Rozman je objasnio kako se ruski i kineski narativi na određen način prepliću. Tamo gde se podudaraju zajednički stavovi se utvrđuju delovanjem medijske aparature obe države. Na primer, iako se komunističko iskustvo dve nacije značajno razlikuje, Putina i Ksija spajaju duboki koreni socijalističke solidarnosti, koji aludiraju na patriotsku žrtvu radnika-vojnika-heroja koji se bori protiv imperijalizma, fašizma i hegemonije. Obe zemlje imaju tradiciju mesijanskih lidera, koji podsećaju svoje podanike (ili „drugove“) na transcendentnu mudrost i sigurnost patrijarhalne vladavine.

Kinesko uživanje u Putinovom spektaklu

Tačke istorijskih razmimoilaženja između dve zemlje se pažljivo ignorišu, dok se naglasak stavlja na zajedničke probleme. Nije teško uočiti mete besa u njihovoj zajediničkoj istoriji. Moskva i Peking su snažno negodovali prilikom intervencije NATO na Balkanu, protivili se američkoj avanturi u Iraku i zajedno izražavaju sumnju u umešanost Zapada u „obojene revolucije“. Takođe, Japan je njihov arhineprijatelj. Zajedno nastoje da uspostave multipolarni svetski poredak. Kineska javnost uživa u spektaklu Putinovog suprostavljanja Zapadu u Ukrajini. NJegova vrtoglava popularnost nije ništa manja u Kini nego u Rusiji. Zvanično, ruski i kineski građani imaju simpatija jedni za druge. Četvrtina Kineza već sad vidi Rusiju kao svog najbližeg prijatelja. Dve zemlje mogu mnogo da pomognu jedna drugoj kad se radi o kolektivnoj i zajedničkoj bezbednosti. Takođe, ekonomije su im potpuno komplementarne. Kao što je jedan kineski analitičar grubo sročio na jednoj od skorašnjih konferencija, „Rusija je bogata resursima, a mi ih nemamo mnogo; mi se industrijalizujemo dok se Rusija deindustrijalizuje“. Dmitri Trenin smatra da je Putinov razlaz sa Evropom konačan i da je Rusija sada privržena ideji „velike Azije“. Ali ovaj region će postati kineska „sfera uticaja“. Turista u današnjem Vladivostoku bi jedva prepoznao da se radi o ruskoj teritoriji. Odnosi među elitama mogu biti dobri, ali su društvena raspoloženja sve hladnija duž cele granice. Uprkos nespornoj snazi njihovih prepletenih nacionalnih mitologija, ne postoji mnogo komercijalnog poverenja ili građanske interakcije ukoliko ne računamo nemi i jednosmerni transport kineske robe na carinskim prelazima. Ruske i kineske elite ne sanjaju jedne o drugima; njihov novac i njihove porodice su odleteli na Zapad. Veoma je pronicljiva privatna opaska jednog tatarskog profesora koji je rekao da „Rusija ima samo tri stvari koje je povezuju sa Kinom: dugu granicu, komunističku istoriju i zajedničkog neprijatelja“. Amerika je ogledalo u odnosu na koje oba društva traže svoje komparativne identitete, pri čemu Rusija sebe vidi kao prkosnog, moralnog i ponosnog nuklearnog vršnjaka, dok Kinezi smatraju da su plemenita imperija koja preuzima svetsko liderstvo od haotičnog Vašingtona. Ali zvanična kinesko-ruska paradigma ne ostavlja prostor za bilo kakva unakrsna preispitivanja. Uzevši u obzir gomilu besmislenih nuklearnih silosa na Arktiku, jasno je da Putin shvata da SAD možda mogu da podriju njegovu vladavinu, ali da realno ne mogu da povrede integritet njegove moćne nacije. Sa Kinom stvari stoje obrnuto. Putin vodi borbe na zapadnom frontu, rešavajući akutne probleme, dok važna istočna pitanja ostaju u pozadini. Uzevši u obzir ruske i kineske projektovane trajektorije moći, svaka buduća alijansa bi, Bizmarkovim rečima, imala jahača i konja. Ali dosta sa predviđanjima. Istina je da postoji velika neizvesnot po pitanju daljeg razvoja njihovih odnosa, a razlog je jednostavan: Rusija je predvođena jednim čovekom, a u poslednje vreme se, sa sve više sigurnosti, to može tvrditi i za Kinu. Paradoks stabilnosti je u tome da uspešne epizode u takvim strukturama – u kojima je moć veoma usko koncentrisana – mogu biti veoma krhke. Prošle godine Putin je Kazahstance upitao: „Možemo li očekivati novu Ukrajinu ukoliko Nazarbajev napusti predsednički kabinet?“ Isto je mogao da se zapita o posledicama njegove ostavke. Stvari mogu radikalno da se promene kad vrhovni komadant napusti funkciju. Pod vladavinom novog lidera narativi mogu vrlo lako da se promene u skladu sa njegovim spoljnopolitičkim pogledima na svet. Na kraju krajeva, koliko ljudi je predvidelo kinesko-sovjetski razlaz u šezdesetim, Niksonovo otvaranje ka Kini ili pad Berlinskog zida? Balans moći među velikim silama teško je promeniti, i nove snage i južne pretnje po kinesko-ruske odnose mogu vremenom da se pojave. Ksi je možda u pravu da su Kina i Rusija, više nego bilo ko drugi, osuđene jedna na drugu, ali razlog tome je što je njihov odnos toliko nepredvidiv.

Pročitajte još:STARAC ANATOLIJ: Kada u Rusiji bude Car onda će Kosovo i sva Srbija biti sa nama! (VIDEO)Američki analitičar unapred najavio sukob u Makedoniji: Evo šta predviđa za Srbiju

Izvor: The National Interest, Novi Standard