Pravda

Ja sam vo­lio Du­brov­nik. Ide­ja mi se do­pa­da­la. Pr­va rat­na zi­ma na mo­ru. Do­sa­di­li su mi ko­mar­ci, bla­to, ro­vo­vi. Pet mje­se­ci sam se već vu­kao za voj­skom. Ako Ad­mi­ral ka­že da ide­mo na mo­re, on­da ide­mo. Voz se pro­vla­či kroz tu­nel ka­njo­na Mo­ra­če. Vi­de se vr­ho­vi pla­ni­na gdje su ne­ka­da ži­vje­li Cr­no­gor­ci. „Ali Ko­na­vle ni­je srp­sko!” — ka­že sa­put­nik. „Ni­je ni Di­vo­se­lo hr­vat­sko. Ni Knin, ni Me­dak”, od­go­va­ram sa­put­ni­ku. Ov­dje ra­tu­je voj­ska. Dr­ža­ve ko­ja još po­sto­ji. Ili se pra­vi da po­sto­ji. Ju­go­sla­vi­je. Na ka­pa­ma voj­ni­ci no­se pe­to­kra­ke. U Sla­vo­ni­ji, u Li­ci mo­gli smo da no­si­mo srp­ski grb na ka­pa­ma. Ov­dje sa ka­pa kre­ke­će ve­li­ka cr­ve­na kra­sta­va ža­ba. Pro­la­zi­mo po­red Ko­la­ši­na. Vi­di se sta­di­on „Gor­šta­ka”. „Pse­će gro­blje”. Tu su Cr­no­gor­ci sa cr­ve­nim ža­ba­ma na ka­pa­ma, ubi­li dvje­sta lju­di u zi­mu če­tr­de­set dru­ge. Vje­ro­va­li su da će Ru­si sva­ko­ga da­na ući u Ber­lin. Ubi­ja­li su kla­sne ne­pri­ja­te­lje. Ubi­ja­li su one ko­ji su bi­li za uje­di­nje­nje Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Pje­va­li su: „Ne­ma bor­be, ne­ma ra­ta, dok ne kre­ne brat na bra­ta.” „No­sim ka­pu sa tri ro­ga i ra­tu­jem pro­tiv Bo­ga.” Una­ka­že­ne le­še­ve sa­hra­nji­vao je glu­vo­ni­je­mi Mi­tar. Si­gur­ni u nje­go­vo ću­ta­nje za sva­ki is­ko­pa­ni grob da­va­li su mu fla­šu ra­ki­je. Ma­sti­lja­vom olov­kom od ko­je mu je je­zik bio va­zda plav, te su zbog to­ga mi­sli­li da je ma­nit, Mi­tar je na ko­ma­di­ma no­vi­na is­pi­si­vao ime­na ubi­je­nih i ime­na ubi­ca. Har­ti­ju je sta­vljao u pra­znu fla­šu od ra­ki­je i sa­hra­nji­vao po­red mr­tva­ca. Po­sli­je ra­ta tu su na­pra­vi­li sta­di­on. Ne­ću da pu­cam sa cr­ve­nom ža­bom na gla­vi. Ni­ko­la Jo­vo­vić je do­šao kao do­bro­vo­ljac iz Ar­gen­ti­ne 1916. da bi uče­stvo­vao u onom, pret­pro­šlom ra­tu. Iza­šao je iz ra­ta kao in­va­lid. Po­sli­je je po­čeo još je­dan rat. Dr­žav­ni slu­žbe­nik Ni­ko­la Jo­vo­vić od­bio je da po­lo­ži za­kle­tvu Ita­li­ja­ni­ma. Oti­šao je na se­lo sa že­nom i pe­to­ro dje­ce. Na po­du se­o­ske ko­li­be, spa­va­li su rat­nik Ni­ko­la Jo­vo­vić, nje­go­va že­na Vi­do­sa­va i nji­ho­vo pe­to­ro dje­ce. Pri­je pr­vih pi­je­tlo­va upa­la je par­ti­zan­ska troj­ka u ku­ću, troj­ka sa ma­ska­ma na li­cu. Pu­ca­li su još sa vra­ta. Ni­ko­lu su od­mah ubi­li, a Vi­do­sa­va je umi­ra­la de­set da­na. Me­đu dje­com. Su­tra­dan su po­ni­je­li sve iz ku­će. Na­pri­jed se vo­zio ko­me­sar na bi­ci­klu i zvo­nio, a par­ti­za­ni su išli za njim no­se­ći rat­ni pli­jen: ko­žne đač­ke tor­bi­ce, kr­va­ve du­še­ke, ru­na vu­ne, ko­tlo­ve, ba­kra­če. Za po­tre­be