Pravda

Ovakvo razumevanje zamisli Velike Srbije i Nikolić i Vučić su preuzeli od svog političkog oca Vojislava Šešelja, koji je za njene zapadne granice odredio liniju Karlovac–Karlobag–Virovitica. Ma koliko da su te granice za mnoge bile preterane i neostvarljive, i Nikolić i Vučić su ne samo bili uvereni da su one opravdane, nego su izgleda poverovali da su bile i dostižne. To je posebno Nikolić pokazao i dokazao kada se 1992. godine, kao Šešeljev dobrovoljac pod komandom JNA, s oružjem u ruci borio kod Tenje na potezu od Vukovara prema Dalju. Tom prilikom su neki od njegovih saboraca svoj časni život okončali smrću dostojnom hvale i sećanja. A kada je avgusta 1995. godine Republika Srpska Krajina pala pred naletom hrvatske soldateske, Šešelj, Nikolić i Vučić su vladi ove zapadne srpske države u izbeglištvu stavili na raspolaganje prostorije svoje stranke na Zemunskom keju. Svi su naravno zapazili da su se Nikolić i Vučić, kao veliki srpski rodoljupci, izvrgli u još veće izdajnike, ali zbog nedostupnosti arhiva stranih obaveštajnih službi još uvek nije jasno kako je do toga došlo. Po našem sudu, ključnu ulogu u tom sramnom preobraćanju odigrao je Aleksandar Vučić koji se, prilikom poseta utamničenom Šešelju u Hagu, sastajao sa istaknutim čelnicima stranih obaveštajnih službi, i tom prilikom, u svoje i Nikolićevo ime, uglavio razbijanje Srpske radikalne stranke. Bilo kako bilo, ishod ovog preobraćanja je nesumnjiv: od gorljivih pobornika, zamisli Velike Srbije, Nikolić, koji je za nju u ratu i život rizikovao, i Vučić, praktično su priznali samozvanu državu kosmetskih Arbanasa, prisilili naše unesrećene sunarodnike da postanu državljani te nama neprijateljske države i time svom narodu, umesto velike, ostavili u nasleđe smanjenu Srbiju. Dok su se drevni Grci i Rimljani trudili da svome potomstvu ostave bar nesmanjenu ako ne i uvećanu domovinu, Nikolića i Vučića ne muče takve zavetne misli niti dozivaju u sećanje 2000 palih vojnika i ubijenih civila prilikom agresije Atlantskog pakta 1995. godine, koji su se žrtvovali za narod i državu i time stekli svetao grob i nezaboravnu slavu. Na to upućuju zlosrećni nagoveštaji. Nikolić je već izjavio da bi se povodom zaključenih briselskih sporazuma sa samozvanom kosmetskom državom morala doneti nova rezolucija Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji, a Vučić je još dodao i Ustavni zakon kojim bi se izbacile ustavna preambula i još dve ustavne odredbe u kojima se pominje AP Kosovo i Metohija, čime bi se post festum konvalidirali protivustavni briselski sporazumi i otklonila svaka ustavna zabrana de iure priznanja ove neprijateljske države. Same pojedinosti ove promene Ustava biće poznate kada Vučiću stignu podrobnija uputstva iz Brisela i Vašingtona. Posle svega, izvesno je da se ničemu dobrom ne možemo nadati. Jer, ako je Nikolić izneverio samoga gospoda Boga, a Vučić i svog političkog oca Vojislava Šešelja, zašto njih dvojica ne bi obmanuli i prevarili vlastiti narod i svojim potomcima ostavili bitno smanjenu domovinu, koja će se, ako ovako nastave, svesti na pretkumanovsku Srbiju – Srbiju bez Kosova i Metohije, Vojvodine i Raške, to jest srpskog dela negdašnjeg Novopazarskog sandžaka? Treba se ipak nadati da ničija nije gorela do zore, u šta se uverio i Slobodan Milošević, koji je neprikosnoveno vladao čak trinaest godina.

Pročitajte još:Kako se braniti od Islamske države i „velike Albanije“Pad AmerikeMoramo krenuti u borbu protiv opšteg zla

Izvor: Geopolitika