Pravda

U više od 200 gradova nedavno su održane demonstracije uposlenika sa najmanjim platama. Oni su, kako su preneli američki mediji, zahtevali od države da najnižu zagarantovanu zaradu povisi sa 7,25 na 15 dolara na sat. Mnogi od njih okupljeni su u pokretu „Bori se za 15”, koji tvrdi da kasiri u supermarketima, prodavci u lancima brze hrane i negovatelji teško bolesnih pacijenata ne mogu da žive od plate. Oni rade puno radno vreme, ali primaju socijalnu pomoć od države. Ako radi osam sati dnevno, pet dana u nedelji, poslužitelj u „Mekdonaldsu” s minimalcem od 7,25 dolara na sat zaradi 1.160 dolara, to jest nešto više od hiljadu evra mesečno. Zaposleni u ovom i drugim lancima brze hrane tvrde da to nije dovoljno da bi prehranili porodicu. Ručak u američkim restoranima, ne samo u onim sa hamburgerima i pomfritom, pristupačan je većini upravo zato što su prihodi konobara mizerni. Vlasnici ističu da takve poslove uglavnom prihvataju srednjoškolci i studenti kojima je to dovoljno za džeparac, ali protesti su pokazali da pice i pljeskavice prodaju i odrasli ljudi sa porodicama koje treba prehraniti. Najglasniji su radnici „Meka”, od kojih su neki podneli i tužbe protiv svog poslodavca. Devetoro Afroamerikanaca i jedan Latinos podneli su pred sudom u Virdžiniji tužbu za rasizam protiv menadžera koji im je, kako tvrde, dao otkaz jer mu je personal bio isuviše „tamne puti”. Šef je rešio da zaposli više belaca i „istera geto iz lokala”. Restorani brze hrane odbijaju da povise nadnice jer bi to umanjilo profit njihovih deoničara i vlasnika, što se iz, njihove perspektive nikako, ne sme učiniti. Ostaje da povišice uračunaju u nove cene svojih proizvoda, što odbijaju da svojevoljno urade, plašeći se konkurencije sa starim platama i cenama. U grupu najugroženijih spadaju radnici „Volmarta”, multinacionalne kompanije koja bi, da je država, bila 25. najveća ekonomija sveta. NJen prihod od 422 milijarde dolara veći je od bruto društvenog proizvoda (BDP) čak i dobrostojećih privreda Južne Afrike, Tajlanda i Novog Zelanda. Pritisnut lošim pi-arom, ovaj lanac marketa je pre nekoliko dana povisio minimalnu zaradu svojih radnika na devet dolara na čas. Ken DŽejkobs, istraživač na Univerzitetu Berkli, primećuje u autorskom tekstu u „Vašington postu” da američki poreski obveznici svake godine izdvajaju 153 milijarde dolara da bi pomogli siromašnima koji rade za najprofitabilnije kompanije poput „Volmarta” i „Mekdonaldsa”. Država mora da im obezbedi zdravstveno osiguranje i bonove za hranu jer oni drugačije ne bi mogli da izdržavaju porodice. To znači da su ovi odrasli zaposleni ljudi sa punim radnim vremenom – socijalni slučajevi. Ako bračni par živi od dva minimalca i odgaja decu, vlada ću mu svakog meseca davati 240 dolara za osnovne namirnice. Država, dakle, ima veliki podsticaj da nametne novu minimalnu zaradu umesto što novcem američkih građana nadoknađuje ono što multinacionalne korporacije zakidaju radnicima. Ekonomista i nobelovac Pol Krugman piše u „NJujork tajmsu” da je „Volmartova” odluka dobra vest i za zaposlene na drugim mestima jer je ova korporacijama „toliko velika da će njeni postupci verovatno dovesti do skoka plata” u ostatku zemlje. To što najniži slojevi radničke klase ne mogu da zarade dovoljno za stanarinu ili komunalije utoliko je čudnije što žive u najmoćnijoj i najnaprednijoj ekonomiji sveta sa oko 17 biliona dolara BDP-a. SAD su odavno izašle iz recesije. Prošle godine zabeležile su rast od 2,4 odsto, dok se ove godine očekuje skok od tri i inflacija od samo 1,3 odsto. Ako produktivnost raste, zašto plate ostaju u mestu, pitaju se najmanje plaćeni radnici. Naravno, većina zaposlenih u SAD udobno živi od svog rada, ali manjina koja se danas bori za svoja prava nije zanemarljiva. Broji nekoliko miliona ljudi. Situacija je još složenija kada se zna da se ekonomska manjina poklapa sa rasnom manjinom. Ove poslove uglavnom imaju Afroamerikanci i Latinosi porasli u bedi, bez novca da steknu vredno obrazovanje i osuđeni na „najgora” zanimanja.

Pročitajte još:DESNIČARI NAJAVLJUJU HAOS: 9. maja ćemo srušiti režim Angele Merkel!HIBRIDNI RAT: Nova strategija Zapada protiv Rusije – medijska indoktrinacija mladihIstraživanje pokazuje da je Klintonova favorit!

Socijalna pokretljivost je poslednjih godina u padu, a kako pokazuje poslednja studija Berklija i Harvarda, mogućnost da dete iz najskromnije porodice završi dobar fakultet i dobije dobro plaćen posao nije ništa veća nego što je bila pre 40 godina. Istovremeno, raste nejednakost jer su imućni postali još imućniji. Kako piše „Ekonomist”, dete iz danske porodice koja jedva sastavlja kraj sa krajem ima dvaput više šansi da se obogati od istog takvog mališana iz SAD. A ako je reč o klincu iz problematične zajednice negde u Severnoj Karolini, onda su njegovi izgledi samo 4,4 odsto. Rasni nemiri obnovljeni su prošlog avgusta u gradiću Ferguson u državi Misuri da bi s vremenom buknuli u drugim gradovima i početkom ove nedelje kulminirali u Baltimoru. Gledali smo kako crni demonstranti pale automobile, pljačkaju radnje i snage reda zasipaju kamenice, dok ih policajci i vojska u punoj ratnoj opremi rasteruju kućama. Povod za haos na ulicama Baltimora bilo je još jedno policijsko ubistvo crnog mladića, ali su razlozi mnogo dublji i u velikoj meri ekonomski. Nevolja za mnoge Afroamerikance je to što potiču iz geta, bez šansi za bilo kakav uspeh u životu. Zbog toga su se mnogi okrenuli kriminalu, a to je dovelo do stigmatizacije cele zajednice i diskriminacije, policijske, društvene, ekonomske. Glas onih koji u Čikagu traže veće nadnice i onih koji u Baltimoru traže pravdu protiv brutalnosti belih policajca u najvećoj je meri jedan te isti glas. Izvor: Politika (Jelena Stevanović)