re­vo­lu­ci­je. Ni­ko­li­na naj­mla­đa ćer­ka ima­la je dvi­je go­di­ne, ka­da su joj ubi­li oca. Le­ža­la je po­red nje­ga ka­da su ma­ski­ra­ni lju­di u zo­ru ušli u ko­li­bu. Krv je na­to­pi­la ple­te­ni­ce. De­set da­na, dok joj je maj­ka umi­ra­la, ni­ko ni­je obra­ćao pa­žnju na di­je­te kr­va­vih ple­te­ni­ca, oko ko­jih su se sku­plja­le mu­ve. Je­da­na­e­stog da­na, naj­sta­ri­ja se­stra Mi­lja od­sje­kla joj je ple­te­ni­ce, kr­va­ve ple­te­ni­ce, i sa­hra­ni­la is­pred pra­ga. (Ku­ti­ju sa kr­va­vim ple­te­ni­ca­ma is­ko­pa­la je pri­je ne­ku go­di­nu i od­ni­je­la sa so­bom u Ka­na­du.) LJu­di sa pe­to­kra­kom na ka­pa­ma, po­sli­je ne­ko­li­ko da­na, op­ko­li­li su ku­ću Đu­ra Jo­vo­vi­ća, Ni­ko­li­nog oca. Uhva­ti­li su na pre­va­ru sta­rog Đu­ra, i nje­go­va dva si­na To­ka i Šće­pa­na. Re­kli su im da tre­ba da ih od­ve­du do šta­ba. Re­kli su im da tre­ba da idu. Sa nji­ma je po­šla To­ko­va že­na Da­ni­ca, za ko­ju se pri­ča­lo da je naj­ljep­ša Cr­no­gor­ka. Štab je za njih bi­la Ke­či­na, ja­ma du­bo­ka pre­ko se­dam­de­set me­ta­ra. „Udri­te, bra­ćo, kad vam je za­pa­lo”, re­kao je To­ko Jo­vo­vić, ofi­cir ju­go­slo­ven­ske voj­ske. Đu­ra, To­ka i Šće­pa­na Jo­vo­vi­ća su ba­ci­li u Ke­či­nu ja­mu, a Da­ni­ca je sa­ma sko­či­la za nji­ma. Otvo­rio se ka­men pod njom i stra­šna kle­tva iz utro­be sti­je­ne je kre­nu­la. Ka­da su se, po­sli­je tri mje­se­ca, se­lja­ci spu­šta­li u Ke­či­nu da va­de ti­je­la po­bi­je­nih, na­šli su sa­mo Da­ni­či­nu gla­vu. Na ivi­ci bez­da­ni­ce, iz ko­je su iz­li­je­ta­le vra­ne, dr­že­ći Da­ni­či­nu gla­vu u kri­lu, nje­na tet­ka je na­ri­ca­la. Dok je tu­ži­la nad ja­mom i na­bra­ja­la po­bi­je­nu bra­ću, iz gla­ve Da­ni­ce Jo­vo­vić, naj­ljep­še Cr­no­gor­ke, iz­la­zi­li su ve­li­ki bi­je­li cr­vi i mi­lje­li uz cr­nu ro­bu. Sta­ra Cr­no­gor­ka je po­lju­bi­la gla­vu u če­lo i ba­ci­la je na­zad u ja­mu re­kav­ši: „E, mo­ja Da­no, ni­je­si se htje­la od njih ži­va raz­dvo­jit, ne­će­mo te raz­dva­ja­ti ni mr­tvu.” U svi­ta­nje sti­žem u Pod­go­ri­cu. Na auto­bu­skoj sta­ni­ci go­mi­le lju­di u uni­for­ma­ma, neo­bri­ja­na li­ca, oni ko­ji do­la­ze sa fron­ta po­mi­je­ša­ni sa oni­ma ko­ji od­la­ze na front. Mi­ri­še na po­vra­ća­nje, na rat. Mom­ci s pe­to­kra­ka­ma, u re­zer­vi­stič­kim uni­for­ma­ma, raz­dr­lje­ni, s kr­sto­vi­ma pre­ko ma­lja­vih gru­di, pje­va­ju „Đu­ri­ši­ću, mlad ma­jo­re...” „Mo­re ka­kva ame­rič­ka Še­sta flo­ta! Dav­no bi nam uda­ri­li da smi­ju.” Ra­dio po­na­vlja: „Ovo je rat za mir, ovo je rat za mir, rat za mir.” U Her­ceg No­vom idem po akre­di­ta­ci­je u Dom ar­mi­je. Dok pi­jem ka­fu sa na­čel­ni­kom Do­ma i če­kam da mi za­vr­še no­vi­nar­sku pro­pu­sni­cu u kan­ce­la­ri­ju na­čel­ni­ka ula­zi mom­či­na, u ci­vil­nom odi­je­lu. „Ob­i­šao sam sve ko­man­de od Ko­la­ši­na do Pod­go­ri­ce, tra­že­ći da me kao do­bro­volj­ca po­ša­lju na ra­ti­šte. Svu­đe su me, pri­ja­te­lju moj do­bri, od­bi­li. Evo zlo­pu­tam već še­sti dan od ko­man­de do ko­man­de. Vi ste po­sljed­nji. Po­ma­gaj­te, ta­ko vi Bo­ga i Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog. Svu­gdje su mi re­kli da one ko­ji ima­ju rat­ni ras­po­red, a ni­su po­zva­ni, ne pri­ma voj­ska kao do­bro­volj­ce.” „A oda­kle si ti?” — pi­tam ga. „Ja sam ti, pri­ja­te­lju moj do­bri, od Ko­la­ši­na.” „A za­što ho­ćeš na ra­ti­šte?” „Znaš li ti, pri­ja­te­lju, ko­li­ki sni­jeg zi­mi zna da pad­ne u Ko­la­ši­nu? Ko­li­ke su ta­mo du­ge zi­me. Bi­će ova, ja mnim, po­seb­no du­ga zi­ma. Me­ni je li­je­ska pred ku­ćom dru­gi put cvje­ta­la. Du­ge su no­ći i sku­pi­će se lju­di na sjed­nik. Po­če­će pri­če. Pri­če sa ra­ti­šta od Du­brov­ni­ka. Sad za­mi­sli, svi oni pri­ča­ju, a ja — ću­tim.” Na­čel­nik Mi­lo­sa­vlje­vić, Kra­gu­jev­ča­nin, ože­njen Cr­no­gor­kom i već du­go go­di­na me­đu Cr­no­gor­ci­ma, smje­ška se, pra­vi se da ne ra­zu­mi­je. „Pa do­bro, u če­mu je pro­blem? Ti — ću­ti!” „Ni­šta vi me­ne, pri­ja­te­lju, ne po­i­ma­te. Ne zna­te vi ka­ko je to u Cr­noj Go­ri, ka­ko je to u Ko­la­ši­nu ću­ta­ti.” Ka­sni­je, ka­da smo osta­li sa­mi, na­čel­nik Mi­lo­sa­vlje­vić mi pri­ča: „Od­ziv na mo­bi­li­za­ci­ju je sto pet po­sto. Ne­ma čo­vje­ka u Cr­noj Go­ri ko­ji ne ra­zu­mi­je da se Knin bra­ni na Žar­ko­vi­ci, Sr­đu, Mo­ko­ši­ci, a ne na Di­na­ri. Eto, pri­je ne­ki dan bio je ov­dje je­dan sta­rac sa Si­nja­je­vi­ne, mi­slim da se zo­ve Mi­ja­to­vić, do­šao da obi­đe si­na. Je­dan mu je tu sa je­di­ni­com, a još tro­ji­cu od­ra­slih ima ku­ći, na Si­nja­je­vi­ni. U pr­vih pet­na­est da­na bor­bi od tri­de­set po­gi­nu­lih bi­lo je dva­de­set je­di­na­ca. Ka­da je čuo za to, sta­rac sa Si­nja­je­vi­ne do­šao je kod me­ne: ‘Na­čel­ni­če, ja imam če­ti­ri si­na’, re­kao je, ‘jed­no­ga su mi uze­li u voj­sku. Još tri su do­ma. Ja ga­ran­tu­jem za njih da su do­bri i po­šte­ni mom­ci. Da ute­ći ne­će. Da dru­ga ra­nje­nog osta­vi­ti ne­će. Pa bi ve mo­lio jed­nu: ču­ja sam da su mno­gi je­din­ci iz­gi­nu­li. Gri­jeh je kuć­ni oganj uga­si­ti. Ja imam če­tvo­ri­cu, pa uzmi­te još jed­no­ga da bi­lo ko­ga je­din­ca za­mi­je­ni. Nek mo­ja idu u rat, a je­din­ca jed­nog, ko­ga ho­će­te, pu­sti­te da ide do­ma. Mno­go je je­di­na­ka iz­gi­nu­lo.’”

Pročitajte još:NEBOJŠA JEVRIĆ: Krvavo srce u ustimaRatna reportaža: Igra se­o­ska lu­daRatna reportaža: O jed­nom ko­nju i jed­noj smr­tiRatna reportaža: Ki­stanj­ski za­ro­blje­nikKa­ko se srp­ski ru­let igra

Izvor: Pravda/Nebojša Jevrić